РАТ ПОД МАСКОМ МИРОТВОРЦА

Дипломатске преваре

Постављене циљеве из неуспелих војних интервенција и агресија САД покушавају постићи преварном дипломатијом, али папирна превара као врхунска способност америчке дипломатије више не функционише

Познато је да су многе америчке војне интервенције и агресије доживеле неуспех. Тамо где генерали војном силом не успевају да постигну постављене циљеве, државни врх активира своју чувену „булдожер дипломатију“. Понекад дипломатија започиње прљаву операцију само да би обезбедила повод и оправдање за употребу силе и агресију. Тако дипломатске преварне игре постају саставни део планиране војне операције. Ако се војна интервенција или агресија покажу као промашај, њихови експертски правни тимови активирају другу врсту „рововске“ борбе, редовно под маском миротвораца којима је једини циљ „мир“ и „опште добро“.
Није лако препознати да је то само другачији пут ка остварењу постављених војних циљева, и зато се то може посматрати као саставни део комбиноване војне стратегије. Има за то безброј примера, али довољно је навести недавну изјаву америчког генерала Веслија Кларка, који је командовао агресијом на СР Југославију, за Си-Ен-Ен: „То није била НАТО агресија, то је била кулминација дугогодишњих дипломатских напора да се српски диктатор Слободан Милошевић убеди да не убија сопствене грађане у делу Србије познатом као Косово.“
Америчка дипломатија нема углађене дипломатске манире зато што иза њених „предлога“, „нацрта споразума“ и „мировних решења“ редовно стоји огромна војна сила која и неприхватљиво чини прихватљивим. Зато је зову „булдожер дипломатија“ јер реалним и опасним претњама руши сваки логичан отпор наметнутим решењима. Ретки су они који отпор пружају до краја и по сваку цену.
Тајна успеха надмених и арогантних америчких дипломата је у детаљној припреми „споразума“ и других докумената које њихови правни тимови „конструишу“ по систему „узми или остави“, где по правилу договора и нема. Ништа у текстовима не сме да се мења јер су прављени као „куће од карата“, ако извучете једну карту, све ће се срушити. Врхунац преваре је у томе што су саставни део текста редовно и примамљива обећања и уступци противнику или противнику њихових сателита, тако формулисани да не морају никада и неће никада бити остварени. Противник мора испунити све, а њему се не мора испунити ништа и тако се мало-помало остварују војни циљеви које нису могли да остваре војном силом.

ЕРДУТСКИ ПРИМЕР Након америчке војне подршке хрватским злочиначким акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, и преваре да Србе нико не сме угрозити у зонама под заштитом УН, за хрватску паравојску је преостало протеривање Срба с подручја Славоније, Барање и Западног Срема. Била је то за њих немогућа мисија јер се ово подручје граничи и ослања на Србију. Једини начин је била „папирната превара“ америчке дипломатије коју су предводили Питер Галбрајт и генерал Жак Клајн. Срби из РС Крајине су препознали превару и нико од релевантних вођа Срба није хтео да потпише наметнути Ердутски споразум ни под тешким притисцима. Нису веровали Американцима, али су се они досетили и злоупотребили УН као гаранцију.
Злоупотреба УН показала се веома важна због постизања уверљивости у поштене намере приликом преваре, па су такву праксу наставили код постизања свих споразума и резолуција у вези са Србима, до данас. Није случајно да је прљава улога УН реализована преко Торвалда Столтенберга, чији је син Јенс касније постао генерални секретар НАТО-а.
Потпис на споразум ставио је такорећи анонимац Милан Милановић, који није препознао превару у примамљивој понуди за Србе. А понуђено је у тачки 6: „На Подручју ће се поставити највиши ниво међународно признатих људских и основних права.“ У тачки 7: „Сва лица имају право да се слободно врате у своје место боравка на Подручју и тамо живе у пуној безбедности. Сва лица која су напустила Подручје или која долазе на Подручје са ранијим сталним местом боравка у Хрватској имају право да живе на Подручју.“ У тачки 8: „Сва лица имају право на повраћај имовине која им је одузета незаконитим поступцима или коју су били присиљени да је напусте, као и на праведну одштету за имовину која им се не може повратити.“
„Потписници“ овог документа из 1995. г. су Хрвоје Шаринић у име хрватске Владе и Милан Милановић у име српске делегације, док су „сведоци“ Питер Галбрајт, амбасадор САД, и Торвалд Столтенберг, посредник УН. Смишљена превара формулисана је већ у првој тачки споразума где пише: „Установиће се прелазни период од дванаест месеци, који може бити продужен на још један период истог трајања, по захтеву једне од страна.“ Превара је и у тачки 14: „Овај споразум ступа на снагу пошто Савет безбедности УН донесе резолуцију којом се потврђују захтеви постављени у овом споразуму.“ Баш никакве гаранције нису остварене иако је споразум гарантовао опстанак и повратак Срба, не само са овог подручја него свих Срба који су протерани из Хрватске. Резолуција СБ УН 1038 је све то потврдила и установила УНТАЕС којим је командовао пристрасни амерички генерал Жак Клајн. Тако су Хрвати без отпора и испаљеног метка ушли у Славонију, Барању и Западни Срем и успоставили потпуну контролу. И док је Србима објашњено да се ради о трајном документу и трајној заштити од стране САД и УН, Хрвати су знали детаље преваре, сачекали су годину-две и након тога рекли да споразум има ограничен рок трајања и више не важи.

ДВОСТРУКА КРЕАТИВНОСТ Можемо ли непријатна искуства из досадашњих резолуција и споразума користити у два актуелна, жива случаја покушаја „папирнате преваре“ Срба, где се доводе у питање целовитост Србије отимањем КиМ и опстанак РС и Срба у БиХ? Кумановски споразум је америчка дипломатска иницијатива настала у тренутку када су схватили да агресијом НАТО-а не могу остварити војне циљеве које су поставили – спектакуларно уништење српске војске и капитулација Србије. Захваљујући победи Србије у обавештајном рату, која није спорна јер је признају и амерички генерали, успешно је реализована стратегија дисперзије која је претила да им нанесе неприхватљиве губитке.
Тада су Американци иницирали споразум из кога је проистекла Резолуција 1244 СБ УН. И споразум и резолуција су гарантовали целовитост Србије и апсолутну безбедност Срба на КиМ преко мисија УН, што је требало да завара и успава Србе. Од првог дана успостављања мира кренула је офанзива америчке дипломатије кроз папирнате преваре којима је замишљено остварење истих циљева које нису могли остварити војном агресијом. Утренирану превару претворили су у само њима доступну „науку“ коју зову „двострука креативност у дипломатији“ – све могу обећати Србима јер имају снагу и моћ да то никада не буде остварено, а све што Срби обећају њима или њиховим пуленима у Приштини, мора истог трена да се реализује у пракси.
Почело је тако што је одмах 1999. г. специјални представник генералног секретара УН, Француз Бернар Кушнер донео уредбу која регулише законодавну и извршну власт на КиМ која је у супротности с Резолуцијом 1244 у чијем додатку пише да Управа УН за КиМ мора да поступа у складу с правним поретком СРЈ и Србије. Следећи Кушнеров корак било је перфидно промовисање терористичке ОВК у Косовски заштитни корпус, иако је морала бити расформирана и разоружана. Даље папирнате преваре и незаконитости тешко је и набројати, од пребацивања кључних надлежности за КиМ из Савета безбедности УН у ЕУ, како би се избегао руски и кинески вето на незаконите и пристрасне одлуке. Тако смо стигли до широке лепезе класичног и парадржавног насиља које резултира планским етничким чишћењем Срба које надлежне међународне институције и мисије игноришу јер су и саме укључене у реализацију америчке преваре.
Иста преварна дипломатска школа угрожава Републику Српску. РС није поклон Србима него су је изборили у крвавом рату. И тамо је захваљујући обавештајним подацима пропао план уништења српске војске изненадним НАТО ударима из ваздуха и с дистанце чиме би била уништена и РС. Када су схватили да ни војним акцијама не могу променити однос снага на терену и да су њихови балкански сателити исувише слаби, осмишљена је и покренута дугорочна папирната превара у виду Дејтонског споразума. Споразум је ограничио српску тежњу ка самосталности, али је уједно био и међународно признање РС. Као и у свим документима које је пројектовала америчка дипломатија, планирали су да гарантована права и надлежности Републике Српске буду само привид и пролазна фаза до њеног дефинитивног гашења. Од тада, до данас, надлежности РС су вештим манипулацијама „међународне заједнице“ и њиховог „високог представника“ игнорисане и отимане непослушним Србима, у правцу стварања унитарне БиХ у којој би сву влат спроводили послушни Бошњаци.

ПРЕПОЗНАТЕ НАМЕРЕ По основу искустава из прошлости Срби и њихова руководства су се извештили у препознавању папирнатих превара типа „двосмислене креативности у дипломатији“. Тако су сада непогрешиво препознали добро маскиране намере растакања Србије и гашења Републике Српске. Када је у питању КиМ, од стране надлежних међународних институција које контролишу САД планирано је и строго контролисано игнорисање етнички мотивисаног и парадржавног насиља над Србима, које резултира тихим егзодусом и етничким чишћењем. У тим суровим наступима готово да нема граница цинизму и суровој неправди, јер су замислили да је етничко чишћење Срба једини пут ка остварењу старог (ратног) циља – независности Космета.
Они који су се Резолуцијом 1244 обавезали да заштите Србе у зони коју контролишу УН нечињењем и сами учествују у етничком чишћењу и прихватају све одлуке Приштине које ометају Србију да помогне свом народу. У овом тренутку јачају вештачке атрибуте косовске независности пријемом у „међународне“ (у ствари међудржавне) институције у којима само они одлучују, као што су Савет Европе и НАТО. При томе погрешно процењују да ће под таквим притисцима Србија морати да попусти и призна „Косово“, што би практично значило да саучествује у свом давно планираном „растакању“.
Када је у питању РС, одавно је оптужба за лажни геноцид у Сребреници замишљена као завршни ударац њеног уништења. Данас се зна да су западне силе од Алије Изетбеговића захтевале одређен број убијених муслимана да би Србе оптужили за ратне злочине и искористили то као повод да војно интервенишу. Изетбеговић је управо то захтевао од својих команданата у Сребреници о чему је сведочио члан ратног Председништва и шеф полиције у Сребреници за време рата Хакија Мехољић, који је пренеражен захтевом питао Алију да ли је луд.
Зна се и да су у циљу припреме ове акције дуго година у Сребреници тајно сахрањивани људи који су погинули или умрли природном смрћу широм БиХ. Све се то игнорише јер се на лажној тврдњи о „геноцидној творевини“ заснива тајни план гашења РС, који сада покреће бошњачки министар Зукан Хелез, иако је сама резолуција о геноциду лоше прошла у УН. Он отворено тражи да се српско име брише и територија РС претвори у два кантона, а подршка са Запада и из балканског окружења неће изостати. Види се то по ставовима америчког амбасадора у БиХ и америчког „амбасадора“ у Приштини. Њихова „двострука креативност“ је поново на делу – сада дрско тврде да Србија није гарант Дејтонског споразума него само „потписник“, иако знају да без гаранција Србије тај споразум никада не би био потписан и РС би већ тада имала пут ка самосталности.
Тада су амерички званичници молили државни врх Србије да буду гарант опстанка РС и потпишу Дејтонски споразум, а данас покушавају да улогу Србије прикажу безначајном. Наравно, циљ је да се притисцима покидају све везе између Србије и РС, што се овога пута засигурно неће догодити. Срби су схватили и кроз Свесрпски сабор демонстрирали јединство и одлучност да бране српске стратешке интересе на Балкану, где су међу првима КиМ и РС. Чврсте националне везе, подршка СПЦ и јачање српских одбрамбених способности постају јак фактор одвраћања и непремостива препрека прљавим играма и папирнатим преварама западних сила у сарадњи с њиховим балканским сателитима.