Предстоји нам нова Стаљинградска битка

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 26. 12. 2014 

Академик Милорад Екмечић, историчар

Како је у разговору за „Печат“ – од којег нас дели пуна деценија – узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног, великог ратног сукоба, тумачио и са историјског аспекта појашњавао водећи српски историчар? Вредна, безмало пророчка промишљања овог изузетног саговорника објавићемо у два наставка

Разговарали Милорад Вучелић и Љиљана Богдановић

Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Радије ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије
Актуелне сложене и узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног и великог ратног сукоба, у разговору за „Печат“ тумачи и са историјског аспекта појашњава и објашњава водећи српски историчар, академик Милорад Екмечић.

Сада су, у свим медијима, учестале оцене да постоји опасност од новог рата. Да ли сте, као професор универзитета за општу историју новога века у трајању више од 40 година, разрађивали фазе припрема и вођења ратова? Јасно је да нема општеустановљеног калупа како се они припремају и воде, али ипак постоји једна основа на којој се ратови јављају, или престају.
Јесам, па чак у више наврата о томе објављивао неке студије. Ако некога занима, наводим „Појам ‘Велике силе’ и умеће дипломатије“ („Огледи из историје“, Београд, 1999, стр. 371–413). Цела је људска историја као сунђер натопљена ратовима и сукобима, а у раздобљу које називамо новим веком (1492–2014) постоје неке шеме припремања и вођења ратова, које пре тога времена нису постојале, или су се извијале из закржљалих семенки у трајању од две хиљаде година. Главна подлога у тој разлици јесте чињеница да у раздобљу новога века нема несанкционисаних ратова и да сваки сукоб, где год да се деси у свету, изазива груписање држава у два блока. Због тога су сви ратови велики, а од 1914. и светски.
Где смо данас у развоју модела који врло личи на оне што су претходили, да ли је могуће да се развије неки већи рат?
Данас смо у ономе што је пре мало времена председник Путин назвао тражењем нове равнотеже. То је права реч, јер се мир одржава само онда када постоји равнотежа сила, којом се онемогући да једна од њих добије светску доминацију.
Много ме питате да ли је могућ неки већи рат. Одговорио бих онако загонетно као што је пред 1914. Никола Пашић одговорио радозналим новинарима, који су трчали за њим: „Децо, рата може бити и може не бити, трећег нема, а могуће је да се и оно догоди.“ Сад се чеши да нађеш неки сувисли одговор! Оправданије је данас постављати самом себи питање да ли се ми већ сада налазимо у некој врсти рата за који нисмо ни свесни да је ратно стање. Мислим да се ми већ налазимо у једном рату на који никада нисмо научили да може постојати. Сада размишљам о редовима које сам, на једном међународном скупу о сукобу цивилизација, почетком децембра 1997, написао: „Светске силе ће ратове водити, као Сједињене Државе данас – религијом, финансијским дестабилизовањем и обавештајним службама, уместо дипломатије и њених принципа ослонца на норме установљеног међународног права. Наредни век ће бити век глобалних прљавих ратова.“ САД се данас упињу да коначно униште одредбе Версајског мира о сувереној националној држави. Сматра се да су обавештајне службе преузеле примат над дипломатијом у међународним односима иза 1962. (или око тог мени нејасног датума). Сједињене Државе данас воде један невитешки, прљави рат, у оквиру оних области које поменух – религиозни односи, унутрашње дестабилизовање противничке валуте и излазак руље на улице – да би се бирао нови председник. У неким областима су саме Сједињене Државе објавиле да су покрет „Солидарност“ Леха Валенсе у Пољској финансирале са пет милиона долара, слом владе Слободана Милошевића са 50 милиона долара, отцепљење Црне Горе од Србије са 55 милиона долара. Ономад саопштише да су слом проруског режима Јануковича у Украјини платили пет милијарди долара. Најпре су купили 63 посланика у украјинском парламенту из Јануковичеве странке и одмах гласали да се обара постојећи председник и распишу нови избори, који су довели на власт оно што данас називају „Кијевском хунтом“ председника Порошенка. Сада Русију економски дестабилизују како би се створио један метеж по успелом српском и недавно украјинском моделу. Уверен сам да ће, ако Путина оборе, иза њега доћи нови Стаљин.
Да ли се у прошлости дешавало нешто исто, или слично ономе што гледамо и не верујемо својим очима?
Дешавало се, са Сједињеним Државама, али врло ретко са осталим светом. Сједињене Државе никада у историји нису водиле витешке ратове, сем унутрашњи Грађански рат 1860–1865, када су се клали као жути мрави. На Универзитету у Јужној Каролини, где сам за кратко време предавао као гостујући професор, видео сам да су трагови остали до данас. У средишту кампуса је споменик палим јунацима из тог грађанског рата – Јужне Конфедерације.
Проклет онај који жели рата. Ја сам га доживео од 1941. до 1945, када сам два пута једва спасао главу. Пало је мојих 67 Екмечића, најмлађа Анђелина, преклана у четвртом месецу после рођења, најстарији деда Шћепан са 77 година. Али нека је проклет и онај који мисли да ратови представљају дело неодговорних појединаца, а не инструменте кроз које се цеди процес историјског развоја. Хегел је ратове назвао чистилиштима за будући развој. Маркс вели да се историја састоји од планина костију и долина крви изгинулих. У српској историји су се увек ценили витешки ратови, укључујући и оне које смо – као Бој на Косову 1389 – губили. Нико такве ратове није платио крвавије од нас, нисмо их желели, али их нисмо могли избећи. У Европи XVI века само је било шест дана да се негде није водио рат, а у наредном XVII веку један дан више. Сви су ти ратови били ужасно погубни. Након похода Турака на Угарску, после заузимања Београда 1521, становништво Бачке је смањено за 30 пута. Добро сте прочитали – за тридесет пута, јер тако каже један лађар низ Дунав, гледајући леву обалу реке сву зараслу у коров и грмље. Где је некада било 30 села, вели лађар, сада је остало само једно. Тада је Бачка била српска етничка област.
Шта су ту криве садашње Сједињене Државе? Зар се разликују од других?
Једном је умна, левичарски окренута Сузан Зонтаг у „Партисан ривјуу“ написала да су Сједињене Државе основане на геноциду. Историчари се нису слагали о питању колико је погинуло урођеника на територији на којој су створене Сједињене Државе. Данас се број стабилизује на 18 милиона. Лажу они који причају да је Сузан Зонтаг дошла у Сарајево, почетком грађанског рата у Југославији, да подржи муслиманску страну. Она је дошла са својим сином, који је био дописник „Њујорк хералд трибјуна“ из Босне. Остао је на злу гласу по једном чланку у „Харперс магазину“ да су, за безбедност у свету, биле боље пропале – Хабзбуршка и Османлијска – монархије него националне државе успостављене Версајским миром 1919. „Партисан ривју“ је пропао, пукла лопта, распао се тим, а Сузан Зонтаг дошла у Сарајево да одтугује судбину, помажући глумце у једном малом позоришту како да тумаче Шекспира. Од пада тог часописа у САД нема више левих интелектуалаца. Да не одлутам у причицама које само илуструју тему о којој говоримо.
На страну да су босанске муслимане у Сједињеним Државама подржавали само холивудски католички глумци и глумице. Када сам спасао главу из Сарајева, где су ми ухапсили целу породицу и живот нам довели у питање, био сам сведок како један амерички новинар (који ме интервјуисао у Београду) другим, антисрпским језиком говори кад се хеликоптером пребацио у Сарајево. Говорило се да би некима Харис Силајџић у џепић на реверу стављао у папир умотан мали драги камен. Хоћу да кажем да су Сједињене Државе, у време израстања у велику друштвену заједницу и суверену нацију иза 1776. прошле дугу традицију невитешких, прљавих ратова са урођеничким племенима, док их нису свеле на неурачунљиву величину.
Добро! Вратимо се на тему како је мир у историји од 1492. одржаван преко система равнотеже сила, а ратови избијали кад такве равнотеже није било?
Појам, а и израз „Равнотежа сила“ је настао у Италији пре мира у Лодију 1452. када је и италијански језик био језик дипломатије. „Equilibrio politico“ (данас „Balance of Powers“) назива се вагом сила. Италија је подељена у више регионалних држава, а заједнички језик је створен тек у XX веку. До тада су се некад 15, па 13 и коначно 7 – сматрале не само посебним државама него и посебним нацијама. Увек су биле у некој кризи око различитих интереса. Кад год би се једна држава осмелила да поведе рат против друге, одмах се око нападнуте државе стварао блок држава. Ту се онда успоставља мир, као вага подједнаке снаге. Најјаче од држава су се називале „концерт великих сила“. Од почетка XVI века се тај систем преноси на западну Европу, а након победе Русије над Шведском 1709. код Полтаве, систем постаје општеевропски. Тада је Русија пo пространству највећа држава света, а по броју народа до половице слабија од Француске. Број народа је први од одлучујућих фактора да ли ће једна држава постати велика сила, а други је снага њене економије, јер се једино оснаживањем та два фактора ствара снажна армија за вођење рата.
Статус велике силе се никоме не поклања, него га свака чланица мора извојевати у неком победничком рату, а у том рату једном великом битком. Пример за то је Стаљинградска битка у Другом светском рату, без сумње најзначајнија велика битка у историји човечанства. Европа је била домовина великих сила све до 1914. или можда 1898, када су Сједињене Државе поразиле Шпанију и од ње отеле Кубу и Филипине. У исто време, Јапан интервенише на источноазијском копну, у Кореји и затим Кини. Број и састав концерта великих сила се мењао више пута. Најзначајније промене су учињене Утрехтским миром 1713, Версајским миром 1919, и коначно 1945, када се концерт распао, па уместо њега створен систем двојних односа Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Варао се Черчил 1945, када је рекао да ће будуће велике силе бити само развијене државе, најмање са 50 милиона становника. Показало се да више ниједна европска држава сама од себе не спада у круг великих сила, па је створен нови назив „Светске силе“, на двојној основи. Тај је назив привремен, па основна подлога на којој почивају данашњи међународни односи јесте процес стварања новог система великих сила. Хенри Кисинџер мисли да ће у наредном веку у круг великих сила ући Сједињене Државе, Европа, Кина, Јапан, Русија и „можда Индија“.
Други су склони да не запостављају Латинску Америку и једну од исламских држава, која ће окупити барем сунитски део ислама. Склон сам уверењу да ће то бити будућа Турска, као најмоћнија исламска држава света. Њено становништво је 1919. било по броју приближно око 14 милиона људи, као Краљевина СХС, а данас се пење ка броју од 100 милиона. Кроз цели XIX век исламски народи демографски назадују, па је једно време (око 1853) изгледало да ће ислам ишчезнути, јер су затворена муслиманска породица, и ендемски сифилис је масовно косио тај свет. Тек су антибиотици, иза 1945, процес окренули на другу страну, уместо демографског назадовања, експлозивни раст. По неким демографима, Русија ће 2025. имати 75 милиона становника, а Турска 83 милиона. Сада се говори о неком новом закону у руској Думи, о увођењу установе „Херојска мајка“, за жене које подижу више деце. Гора од Русије је Немачка, где народ толико ишчезава да нормалан раст обезбеђују само усељени странци, већином исламске вероисповести. Русија ће се, без сумње, ишчупати из овог загрљаја демографске смрти, јер је свесна шта из тога следи.
У ком смислу су се односи међу великим силама правно нормирали и да ли су остајали увек исти?
Радикално су се мењали, по принципу да право одређује сила, а не неке хумане или религиозне норме морала. „Сила закон мења“ постоји и у другим језицима. Макијавелијеву филозофију је одредила италијанска народна пословица „Што потребе захтевају, не треба савета“. Постојале су и „Максиме права људи“ (или народа) које нормирају Гроцијус 1627. и Пуфендорф 1672. Међу тим правима народа („Ius gentium“) на првом месту је да право подједнако штити победнике и поражене. Не треба водити рат дуже него је неопходно, сила није једина која одређује понашање, јер се побеђенима не сме чинити више зла од неопходног минимума. Данас се то изменило, уместо међународног права је створена „дипломатија ултиматума“, доминација обавештајних служби над старом дипломатијом, победа Стаљинове дефиниције да се рат добива у фабрикама, победници намећу пораженима облик својих друштвених односа, а не само статус поражене стране, губљење моралних норми.
Где смо ми данас у том дугом процесу стварања нових односа међу великим силама?
Ми још нисмо стигли до половице тог пењања уз Голготу. Данас се Сједињене Државе понашају као да је дошао тренутак да заврше процес глобализације и остану једини господар који управља светом. То није једини пут у историји да једна од великих сила истрчи, игнорише постојање међународног права и силом жели да остане покровитељ козмичког шатора. У време Наполеона, постојало је 23 године сталних ратова. Тада се Француска упињала да прва стално остане у свету. Наполеон је сматрао да је „равнотежа сила“ тричарија. Тежио је да оствари Универзално царство. Једна од три престонице је била крај Париза, али кључна тачка је Константинопољ. Ко држи Цариград, вели он 1807, држи кључеве универзалне монархије. Хтео је да ствара савез са исламским државама и исламом као религијом. Није се противио да његови војници прелазе на ислам. Председник Клинтон је папагајски понављао његове речи да је „ислам у хармонији са најдубљим идеалима Запада“. Разлика је била у поимању улоге Кине. Наполеон је мислио да је Кина „уснули змај“. Кад се он пробуди, све ће бити другачије. Данас се тај змај пробудио и он полако постаје главни фактор у будућој историји човечанства.
Други пут је Немачка, омамљена од моћи својих челичана и угљенокопа, од 1914. до 1945. сањала да постане прва светска сила. Хитлер је нацртао источне границе Трећег рајха, по врховима планине Урал и истоименом реком. Идеолог нацистичке странке Розенберг био је одређен да са групом стручњака одреди подручја у Сибиру која би требало да уђу у немачке границе. Предвиђало се да ће број Немаца нарасти на пола милијарде, пет пута више него их је Хитлер у рату окупио. Ради тога се не склапа мир са Пољском, не проглашава држава Украјина, а за будуће Русе је мислио да ће моћи да се баве свим што желе, сем политике и ратовања. У том случају – каже он у „Разговорима за столом“ – неће се слати пешадија него авиони да све сравне са земљом. Постоји и енглески превод те обимне књижурине.
У чему данас понашање Сједињених Држава личи на та два покушаја у историји, из времена Наполеона и Хитлера?
Разликује се што САД данас немају ни реалистичног Наполеона, нити његову изопачену појаву у Хитлеру. Америка више не даје велике државнике, који на реалистичан начин, или супротно томе, на дужу стазу воде стратегију развоја. Последњи велики амерички државник је био генерал Ајзенхауер 1960. Диве се председнику Кенедију, што је упућивао своје сународнике да не питају шта држава треба да даде њима, него шта они треба да дају држави. Заборавља се старо начело из времена Џорџа Вашингтона крајем XVIII века да нико није слободан, ако један појединац није слободан. На новчанице су написали девизу „Pluribus unum“. Кенеди је ту мисао пренео из ранијих папских енциклика да је важна моћна држава, а не изгубљени појединац у њој. Он је почео Вијетнамски рат са намером да одвоји католички југ у посебну државу и нацију, па у томе није успео. Данас САД опет проповедају да нација није природна појава, да је суверенитет грађанина поклон споља, а не његово природно право које се испољава у сувереној нацији.
Разлика је и у протоколу понашања. Бахатост влада америчким политичарима. Погрешно је рећи да Америка води ратове. Боље је у истини да ратови воде Америку. Ишчезао је страх да ће војноиндустријски комплекс у друштву истиснути улогу народа, како су мислили Вудроу Вилсон 1914–1919. и Ајзенхауер 1960. Последњи је и сковао израз војноиндустријски комплекс. Ратови су прогутали стару демократију и она се свела на право грађана да од двојице кандидата изаберу једног. Пре избора, кандидати обећавају свој програм, а после избора раде што Волстрит налаже. Пример је данашњи председник Обама. Пре избора сви добронамерни људи у свету су се надали да ће један црнац унети више хуманизма у спољну политику, одрећи се сталног ратовања.
С друге стране, изменио се и морал друштва, под утицајем сталног ратовања. Ратове не одобравају само банкари него ни обичан „просечни Американац“ није против њих, ако доносе неке вајде. Држава је престала да буде демократска, у правом смислу демократије да то није само право бирача да од двојице једнаких изаберу једнога него да народ одлучује и има главну реч у циљевима којима тежи власт. САД су постале двопартијска диктатура, јер нико више не види разлику између црног Обаме и белог Буша и Клинтона. О спољној и унутрашњој политици одлучују банке из Волстрита, а оне немају људску душу.
Да ли је могуће да ми Срби поново дођемо у средиште неке светске кризе, као што је био случај у прошлости више пута?
Страх ме је да изустим да то није само могуће него је и неизбежност коју ми сами не стварамо него нам се намеће. У свим великим ратовима са југа Европе на север, као и обрнуто, од севера на југ, Срби су на несрећном стратешком путу који не можемо заменити за неко срећније место. САД су успеле да пониште све битне одлуке Версајског мира из 1919. На првом месту поништена је важећа одлука да демократија извире из природног права суверене нације. Демократија је постала извозна роба, која се намеће важећим дипломатским нормама да постоји политика диктата, или како то назива британски историчар Каплан, „дипломатија условљавања“. Малим народима се налаже да ураде оно што се захтева, а не што би интереси свију подједнако захтевали.
Највећи губитак који је Србији наметнут, поништавањем духа Версаја, јесте губљење права Србије на излазак на море. То је Версајски мир изричито захтевао, сем у случајевима народа који на то нису имали етничко право. Није више тајна да је за отцепљење Црне Горе од Србије исплаћена сума од 55 милиона долара.
Грађански рат у Украјини је један од фактора више силе која одлучује о нашој судбини.
Једном сам написао (у интервјуу за „Новости“ са Мићом Рајковићем) да није могуће очекивати трећи светски рат, јер силе за његово вођење нису стале на своја места, а да главни изазивач рата, САД, нису уверене да га могу добити. То не значи да Украјинска криза мора да ескалира у светски рат. Могуће су локалне кризе изазване збивањима око Русије и напорима САД да је сведу на другоразредни фактор у напорима да се глобализује човечанство. Сад се ту морамо зауставити, јер ћемо се морати понашати како је Пашић предвиђао, да рата може бити или не бити, да постоји и трећа могућност, па нек се свако чеше тамо где га сврби. Мислим да ће се криза у Украјини дегенерисати у дуги и мучан процес сазревања убеђења америчких политичара да је немогуће победити у једном религиозном рату католичанства и православља који траје већ 420 година. САД немају копнену војску која би смела стати пред руску копнену армију. А оно Пашићево треће су суманути амерички сенатори, који мисле да све могу што им душа иште. Улазак Србије у Европски савез ту ништа не мења. Ни тај савез није на здравим основама. Боља је била варијанта генерала Де Гола о Европи од Атлантика до Урала, дакле са Русијом, а не без и против ње. То не значи да је мислио да Русија треба да напусти Сибир, као што је Француска напустила Алжир. Сибир нису Руси отели од некога, као ни Французи Квебек. Насељавали су га најпре ловци на животиње са скупоценим крзном, па затим дрвосече и металурзи.

Крај у наредном броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *