Пружена рука Русије

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 2. 10. 2020

Текућа 2020. година представља најтурбулентније раздобље новог миленијума. Изгледа као да све противречности у друштвима широм света излазе на видело усред посртања глобалне економије и епидемиолошких мера. Можда је епидемија короне била случајност, фактор икс који је убрзао актуелне негативне тенденције, али разградња међународног поретка изграђеног на згаришту послератне Европе никако не може бити случајна. Како у новом, још недовршеном, међународном поретку себе види Русија можемо претпоставити кроз анализу говора Владимира Путина на седници Генералне скупштине УН 22. септембра 2020

Готово све међународне организације и институције структуриране су након завршетка Другог светског рата у условима паритета две, тада једине, велесиле – Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Као последица колапса једног од два глобална конкурента уследио је период вакуума моћи у коме су Сједињене Државе, као једина преостала велесила, покушале да остваре потпуну глобалну доминацију. Међународне организације које су у ранијем, хладноратовском, периоду служиле као неутрални форум за решавање спорова двају глобалних актера, претворене су у пространство једноумља и једностраности и стављене у службу промовисања америчких глобалних циљева. Ни Уједињене нације нису биле никакав изузетак – оне су или биле директно коришћене од стране САД и њихових савезника, као што је то случај био са увођењем санкција СР Југославији, или су биле игнорисане, ако нису могле користити, за шта је добар пример америчка инвазија на Ирак из 2003.
Суштина је да је претходни међународни поредак, а заједно с њим и међународно право, практично престао да постоји, али нови поредак никада није био изграђен. Општи разлози за такав раскорак између формалног и практичног стања могу се наћи у жељи Сједињених Држава да не изгледају као светски хегемон, барем на званичном нивоу. САД су такође врло прагматичне у свом приступу међународним односима, те за њих нема разлике у стварању нових норми и манипулацији старим, ако је резултат обе радње исти. Треба имати у виду да је униполарни свет представљао прелазну етапу у историјском погледу кратког трајања и да није ни било довољно времена разрадити читав нови систем међународних односа и закона који би га подржавали. САД су биле сасвим задовољне својим положајем и повлачиле су такве потезе не би ли се на доминантној позицији што дуже задржале.
Трансформација униполарног света у мултиполарни није произашла из неких озбиљних пораза Сједињених Држава на глобалној арени, мада су политички неуспешне интервенције на Блиском истоку свакако убрзале поменуту трансформацију структуре међународних односа. Иако су биле једина преостала глобална велесила, САД нису могле да контролишу пут развоја целог низа регионалних држава у повоју, као што нису могле да предвиде обнову Русије и муњевити успон Кине. Чак и да су Сједињене Државе повукле све своје потезе исправно, мултиполарни свет би свеједно био формиран, ради се о објективним процесима, јер униполарни свет није био последња станица историје, као што су његови поборници попут Френсиса Фукујаме желели да поверују.
Новонастало стање у коме су највеће силе Сједињене Државе и Кина – а за њима следују Немачка, као предводник Европске уније, и Русија, као доминантни играч у Источној Европи и Средњој Азији, али с довољно војних капацитета да пројектује своју моћ на Блиски исток, па чак и на Венецуелу – заиста онемогућава формалну изградњу новог међународног права које би одговарало реалности. То и није чудно, јер сви ови актери имају сопствене погледе на свет, морал, политичко устројство… Паралелно са овим фундаменталним, цивилизацијским разликама настављају да се одвијају и процеси глобализације. За разлику од биполарног света у коме су се два изолована система борила за превласт, данашњи мултиполарни свет не представља трку велесила са издвојеним економским системима који се само делимично пресецају.
Можемо приметити управо супротне процесе, велесиле као Русија и Кина се интегришу у глобалне економске токове и у међународне економске институције, попут Светске трговинске организације, и покушавају да оспоре доминантан утицај САД у датом пољу. Дакле, ни играчи који су поновно ступили на међународну сцену као изазивачи Америке не чине то с позиције изолационизма, они не нуде читав нови алтернативни систем, већ прагматично покушавају да завладају старим. Све ово значи да у актуелном свету има све мање и мање маневарског простора за мале силе, војно и економски слабе државе, јер иза њих не стоји неутрално и функционално међународно право на које би оне могле да се позову, док самим велесилама такво стање одговара, јер могу отворено да се такмиче за утицај.

ПОЗИЦИОНИРАЊЕ РУСИЈЕ Савремена Русија је провела последњу деценију 20. столећа пролазећи кроз период превирања и нестабилности, који је свео ову некада светску силу на ниво регионалне. Реформе Владимира Путина, нарочито у војној сфери, успеле су за врло кратко време да врате Русији изгубљени статус велике силе, иако она у међународним односима више не може да пледира на утицај којим је располагао Совјетски Савез.
Испрва су промене у Русији биле неприметне – није дошло ни до какве револуције, реторика руских државника није постала ратоборна и изазивачка, чак су Сједињене Државе и њихови европски савезници наставили да уживају статус партнера, барем што се Москве тицало. САД, међутим, нису намеравале да зауставе своју експанзију на простору бившег Совјетског Савеза, што се нарочито огледало у рапидном проширењу НАТО-а на исток, као и економског и политичког утицаја у виду Европске уније. Зато је говор Владимира Путина у Минхену из 2007. године тако значајна прекретница. Тада је председник Русије, који је као партнер Запада и позван да учествује на Минхенској конференцији, први пут јавно истакао тезу да Русија има своју сферу интереса у Источној Европи и да није задовољна статусом регионалне силе који јој је додељен 1990-их. Овај догађај можемо узети као формално проглашење мултиполарног света, мада је то била само констатација процеса у фази развоја, разуме се да ниједан говор не може сам по себи битно променити реалност структуре међународних односа, али је Путинов минхенски говор био јавна потврда измењеног стања. Недавно је руски либерални новинар Владимир Познер устврдио да је после овог Путиновог излагања Запад кренуо на пут конфронтације с Русијом и да се баш овим говором може објаснити санкциона и конфликтна политика Сједињених Држава према Русији.
Основне тезе минхенског говора су биле: критика експанзије НАТО-а на исток Европе, критика западног интервенционизма и наметања неолибералног политекономског система државама широм света, неопходност изградње новог међународног поретка и права са циљем избегавања војних конфликата већих размера у будућности, заступање враћања значаја Уједињеним нацијама насупрот повећавању утицаја НАТО-а и ЕУ. Путин је и тад, као и данас, раздвајао колективни Запад на колоквијалну Европу, фактички Немачку, и на Сједињене Државе, што је врло важно у оквиру геостратешке политике Русије, која је усмерена ка сарадњи са ЕУ, али се одлучно супротставља проширењу НАТО-а, који дефакто контролишу Сједињене Државе. Уз све што је речено, Владимир Путин никада није заступао извођење Русије из трендова глобалне економије, нити је предлагао било какву замену за доминантан вид капиталистичког система. Дакле, Русија, као уосталом и Кина, не покушава ни на какав начин да дестабилизује структуру међународних односа и глобалне економије, већ само да ограничи утицај САД. Другим речима, Русија и Кина иступају за поновну расподелу плена на међународној сцени, незадовољне картама које су им додељене крајем прошлог века. Са сличним захтевима је иступала и царска Немачка у периоду пре Првог светског рата, док су се Британија и Француска опирале немачким инсистирањима. Постојање нуклеарног оружја, међутим, одвраћа данашње доминантне силе и њихове изазиваче од директне конфронтације.
Владимир Путин је приликом свог излагања у УН 2015. године мање-више подвукао све описане принципе. Том приликом је поновно критиковао НАТО експанзију, подвлачећи одлучност Русије да се бори да задржи Украјину у својој сфери интереса; он је окривио интервенционизам Сједињених Држава за распрострањивање тероризма на Блиском истоку, што је било повезано са успешном руском интервенцијом у Сирији и заустављањем америчко-израелских планова о исцртавању нових граница у региону; подвукао је важност Савета безбедности за регулисање војних конфликата, при томе је фактички иступио против реформе СБ УН и за задржавање права вета у рукама Русије и Кине; док је на крају изразио подршку глобалном економском поретку, истичући да санкциона политика може да се изједначи са економским протекционизмом. Укратко, поново се сусрећемо с руским планом о реформи система међународних односа, који није усмерен ка деконструкцији већ ка подршци садашњем стању, али уз прерасподелу улога – Сједињене Америчке Државе морају поштовати сфере интереса других велесила. Европској унији је у интересу сарадња, а не сукоб с Русијом, али и она мора да поштује руски интерес и не меша се у унутрашња питања држава бившег СССР-а. Глобална економија доноси развој великим играчима и Русија на том пољу не жели да представља претњу Западу, али тражи своје парче колача.

РЕИНТЕРАЦИЈА СТАРОГ Многи западни посматрачи су очекивали да ће председник Русије иступити знатно агресивније него што је то чинио у претходним наступима пред глобалним лидерима. Од 2015. године светска политика је претрпела озбиљне промене. САД су од Украјине кренуле да наступају и у Белорусији, засад неуспешно; доласком на власт Доналда Трампа америчка мрежа савезништава је почела да еродира, што је позитиван помак за Русију; нови председник Америке је такође дестабилизовао глобалну економију, уводећи први пут у стотину година истинске протекционистичке мере против најозбиљније економије света – Кине. Из свега изложеног види се да је Доналд Трамп знатно већа претња тренутном поретку међународних односа од Владимира Путина или кинеских лидера, те стога председник Русије и није реаговао рушилачки, није одржао агресивни говор на трибини Уједињених нација овог септембра.
У свом говору Путин је јасно подвукао да не намерава да буде увучен у трку у наоружању, ни нуклеарну, ни у космосу, коју планира Доналд Трамп следећи Роналда Регана, који је у исту шему намамио Михаила Горбачова. Совјетски Савез се у свему такмичио са САД, а савремена Русија брине превасходно о својој безбедности, и њена војска није ствар престижа него је првенствено усмерена на испуњавање примарних циљева руске спољне политике. Русија ће улагати онолико средстава у војне сврхе колико јој је потребно да оствари утицај у источној Европи, Средњој Азији и Блиском истоку и ни копејку више. Председник Русије је још једном упутио подршку економским међународним организацијама и отворено иступио против трамповског протекционизма. Он је такође, науштрб Трампу, подржао активности Светске здравствене организације, што је имало за циљ да демонстрира како савремена Русија није дестабилизујући фактор на међународној сцени, али да Сједињене Државе под Трамповом администрацијом то засигурно јесу.
Најновији Путинов говор био је и најмекши по реторици до сада, није било критике НАТО-а (НАТО се ниједанпут не наводи), није било спомињања главних жаришта, као што је Белорусија. Владимир Путин је иступио државнички, као прави вођа и у времену нестабилности пружио руку мира и сарадње свим конкурентима Русије. У томе је разлика у приступу дипломатији и међународним односима Русије и Сједињених Америчких Држава. Док САД прете не само својим супарницима већ и својим савезницима, понашају се као истрошени шериф који је принуђен да пуца у ваздух не би ли неко обратио пажњу на његово хвалисање и присећање старих добрих дана, Русија показује свима, нарочито Европљанима, да је заправо она гарант стабилности међународног поретка и да је поуздан партнер. Оваква порука је послата уочи последњег очајничког покушаја Трампове администрације да заустави повезивање Русије и Немачке кроз завршетак пројекта „Северни ток 2“.
Говори су увек симболични, они треба да пренесу одређене намере, поруке и сентименте слушаоцима, а не да изазову моменталну промену у домену реалности. Говори не померају планине, као што то чине идеје, па ипак говори Владимира Путина већ више од деценије јасно стављају до знања међународним актерима да је Русија стабилан партнер, који држи своју реч и испуњава своје обавезе. Најбитније је да лидери Европске уније коначно чују Русију, да схвате да руски национални интереси не представљају опасност по њихове државе, али да непредвидљивост и неискреност америчке спољне политике одудара од ових позитивних постулата. Русија је по ко зна који пут Европи пружила руку сарадње, а остаје да се види да ли ће она поверовати америчкој демонизацији Русије, од рушења авиона до тровања Наваљног, или ће коначно смоћи снаге да са својим моћним источним суседом изгради адекватне односе. Истовремено, ЕУ ће морати да се одрекне својих претензија на исток Европе, који ионако није у стању да интегрише.
У закључку, сва три говора Владимира Путина из – 2007, 2015, и 2020. године – имала су за циљ да јасно ставе до знања како су Сједињене Државе, које се не мире с распадом униполарности, опасне по читав свет, а не само по међународни поредак. Историја ће показати да ли ће западноевропски лидери успети да изађу из војнобезбедносне зависности од Сједињених Држава и да ли ће пожелети да одбаце вишевековну идеолошко-пропагандну матрицу по којој је Русија „зла азијска“ творевина која представља опасност за „цивилизовану“ Европу. Неки процеси дугог историјског трајања заиста делују непроменљиво, свеједно Русија стоји са испруженом руком, а да ли ће добити задовољавајући одговор – видећемо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *