ПОЕЗИЈА ЈЕ ХОДАЊЕ ПО ОБЛАЦИМА, ПРОЗА – ХОДАЊЕ ПО ЗЕМЉИ

Ненад Шапоња, песник

фото: Ненад Шапоња приватна архива

Треба да водимо рачуна и бринемо о томе како да истину нашег језика, истину нашег бића, истину наше књижевности представимо другима у свету, каже Ненад Шапоња, истичући да српски језик није мали, јер ми имамо векове иза себе

Сви одговори могу да се подразумевају, нарочито они одречни, но одговор песника на питање да ли поезија има моћ увек јесте: „Поезија има моћ!“ Песници имају моћ, ако су заиста песници. Поезија увек има моћ. Она грми у сваком времену. И то из душе и из срца. Из оних простора које свакодневица маргинализује. Поезија јесте есенција, оно најдубље што препознајеш у срцу, у стомаку, у души. Поезија је она снага која може да помера биће. Е, сад, ко ће то препознати и како, то је проблем онога који препознаје, али верујем да душа свакога од нас, ма ко ми били, препознаје поезију, ту есенцију живота. Поезија је ходање по облацима за разлику од прозе која је ходање по земљи. Велике песнике сви ми препознајемо и поверујемо у њихову моћ, макар на моменат. Лакше ћу поверовати Бодлеру, него неком разбојнику или царинику. Имате их у Библији поменутих колико хоћете, тих разбојника и цариника – каже у интервјуу за „Печат“ Ненад Шапоња, песник, писац, издавач, директор Културног центра „Милош Црњански“.

Зар не живимо и у другачијем свету?
Наш живот јесте поезија, иако се људи током највећег дела свог живота понашају као да то није тако, бивају зли, рецимо, а не добри, раде бројне ствари против поретка смисла. Проблем је што живимо у овом свету који и није поезија, са оне друге, антиљудске стране. Најекстремнији вид манифестације тога зла, најудаљенијег од спремности за разумевање поезије јесте позиција рата. Неко, истина, ратује тако што се брани, рецимо, а неко ратује из најелементарнијих пљачкашких побуда. Примера за то је, нажалост, колико хоћете у савременом свету. Разлози ратова су једноставни и своде се мање-више на чисту пљачку и ништа друго. Поробите једну земљу да бисте отели њене нафтне изворе и поставили своје компаније, рецимо. Каква је разлика између крађе жваке у самопослузи, крађе накита у јувелирници и крађе природних ресурса једне земље? Никаква, осим што сте у последњем случају високопоштовани окупатор. А у ствари сте најобичнији лопов, којег детерминише зло.
Стога они које детерминише зло крену у акцију, поробљавају земље, поробљавају људе да би узели њихову имовину. Пре тога их огласе као лоше. Покрену против њих систем монструозне пропаганде која може бити и вишедеценијска. Одлуче једноставно да узму једну земљу, да је раскомадају, јер желе да дођу до нечега. Њених ових или оних ресурса, на пример. Све вам звучи веома познато, зар не? То што мислимо да поезија и данас има моћ, не значи да смо наивни. Живимо у време ратно. А које то време није било ратно?
Има ли везе убрзање времена у коме живимо с поезијом која се ствара у њему?
Имао сам срећу да живим и у неко време које није било баш толико „убрзано“, као што је то данас, када људи живе у невероватном временском убрзању, у потпуној промени наших представа о свету. Сећам се једне ТВ емисије снимане седамдесетих, из Трезора РТС-а, у поводу једног од последњих рођендана Милоша Црњанског. Питају га, како оцењује време у којем живи, а он каже: „Убрзано! Грозно убрзано!“ Мислио је на спорост саобраћаја из времена његове младости, из међуратног Београда. А ја се сећам сцене из филма „Вишња на Ташмајдану“ с краја шездесетих. Види се мост Газела којим промиче један ауто, па за њим након неколико тренутака други. А данас, ко год пролази Газелом, зна како уме да изгледа паклена гужва на њој. Замислите, то је било пре више од пола века. Шта би Црњански рекао данас тек? Усред овог дигиталног убрзања стварности.
Убрзање времена нужно мења нашу перцепцију и мења наш став. То није битно за поезију, али за наш доживљај света јесте. А поезија јесте и оно што је наш доживљај света. Јесте и та дубина, јесте и тај свет иза света. Кључно откриће за песника рецимо јесте када схватите да свет није баш само видљив, препознатљив, већ да постоје слојеви иза тог видљивог света. За мене је највеће откриће било када сам почео да препознајем биће изнад ствари, да тражим душу. Да могу да напишем извештај одатле, из тог света. И када сам то препознао као један од задатака, а то није баш једноставно. Е ту почиње простор песничког света. Када схватите да свет није једноставан и предвидљив, математички. Мада математика постоји и у том невидљивом свету. То је тек компликована математика.
Како се улази у тај свет уметности?
Уколико сте као уметник радознали, откривате једну по једну ствар, слој по слој, откривате регистре живота. Затим радите неке исписе из тога света, нешто као извештаје. Сликар, рецимо, мора да има невероватан таленат да транспонује та два света. Код писца, није довољно само бити у том другом свету. Морате да путоказе, кључеве за тај свет, оставите у свом тексту. Они омогућавају читаоцу да га препозна не само очима већ и срцем. У случају песника, он мора да остави читаоцу тај његов најбитнији кључ, онај који ће му омогућити улазак у тај други свет. Једна од најважнијих одлика правог уметника, писца, јесте да гради свој свет и да омогући другим бићима, људима да уђу у тај свет. Јер у замак уметничког света тешко се улази без кључа. Насилно, никако!
Објавили сте књигу путописа „А Брисел се да преходати лако“, за коју кажу да се не испушта из руку…
Моја путописна књига је настајала помало чудно. Кренуло је посве случајно када сам 2017. отпутовао у Буенос Ајрес на тамошњи сајам књига, који је један од највећих у свету. Пријатељи из новина су ме замолили да напишем чланак о томе, с обзиром на то да се тамо не иде баш често. А и био сам веома инспирисан овим градом. Како сам и пре и после тога био на низу сајмова књига, а и конференција издавача, од Гетеборга и Франкфурта, до Истанбула, Јерусалима, Пекинга, Шарже у Емиратима, или Кочија у Индији, књига се сама склопила.
Писци обично воде дневнике, треба само стати и организовати их као књигу. Када негде путујем, не занимају ме туристичке разгледнице општих места. Волим да свет гледам очима Милоша Црњанског и да идем с њим у заједничку шетњу. Имам у виду „Ембахаде“, „Хиперборејце“, „Љубав у Тоскани“ када идем у Немачку, или Италију, рецимо. Након читања Пруста, Томаса Мана, Балзака или Достојевског које прочитате готово као дете, ви се с тим светом идентификујете. Када одрастате и будете неко други, и одете у те земље и сетите се где сте били док сте упијали и домаштавали та места зароњени у књигу. Писац воли да путује на места о којима је читао. Сећам се како је Балзак подробно писао у својим делима када је и ко осмислио и изградио читаве делове Париза. Све је описао, од тога ко је уложио колико новца у то здање, како се градило. Како је то било 1824. а како је било већ 1830. и колико је то велика разлика… И како ја сад, толико година касније, пролазим ту са својом породицом, а треба да им објасним да та места „познајем“ иако ту никада нисам био. То је за мене увек био изазов.
Када се шетам по Истанбулу, рецимо, могу изнова да се шетам и „Проклетом авлијом“. Када идете у неку земљу, ходајући њом, ви истовремено ходате кроз литературу те земље уколико сте је читали. Када сте на оваквим местима, ако сте писац, морате да реагујете на први утисак, прву експресију. Ако не запишете одмах тај свој утисак, то више неће бити најдубље, непатворено тачно. Неће бити та иста емоција. Мени се догодило да сам ишао послом у Емирате, у Шаржу. Када путујете први пут у неко такво место, обично идете са извесним предрасудама. Сви смо ми одрасли у култури стереотипа. А у њима је толико погрешних ствари. Одем у Шаржу и први пут сам био фасциниран другим типом архитектуре, као да сам у свету лего коцкица за одрасле. А затим и чињеницом да је тамо у новембру било 50 степени. Имао сам утисак да сам на другој планети. Све што сам написао о Шаржи било је плод тог првог утиска. Одлазио сам тамо затим више пута, али нисам имао исту првотну инспирацију. Веома је важна перцепција.
Ово је и књига перцепција. Назвао сам је „Брисел се да преходати лако“. Наслов асоцира на Коминтерну, јер Брисел је Коминтерна модерног доба. Сваки читалац је у овој књизи пронашао нешто своје. Ту сам се бавио својом перцепцијом. Могу да кажем да ме је Црњански дубоко инспирисао и усмерио управо на то да пишем о својој перцепцији док пишем о тим градовима. Онако како песник види свет.
У својству песника, писца, издавача, те посленика културе, много сте путовали, обилазили књижевне фестивале, сусрете, сајмове књига. Како изгледа писати на језику који гравитира у једном, можемо рећи невеликом простору у односу на свет?
Најпре, као српски писац желим да кажем да српски језик није мали. Српски језик може бити велики доживљај за човека, есенцијални догађај, књижевни догађај. Ми имамо векове иза себе. Можемо да кажемо, рецимо, да је енглески језик велики по броју људи који га говоре и по делима која су настала. Али кад га гледам и по структури, а и преводе дела неких наших писаца на том језику, све ми делује једноставније, сажетије, другачије. Није ми као на српском. Нећемо рећи нужно ни да је гори ни да је бољи, нећемо се упоређивати с другим језицима, али наш језик јесте оно што чини наш идентитет и то је страшно важна ствар. Пре свега за нас који мислимо, живимо на том језику, и кад нас погледа онај одозго, пишемо на том језику. Језик је велика ствар за сваки народ и када добијемо језик, ми добијемо право на постојање и то је наша комуникација и међусобна и комуникација кроз љубав, кроз међусобну љубав према Богу, према укупном свету. Мало људи га говори, мало људи га разуме, али, то је тако.
То што нас има мало, има нас мало из историјских разлога. У време Немањића нас је било исто као и народа на британским острвима. Где смо ми сада, а где су они? У то време су Кинези били огроман народ. Да не идемо даље, да не идемо до неолита. Број говорника је релативна ствар. Треба да водимо рачуна и бринемо о томе како да истину нашег језика, истину нашег бића, истину наше књижевности представимо другима у свету. Ко смо ми, а ко је онај други и другачији свет? Да ли је другачији, и колико? Има нас мало, мало је говорника. Ми морамо да комуницирамо. Морамо наћи начин, морамо наћи платформу кроз коју ћемо пласирати истину нашег језика, истину нашег бића, истину нашег народа другима.
Стиче се утисак да пропуштамо прилике за, како кажете, „пласирање истине нашег језика“, такорећи истине о нама. Мислим надасве на међународне сајмове књига, изложбе, конференције. Зашто се то догађа?
Као и у свему другом, и у послу промоције културних вредности своје земље и језика морамо најпре да добро испланирамо шта и како ћемо нешто урадити, да бисмо то и урадили. Морате и да пожелите да нешто урадите пре самог плана и делања. Можда је прва ствар жеља и пројекција потребе. Друга ствар је планирање, и то стратешко планирање, а трећа ствар је да то планирано већ конкретизујете и да видите чиме располажете и шта можете. Мора да се покрене озбиљан систематски културни маркетинг, маркетинг државе. То, иначе, сви раде.
Постоје други народи, друге државе, други језици у свету и кад погледате шта раде, сви који нешто раде, раде то на мање-више исти начин. Настоје да промовишу своју културу у свету, међу другим културама. Мора неко да вас препознаје. Имали смо несрећу деведесетих година да је урађена огромна негативна кампања против нас као народа. Проживели смо сурово бомбардовање, држава у којој смо живели се распала, настали су посве нови културни контексти. То су све још додатно отежавајући фактори у промоцији наше културе. Ако се подсетимо приче о „малим“ језицима, сетићемо се да је Југославија имала око 20 милиона говорника, па је и то чак био мали простор за озбиљну културну пропаганду. Данас у целом свету имамо око 12 милиона Срба који говоре српским језиком. Имамо такође у виду и чињеницу да се код наших сународника који живе у иностранству тај језик с временом круни. Све су то отежавајући фактори.
Међутим, ми производимо некакве вредности. Културне вредности. Тај наш језик је остварио врхунска постигнућа с Андрићем, Црњанским, Попом, Селимовићем, с Павићем, Пишталом, Гораном Петровићем, у новије време, који су продрли у преводу у тај свет управо због те своје уметничке вредности. Књиге Меше Селимовића су издате у око 50 земаља. „Тврђава“ и „Дервиш и смрт“ су заједно објављене у преко милион и сто хиљада примерака. Павићев „Хазарски речни“ је преведен на више од 80 језика. Књиге Горана Петровића објављене до сада у око 50 издања у свету, а Пишталове књиге су преведене на двадесетак језика, укључујући, рецимо и непалски, на који до сада нису биле превођене наше књиге. То су, признаћете, фасцинантне ствари. А да бисте радили на оваквој културној мисији, ствари не можете препустити случају. Осим што треба да знате шта хоћете, морате да видите и које су вам предности, а које мане, и како да све то спроведете. То је већ озбиљан посао. Ништа се не дешава случајно. Иза тога мора да постоји рад. Наравно, прва ствар је да морате да имате вредност. Безвредна књига с вашег језика негде ће се можда и објавити неким везама, као што је то био случај са неким нашим писцима у скорој прошлости, али верујте неће стићи никуд. Осим у магацине.
С друге стране, сабране песме Васка Попе сам видео објављене у два тома у Аргентини на шпанском, а и на кинеском. И на још низу језика. Ето, тако се потврђује важност и величина језика. Књиге Милорада Павића објављене су на 80 језика. Покојни Горан Петровић се сам бавио тиме, а ја сам посредовао у објављивању његове „Ситничарнице ’Код сретне руке’“ која ће се ускоро појавити на турском. У Турској је распродато око сто хиљада примерака Пишталове књиге „Тесла, портрет међу маскама“, у 19 издања. То су лепе ствари, али изоловани случајеви. Углавном се своде на личне контакте. Морате знати људе. Није то само слати писма. Морате имати рукописе и имати преведене књиге на енглески. Не можете очекивати да разговарате само са србистима у страним земљама и нудити им да они раде на томе. Тих људи има веома мало у свету, и углавном су заузети. Најважније је заправо превести књигу на језик опште комуникације. Шта год ми мислили о енглеском, то је за сада енглески. Тај енглески мора бити перфектан, дакле, мора га преводити нативни говорник. Већ сада морамо да размишљамо и о кинеском језику као језику међународне комуникације. То значи да онај ко не комуницира тим језиком и са том културом о једном сегменту будућег света и неће постојати. А ми имамо, рецимо, срећну околност да Кина има изразито позитиван став према Србији, Србима и српским писцима и ми то треба да искористимо, поред осталог, и у промовисању наше културе. Јер проћи ће воз.
Шта треба да радимо као држава да промоција наших књига не буде изузетак, него да постане правило?
Паметне земље знају шта хоће и раде на томе. Оснивају фондације, знају да анимирају издаваче, уреднике из других земаља и преводиоце. Добар пример је фондација СУР у Аргентини, која је за 15 година успела да објави 3.000 наслова, затим фондацију ТЕДА у Турској која веома добро ради на промоцији турске књижевности у свету. Раде Румуни, Словаци, Мађари. Словенија такође има одличне резултате у промоцији своје културе. Управо су били главни гост Франкфуртског сајма књига. Занимљиво је пак да су у време Хладног рата Американци рецимо финансирали књижевност и културу све до тренутка кад су закључили да су победили, до краја Хладног рата, а затим су потпуно изгубили интерес за то. У моменту од те „победе“, од 1989. до 1990. године, престали су да улажу у било шта што се тиче културе.
Своје фондације имају Индија, Кина, па чак и ми у оквиру Министарства културе од пре десетак година имамо Конкурс за превођење страних књига, што је добро, премда се ради о веома малом новцу и тај фонд свакако треба појачати. Добро је што постоји институција конкурса, а није добро што је мало пара пројектовано за ту сврху и тај фонд мора умногоме да порасте да би био видљив.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *