Предстоји нам нова Стаљинградска битка (други део)

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 26. 12. 2014 

ИНТЕРВЈУ Академик Милорад Екмечић, историчар

Разговарали Милорад Вучелић и Љиљана Богдановић

Како је у разговору за „Печат“ – од којег нас дели пуна деценија – узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног, великог ратног сукоба, тумачио и са историјског аспекта појашњавао водећи српски историчар?

Да ли мислите да је Украјина и криза око ње једина област где Србија може да извуче дебљи крај?
У свим другим кризама ће Србија извлачити тањи крај, јер су САД убеђене да смо ми Срби кључ за врата кроз која Русија излази у друштво великих светских сила. Тако је то, барем у сусретима у марту 1993. у Вашингтону, објашњено Алији Изетбеговићу, а други пут и председнику Туђману. Речено им је да Срба укупно у свету има 10 милиона и да би у случају сукоба с Русијом била потребна америчка армија од пола милиона војника да их држи у миру, а не само 100.000. Америка нам је наметнула место и време да се чешемо где они мисле да нас сврби, а не на месту где нас заиста сврби. Наивни су људи који мисле да ми сами, од своје воље, одређујемо наше будуће понашање. Били су наивни и они који су мислили, да није било Гаврила Принципа, да не би било ни хуманитарних трагедија Срба у Првом светском рату. Не можемо се прокрадати на једну од две стране. Изгубили смо јер нам је унапред одређено да морамо бити поражена страна. Пре двадесетак година је председник РАНД корпорације, за стратешке студије, написао да су Срби народ који у себи носи вирус зла и да према њима треба поступати дугорочним санкцијама да се тај вирус уништи.
Поред данашње Украјинске кризе, кроз коју западни стратези оцењују и данашње понашање Срба, али и сва збивања око нас у будућности, још гора ће криза наступити у касније време, кад се почне радити на стварању исламске велике силе. Садашње могућности упућују да то мора да буде Турска. Ја сам некада мислио да и Египат – барем по броју народа и рађању сваке године милион људи – има основу за исламску суперсилу. За тај статус треба имати и жељу да се та улога врши, а то данас показују највише Турци. Покрет калифатске експанзије у Ираку и Сирији нема иза себе ни основу да издржи терет будуће велике силе, нити могућности да то исправи. Турска је на Наполеоновој основи универзалне монархије. То су Мореузи. Одатле се, каже Наполеон 1807, влада до аустријске границе и целим Блиским истоком. Бугари су, као у средњем веку, први на путу нове турске експанзије, а Срби други. Грешка шефа некадашње Демократске странке да Турску олако прогласи „стратешким партнером“ скупо ће стајати нашу кожу. Већ сада се морају чинити корекције у тој, из рукава истресеној историјској омаши. Касно је. Турски политичари проглашавају да је Турска у Призрену, у Рашкој области, да су једино они кадри да реше питање опстанка Босне. Заборавили су да су они продали Босну и Херцеговину за велику кесу хабзбуршких златника у Анексионој кризи 1909. Одакле да се продата тиква још може сматрати својом? Ако се нова Турска која долази буде држала овог пута, онда ће на том испиту пропасти одмах на почетку. Отвориће се Источно питање поново и Турска ће се у њему поново заглавити.

фото/БЕТА

Врхунац кризе око Турске ће доћи око питања одржања Израела и његових граница, ако их Ислам уопште буде поштовао. Ми Срби смо братски народ Јеврејима по заједничком геноциду. Ми се не смемо придруживати хору протеста на оштрину одмазде Израела око њихових данашњих граница. Израел не брани своје границе, него је сваки њихов рат у суштини рат против будућег холокауста, за његово уништење као државе. Заједно са почетком великог геноцида над Србима у Хрватској 1941, почео је холокауст на нашем територију.
Холокауст је припреман кроз историју. У Другом светском рату је почео рано 1942, одлуком саветовања у једном одмаралишту крај Берлина. Кад је пошао на Пољску 1939, Хитлер је послао Рибентропа у Ватикан да у тајној мисији саопшти папи да је напад на Пољску само отварање пута за напад на Совјетски Савез. Пакт Молотов–Рибентроп 1939. Хитлер је називао савезом са ђаволом против Сотоне. Тај савез је и са совјетске стране сматран савезом непријатеља. Совјетска обавештајна служба је прорачунала да ће следећа ратна авантура Трећег рајха бити Југославија. Одмах након ликвидације Троцког, чиме руководи Мустафа Голубић, главни Стаљинов агент тога времена, он долази у Београд. Био је стално у покрету кроз југословенски териториј, долазио је и у моју Чапљину где му је била породица. Један члан породице, старији од мене, мој школски друг, завршио је у Јасеновцу. Преживела је једна лепотица. Члан вођства партије за Босну и Херцеговину Ника Милићевић мени је причао да му је Мустафа Голубић дошапнуо у пролазу пред Маркалама у Сарајеву да нема поверења у ново вођство КП Југославије. Милићевић је остао један усамљени дисидент. У Сарајеву се дневно састајао са филозофима Љубомиром Тадићем и Андријом Крешићем.
Главна опасност око будућег развоја Турске на путу за нову светску силу ће наступити око Израела. Холокауст над њима 1941. није био једини у њиховој миленијумски дугој историји. У Старом веку је изгон у Египат био први велики холокауст Јевреја. Други је био Јудејски рат са војском Римског царства, у коме је побијено око 1.600.000 Јевреја. Јерусалим је био богатији него престоница Царства, Рим. Имао је лепше мраморне грађевине, више вавилонских тепиха, како су се називали данашњи персијски теписи, и више умних људи него Рим. Тада није било ватреног оружја, него мачем и копљима је побијено толико људи. Тај број одговара броју неких данашњих европских нација. Трећи ограничени холокауст је био прогон и уништавање Јевреја у Шпанији у XV веку, њихов прогон из католичких европских држава. Јалово је хвалисање данашњих хрватских опорбењака да су их Хрвати у Дубровнику сачували у Жудејској улици. Ђавола су их сачували. За реч Хрвати Дубровник тада није ни знао. Донели су одлуку да притерају Јевреје, али их је спасио протектор Дубровника Сулејман Величанствени, од кога су дубровачки Јевреји затражили помоћ.
Један ограничени холокауст над Јеврејима је извршен у рату Свете лиге 1684–1699. Лигу је створио папа Иноћентије XI, за ослобођење средње Европе од турских провала. Успут су, до Саве и Дунава, очишћени сви Јевреји. У Будиму су бежали на лађе и спасавао се ко је могао. Једна група „Рицерских Хрвата“ је почела да то исто ради са Србима око Будима. Тада то подручје није било чисто мађарски етнички простор. Сматра се да је прво српско насеље у Панонији било село Сербинум, укопано у Барањи крај Печуја, у години кад је Христ имао 30 година (30. година хришћанске ере). У документима Пожаревачког мира 1718. постоје антисемитске одредбе да се Јеврејима забрањује свака, најбезначајнија и споредна улога у трговини између два царства. То је разлог да се Јевреји насељавају у Пољској, а од 1795. у Русији, као првој земљи по броју Јевреја у свету. Солжењицин је то описао у двотомној књизи „Двеста година заједно“. Преведена је и на наш језик.
Немогуће је да Сузан Зонтаг није знала да је Холокауст 1941. почео у Сарајеву. Одмах након слома југословенске државе 6. априла 1941. почело је пљачкање јеврејских радњи и рушење синагога у Сарајеву. „Темпл“, главна од њих, после рата 1945. преграђена је у концертну дворану. Црна чоја из јеврејских трговина је однесена у фабрику за кројење униформи „Црне легије“. Од око 10.000 сарајевских Јевреја остало је у животу само хиљаду. Остали су, у три таласа, до новембра 1941, одвезени и бачени у јаму. И данас ме, у таласу несанице, нешто пецне у срцу, кад би ме телефоном позвала факултетска колегиница Марија Кон. Новине би објавиле да су муслиманска деришта на јеврејском гробљу по ноћи шприцем насликала кукасте крстове. Осећао сам да плаче: „Милораде, зар опет долази фашизам са својим ножевима?“
Преварио сам се у јаловим надама да се неће никад повампирити, јер сам и сам у мају 1922. тајно побегао из Сарајева.
Ухапсили су ми породицу и држали у збирном логору Вратник. Сарајево је тада било подељено, по некима у седам, а по другима у дванаест зона, на челу сваке по један „Ћело“ (од челник). Водио их је заједнички заповедник Дедо, бивши усташа из 1941, Нусрет Шишић. Нису Срби опколили Сарајево да га отму од муслимана, како је то протумачила америчка влада тада, него бранили 150.000 својих сународника у граду. Међу њима сам био и ја. Отекао сам у лицу због удараца ногом да сам једва зевао да нешто кажем. У Београду ми установили да сам од удараца добио хематом субдуралис у мозгу, па су ми морали провртети две рупе на лобањи да испумпају крв. Тада већ у Сарајеву није било Јевреја, сем појединци који су се ородили с муслиманима.
У будућем успону Турске у ред светских сила, Израел као држава мора бити сачуван, са Јерусалимом као престоницом. Вара се Америка кад се њихови шарлатански председници хвале да ће спасти Израел у новој, заједничкој држави с Арапима. Јерусалим деле у јеврејски и муслимански део будуће престонице. То ће бити пут у нови холокауст. Ако Америка заиста жели да спаси Израел, она већ данас мора да пошаље најмање милион својих копнених трупа, као прстен око њега. Све друго је само затварање очију пред будућу катастрофу. У њој ћемо и ми Срби поново делити судбину новог геноцида.
Зашто сте данашње стање кризе око Русије назвали америчким невитешким и прљавим ратом?
Зато што смо заборавили да од више од 80 ратова у свету од 1945. најмање 70 отпада на америчке ратове. Два пута су амерички стратези употребили бојни отров као средство ратовања. Први пут у августу 1945. када су бачене две атомске бомбе на Јапан. Пре тога је један научник упозорио председника Трумана да је атомска бомба бојни отров који забрањује Конвенција о бојним отровима. У њој су поменути отровни гасови, течности и материјали као бојни отрови. Атомска бомба са уранијумом спада у ту листу по материјалу. То је одбијено јер се америчкој влади журило да што пре окупира Јапан, да их не предухитри совјетска армија са севера. Други бојни отров је био „Наранџасти прах“ у Вијетнаму. Није испробан као бојни отров, него бацан из ваздуха као средство за дефолијацију џунгле како би се открили вијетнамски војници. Последица је да се у неким деловима Вијетнама рађало око трећину умно, или телесно обогаљене новорођенчади.
У више наврата сте помињали данашњу Католичку цркву као главног идеолошког савезника у америчким напорима глобализације. Шта би се у томе могло сматрати неким извором будућих невоља Срба?
Сама та црква је у историји била извор наших народних невоља. Само су појединци, или њихове групе, били заговорници идеја заједничке државе. Та црква је одобрила стварање Југославије под хабзбуршким владаром 1918. кад је такву прокламацију бечки двор објавио. Југославију са српским краљем 1918. Ватикан није одобрио. У Другом светском рату је Католичка црква била директно умешана у насилно покрштавање и бацање незаштићеног света у јаме, или прогон преко границе. Према усменом казивању бившег председника Стјепана Месића (Дневник ХРТ, 12. октобра 2010) група побуњених усташких генерала и министара са министром спољним Лорковићем, слала је изасланика на слободни партизански териториј 1943. да преговарају о формирању заједничке владе тих усташких отпадника, друге опозиције и хрватских комуниста. На челу владе је предлаган надбискуп Степинац, по чему се мора закључити да је Ватикан иза тога стајао. Ми не знамо појединости о томе, јер су папири који су били предати Андрији Хебрангу остали негде у столу председника Туђмана.
Комунистичке власти су после рата кажњавале одређене појединце из вођства Католичке цркве, али никада њену целину. Зна се да Тито никада није отишао у Јасеновац да се поклони српским жртвама. Протоколом састанка Тита са папом у Ватикану 1966. је препоручено да се не помиње учешће католичких свештеника у геноциду над српским народом. Авро Менхетн, британски историчар, наводи да је овим преговорима подршку давала америчка влада, уз одређену финансијску помоћ југословенској страни. Два пута је било наређено да се „Јаме голубинке“ забетонирају, кости не ваде и тај злочин не помиње. „Хрватско прољеће“ 1972. је директна последица овог трулог споразумевања, као и проглашење независности хрватске државе двадесет година после тог пролетњег крављења. Такви покушаји споразумевања са фашистичким земљама су успели у Италији септембра 1943. У Мађарској је збачена влада, пружена рука западним савезницима, а рат са Совјетима жестоко настављен. Тада се и у мађарском ратном парламенту јављају људи који осуђују бацање Срба и Јевреја под лед у рекама Војводине.
Данас је Католичка црква безрезервни савезник са Сједињеним Државама и даје им подршку у покушају глобализације човечанства под америчким вођством. Ту је извор свих успеха Католичке цркве данас у свету, али и прапочетак кризе те цркве кад мечка почне да игра и пред америчким вратима. Постоји стари покушај уједињења свих хришћанских цркава, под ватиканским вођством, али и јединство са нехришћанским црквама, највише будизмом и исламом. Сусрети новог папе са православним васељенским патријархом, недавно у Истанбулу, само су беочузи у ланцу који ће се протегнути далеко у будућност. То се на првом месту тиче наше српске коже. Неке владике су дале пристанак, без меродавне одлуке Светог синода, да се обављају заједничке молитве по католичким црквама.
Нови папа је обећао велике реформе у својој цркви. Недавно је образложио да ће предузети неке напоре да се коначно реши питање целибата (безженства) католичких свештеника. Другом приликом је помињао чак и децентрализацију и друкчији став према хомосексуалцима. Само редање тих обећања показује да је њихов корен у подрумима где се кује америчка стратегија глобализације.
Грађански рат у Украјини је само наставак сличних сукоба католика и православних, који трају од краја XVI века, пуних 420 година. Одвајање дела Црногорске цркве у посебну цркву, упорно одбијање да се реши спор око односа између Српске и Македонске цркве, покушаји да се обрачуна са појединим свештеницима у оба та случаја, показују колико је актуелна опасност да се покуша шири расцеп у Српској цркви самој и поништи њена водећа улога у данашњем вођству српског народа.

фото: М. ТИМОТИЋ

Свестан сам јаловости сваког предвиђања непосредне будућности. Једно је извесно, ако се Католичка црква охрабрила да буде главни потпорањ у америчким покушајима да завладају светом, та црква је самим низом будућих догађаја осуђена да дели судбину тог колосалног америчког неуспеха. Лако је прогласити мале нације као неприродне појаве и у замену за њих препоручивати мали регионализам. Није исто то урадити и са великим нацијама Кине и Русије. И Израел жели да донесе уставне одредбе да је држава јеврејског народа, а не и арапског становништва које у њему живи. Кина иде истим путем којим су прошле све европске нације у прошлости. На првом месту је ту напор да се у народу учврсти један говорни језик, на основу мандаринског стандарда. Макао је напустио португалски језик, остао из времена пре ослобођења, и прихватио наредбу да се мандарински („пекиншки језик“) усвоји као службени говорни језик. Пред том позадином развоја данашњих нација ће се кројити судбина и свих малих нација у свету. Доћи ће брзо дан ренесансе нације као основе суверенитета и природног права човека на слободу.
Немогуће је очекивати да тај велики процес мимоиђе и Католичку цркву, која се до краја предала овим светским напорима Сједињених Држава. Дух Мартина Лутера лебди над Римом и само је питање деценије у којој ће се спустити на кровове католичке Катедрале Светог Петра. Реформу цркве неће вршити римски папа по америчким мерилима него ће народни покрети ту реформу изводити, као што је било увек у прошлости. Модерни католички верник је сит и пресит присуства америчке политике у својој цркви. Попела му се наврх главе.
Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Радије ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије. Ново оружје, као сад дронови, ће се изумети и обичан свет падаће у бесвестицу фобија према Русији. То ковитлање не може мимоићи нас Србе, који тонемо у сиромаштво и помаму унутрашњих дељења. Нарочито су српски политичари у Републици Српској прековали изреку античких филозофа да је човек мера свих ствари. Опозициони челници се понашају према новој филозофији да је своја задњица у министарској столици мера свих ствари у животу. Изгледа да ће опозиционе старешине у Бањалуци ући у историју филозофије – одмах поред Аристотела.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *