POČETAK I KRAJ AGRESORSKOG RATA NATO-a PROTIV SRJ I RS

Četvrt veka od Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 SB UN

Kumanovski pregovori okončani su 9. juna 1999. godine u francuskoj vojnoj bazi NATO-a kod Kumanova u Makedoniji, zaključenjem Vojnotehničkog sporazuma (VTS), koji je danas poznatiji pod nazivom Kumanovski sporazum, a dan kasnije SB UN je usvojio Rezoluciju 1244, čime je, saglasno odredbama VTS, agresija na SRJ suspendovana, a kasnije i zvanično obustavljena

Šta su činile SRJ i RS da se kriza na KiM reši mirnim putem?
Tokom poslednje decenije HH veka, posebno tokom 1998. i 1999. godine, SRJ i RS preduzele su niz aktivnosti sa ciljem da se kriza izazvana terorističkim nasiljem albanskih ekstremista na KiM reši mirnim putem i da se time, pored ostalog, izbegne pretnja agresijom NATO-a. Najvažnije od tih aktivnosti bile su:
– politički pregovori sa predstavnicima albanske nacionalne zajednice u Pokrajini, uključujući i pregovore sa teroristima tzv. OVK u Rambujeu i brojne razgovore sa predstavnicima velikih sila (Holbruk, Hil, NATO generali i dr.);
– prihvatanje Kosovske verifikacione misije OEBS-a;
– formiranje lokalne policije – lokalnog obezbeđenja u lokalnim albanskim zajednicama, radi podsticanja poverenja pripadnika albanske zajednice u bezbednosne snage SRJ i RS;
– uzdržavanje policije od izvođenja protivterorističkih operacija u naseljima sa većinskim albanskim stanovništvom i drugi ustupci teroristima po zahtevima KVM.
Zašto i kako je došlo do kumanovskih pregovora?

Kako svim navedenim i drugim mirovnim aktivnostima SRJ i RS, uz neophodne protivterorističke operacije, kriza na KiM nije rešena i kako je NATO nesporno želeo i otpočeo agresorski rat protiv SRJ i RS, obe zaraćene strane su već posle nekoliko sedmica tragale za načinima da se agresija na SRJ i RS obustavi i prevede sa koloseka oružanog sukobljavanja na kolosek rešavanja problema mirnim putem i političkim sredstvima. Obe zaraćene strane imale su svoje razloge za to.
Osnovni razlozi na strani SRJ i RS, pored ostalih bili su:
– ekstremno nepovoljan odnos ratujućih snaga u korist NATO-a, pri čemu SRJ i RS nisu mogle da obezbede pomoć bilo kog od moćnih saveznika, pa čak ni od tadašnje RF i Kine, koje su u tom smislu pokazale potpunu nemoć;
– nezaustavljivo nepovoljan i sve teže podnošljiv trend teških posledica NATO bombardovanja koje su se svakodnevno uvećavale (u ljudskim životima, razaranju infrastrukture i degradaciji životne sredine), uz ozbiljnu pretnju kopnenom agresijom NATO-a;
– kontinuirano slabljenje i nemogućnost adekvatnog zanavljanja materijalno-tehničkih vojnih resursa (vojna sredstva i oprema) SRJ i RS.
S druge strane, osnovni razlozi za pristupanje pregovorima o miru, na strani NATO-a, pored ostalih, bili su:
– nedelotvornost vazduhoplovnih napada u navodnom zaustavljanju „humanitarne katastrofe“, koja suštinski nije ni postojala;
– nejedinstvo i kolebanje članica NATO-a u pogledu daljeg učešća u operacijama protiv SRJ i u podršci planu kopnene agresije NATO-a na SRJ;
– neuspeh snaga NATO-a i tzv. OVK u nameri da operacijama na Košarama i Paštriku otvore kopneni koridor za okupaciju KiM.
Kumanovskim (vojnotehničkim) pregovorima prethodili su politički pregovori koji su vođeni u pet rundi između predsednika SRJ Slobodana Miloševića i posredničke trojke koju su činili predstavnici SAD, RF i EU (Stroub Talbot, Viktor Černomirdin, Marti Ahtisari). Rezultat tih pregovora bio je dokument poznat pod nazivom „Dokument Ahtisari–Černomirdin“, koji je, pod nekom vrstom ultimatuma, 2. juna 1999. godine Slobodan Milošević prihvatio i uputio Narodnoj skupštini RS i Saveznoj Vladi (SRJ), koje su dan kasnije, na svojim sednicama od 3. juna 1999. godine usvojile taj dokument, kao polaznu osnovu za zaključenje konačnog sporazuma o miru.
Saglasno tim odlukama, dva dana kasnije, 5. juna 1999. godine u mestu Blace u Makedoniji otpočeli su petodnevni pregovori između pregovaračkih timova Međunarodnih bezbednosnih snaga UN (KFOR) i Savezne Vlade i Vlade Republike Srbije. Saglasno odnosu strana u tim pregovorima, pregovarački tim SRJ i RS je pretežno koristio pregovaračke strategije kompromisa (svaka od pregovaračkih strana po nešto dobija i po nešto gubi) i konfrontiranja, dok se pregovarački tim KFOR-a opredelio za strategije prisiljavanja i konfrontiranja, uz korišćenje nekoliko teorijski poznatih pregovaračkih prljavih trikova (demonstriranje nadmoći, korišćenje falsifikovanih, lažnih ili netačnih podataka, pritisak kratkog vremena i pretećih zahteva).

Kako je formalnopravno okončana agresija NATO-a na SRJ i RS?

Kumanovski pregovori okončani su 9. juna 1999. godine u francuskoj vojnoj bazi NATO-a kod Kumanova u Makedoniji, zaključenjem Vojnotehničkog sporazuma (VTS), koji je danas poznatiji pod nazivom Kumanovski sporazum. Dan kasnije, 10. juna, SB UN je usvojio Rezoluciju 1244, čime je, saglasno odredbama VTS agresija na SRJ suspendovana, a kasnije i zvanično obustavljena. Saglasno tome, može se konstatovati da je skoro tromesečna agresija NATO-a na SRJ i RS formalnopravno okončana:
– zaključenjem VTS (Kumanovski sporazum) od 9. juna 1999. i
– usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN od 10. juna 1999. godine.
Ta dva međunarodnopravna akta od izuzetnog značaja za RS komplementarni su sa nekoliko drugih akata međunarodnog i nacionalnog prava, od kojih su najznačajniji:
– „Dokument Ahtisari–Černomirdin koji su predstavnice EU, RF i SAD (Talbot, Černomimrdin, Ahtisari) uručili predsedniku SRJ, 2. juna 1999;
– odluke savezne Vlade (SRJ) i Narodna skupština RS, od 3. juna 1999. kojima je usvojen „Dokument Ahtisari–Černomirdin“, kao osnov za obustavu agresije;
– objava generalnog sekretara NATO-a o obustavi „vazduhoplovnih napada“, odnosno agresije na SRJ, od 20. juna1999;
– odluka Skupštine SRJ o prestanku ratnog stanja od 24 juna koja je stupila na snagu dva dana kasnije 1999;
– dokumenti međunarodnog i nacionalnog prava o državnom suverenitetu, teritorijalnoj celovitosti i nepromenjivosti državnih granica nasilnim putem, kao što su Povelja UN, Završni dokument iz Helsinkija i Ustav RS.

Koji su bili osnovni uslovi, ciljevi i rezultati SRJ i RS u kumanovskim pregovorima?

Tokom petodnevnih pregovora u Kumanovu (od 5. do 9. juna 1999) SRJ i RS su ostvarile pet osnovnih ciljeva, odnosno rezultata, koji su istovremeno bili i naši uslovi (crvene linije) za zaključenje VTS, i to:
– VTS je zaključen sa Međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN (KFOR), a ne sa agresorskim snagama NATO-a, koje tako, formalnopravno, nisu bile strana ugovornica (potpisnica) u zaključenju tog sporazuma.
– Zaključenjem VTS i donošenjem Rezolucije 1244 SBUN, NATO je suspendovao vazduhoplovne napade, a 11 dana kasnije (20. juna 1999) i formalno objavio obustavu protivpravne agresije na SRJ i RS, čime je zaustavljeno ubijanje i proganjanje ljudi, razaranje infrastrukture i degradaciji životne sredine.
– Zaključenim VTS i kasnije donetom Rezolucijom 1244 SB UN garantovan je državni suverenitet i teritorijalni integriteta SRJ i RS, kao i široka autonomija i suštinska samouprava za KiM, u okviru RS (SRJ).
– VTS i Rezolucijom 1244 SB UN formalnopravno je utvrđeno i realizovano raspoređivanje na KiM Međunarodnih bezbednosnih snaga pod okriljem UN (KFOR), a ne snaga NATO-a.
– VTS i Rezolucijom 1244, snage KFOR-a (a ne snage NATO-a) preuzele su punu odgovornost: za stvaranje i održavanje bezbednog okruženja za slobodan život i kretanje svih građana i za nesmetano funkcionisanje svih institucija na KiM; za demilitarizaciju tzv. OVK i za povratak na KiM svih 250.000 Srba i drugih prognanih sa KiM.
Ključni i najdalekosežniji ustupak u kumanovskim pregovorima, SRJ i RS su učinile prihvatanjem povlačenja svojih vojnih i bezbednosnih snaga sa KiM, čime je faktički na teritoriji te pokrajine RS uspostavljen privremeni protektorat UN. Taj ustupak bio je primeren tadašnjem odnosu snaga pregovaračkih strana i jedna je od posledica dominantno korišćene pregovaračke strategije kompromisa, koja suštinski podrazumeva da svaka strana u pregovorima nešto dobije i nešto izgubi.

Koji je aktuelni značaj i koji su najbitniji aktuelni problemi u primeni VTS i Rezolucije 1244 SB UN?

Ništa se u poslednjih 25 godina nije bitnije promenilo u vezi sa značajem i problemima VTS i Rezolucije 1244 SB UN. Uprkos tome što njihove odredbe nisu najpovoljnije za SRJ i RS i uprkos svim problemima u njihovoj primeni, ta dva međunarodnopravna dokumenta i danas imaju izuzetan značaj u naporima RS da KiM ostane autonomna pokrajina u sastavu RS i da Srbi i drugi nealbanci ostanu na KiM.
U svakom slučaju, Rezolucija 1244 SB UN i danas ima značaj međunarodnopravnog akta najvišeg nivoa, tako da se njene odredbe o suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ i RS i o širokoj autonomiji i suštinskoj samoupravi za KiM, ne mogu pobijati ni jednim drugim pravnim aktom, niti bilo čijom voljom u međunarodnoj zajednici. U tom smislu, ona ima značaj međunarodnopravne tapije, kao neoborivog pravnog dokaza državnosti RS na KiM, uprkos svim njenim slabostima i neosnovanim kritikovanjima i osporavanjima i faktičkom stanju u pokrajini.
S druge strane, ključne probleme u vezi sa tim dokumentima i danas vidimo u sve dubljim i težim posledicama: njihovog nepotpunog i nedoslednog sprovođenja; različitog ocenjivanja pogrešnog i površnog tumačenja i marginalizacije njihovih odredaba i njihovih nepovoljnih i nekih nedostajućih odredaba.

Nepotpuno i nedosledno sprovođenje VTS i Rezolucije 1244 SB UN

Uprkos tome što su, zaključenjem VTS, preuzele niz obaveza i odgovornosti za uspostavljanje i održavanje mira i bezbednosti na KiM, Međunarodne bezbednosne snage (KFOR) ni do danas nisu realizovale neke od najznačajnijih obaveza, tako što:
– nisu preduzele odgovarajuće mere da se izbegne „bezbednosni vakuum“, dogovorenim načinom primopredaje dužnosti s policijskim i vojnim snagama SRJ i RS tokom svog raspoređivanja na KiM;
– nisu obezbedile odgovarajuću kontrolu prelaženja državne granice SRJ i RS s Republikom Albanijom i tadašnjom Republikom Makedonijom;
– nisu uspostavile i održale bezbedno okruženje za ostanak, slobodan život i kretanje svih građana i za nesmetano funkcionisanje svih institucija na KiM,
– nisu ni do danas obezbedile uslove za povratak na KiM oko 250.000 Srba i drugih prognanih sa KiM za čiju su bezbednost preuzele odgovornost posle okončanja agresije (već u prvom mesecu po raspoređivanju na KiM, omogućili su povratak oko 800.000 Albanaca iseljenih sa KiM tokom agresije);
– nisu omogućile povratak ograničenog broja pripadnika bezbednosnih snaga SRJ i RS na KiM;
– nisu izvršile suštinsku demilitarizaciju tzv. OVK, već su tu terorističku organizaciju prihvatile, štitile, podržavale kao ratnog saveznika i dozvolile njenu transformaciju u tzv. Kosovske bezbednosne snage, a u poslednje vreme i u tzv. Vojsku Kosova;
– ni na koji način nisu sprečavale, već su suštinski podržavale stvaranje, a sada podržavaju i priznavanje samoproglašene tzv. Republike Kosovo i tolerišu nasilno i na drugi način protivpravno delovanje njenih organa i bezbednosnih snaga protiv kulturnoistorijskih, etničkih, verskih, imovinskih i drugih interesa Srba i opština sa srpskom većinom na KiM.

Različito ocenjivanje, pogrešno i površno tumačenje i marginalizacija VTS i Rezolucije 1244 SB UN

Uprkos nespornom značaju najvišeg i najznačajnijeg međunarodnopravnog akta za rešavanje svih problema s kojima se RS suočava na KiM i u vezi s KiM, Rezolucija 1244 SB UN i VTS se još uvek različito ocenjuju, pogrešno i površno tumače, sve se više marginalizuju i sve manje pominju u rešavanju tih problema.
I posle 25 godina, za razliku od kumanovske bitke koja u istoriji Srbije, u svakom kontekstu, ima pozitivno značenje, VTS je i danas predmet različitih, pa i ekstremno protivrečnih ocena, kako političara, analitičara i novinara, tako i istoričara i drugih naučnih radnika. Njihove ocene kreću se od ekstremno negativnih – kojima se VTS kvalifikuje kao sporazum o porazu, kapitulaciji i prihvatanju okupacije, do ekstremno pozitivnih – kojima se VTS kvalifikuje kao sporazum o pobedi. Tako različite ocene i kvalifikacije VTS, Rezolucije 1244 SB UN i njihovog sprovođenja, uzrokovane su, pre svega, različitim politički motivisanim stavovima, ali i različitim pristupima njihovoj analizi (formalnopravni, faktički, teorijski, bezbednosni, politički) i korišćenjem različitih vrsta njihovog pravnog tumačenja (jezičko, logičko, ciljno, autentično).
U tom kontekstu, za razumevanje suštine VTS, Rezolucije 1244 SB UN i njihovog sprovođenja, posebno su važne sledeće činjenice:
– VTS formalnopravno nije zaključen sa NATO-om (kako se često, ali pogrešno ističe) već sa Međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN (KFOR), uprkos tome što su pregovarački tim tih snaga činili generali i oficiri NATO-a.
– Snage KFOR-a, prema VTS, nisu ni mirovne ni vojne snage NATO-a, već su Međunarodne bezbednosne snaga pod okriljem UN, uprkos tome što njihov sastav i komandnu strukturu pretežno čine snage država članica NATO-a (ali i snage država nečlanica NATO – Ruska Federacija, Ukrajina, Indija i dr.) i uprkos tome što se faktički ponašaju kao vojne i samoodbrambene snage NATO-a (na uniformama i sredstvima nose simbole NATO-a), a ne kao snage UN i što periodične izveštaje podnose komandi NATO-a, a ne SB UN, kao njihovom osnivaču.
– Teške posledice koje su nastupile na KiM nakon povlačenja bezbednosnih snaga SRJ i RS s KiM (ubistva, progoni, uništavanje srpske imovine, sprečavanje povratka prognanih), nisu posledica zaključenja VTS i donošenja Rezolucije 1244 SB UN – kako se često misli, već su posledica nepotpunog i nedoslednog sprovođenja tih dokumenata od strane snaga KFOR-a.
– Prema jezičkom i ciljnom tumačenju odredaba VTS („vratiće se stotine, a ne hiljade“), maksimalno brojno stanje osoblja SRJ i RS koje treba da se vrati na KiM je 1.999, a ne 999 pripadnika, kako se obično misli.
– Agresija NATO-a na SRJ i RS nije trajala 78 dana kako se obično ističe već je trajala 79 kalendarskih dana (od 24. marta do 10. juna 1999).

VTS nije akt kapitulacije a VJ nije poražena

Uprkos tome što se često tako kvalifikuje, VTS nije akt kapitulacije već je sporazum o miru (ili o primirju), a VJ nije poražena u ratu sa NATO-om i tzv. OVK. Kvalifikacija VTS kao akta o kapitulaciji nije u skladu ni s pojmovnim određenjem kapitulacije u vojnoj teoriji i vojnim enciklopedijama i ne može se dokazivati ni poređenjem sa poznatim primerima kapitulacije (Italije ili Vojske Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, na primer), što se dokazuje i sledećim činjenicama:
– VTS nije formalno zaključen sa NATO-om kao agresorom već sa Međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN (KFOR);
– VTS nije zaključen posle vojne okupacije ili pobede snaga NATO-a niti pod ultimatumom NATO-a već posle pregovorima postignutog sporazuma sa Međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN (KFOR);
– njime, ni teritorija ni oružane snage ni oružje nisu formalno predati neprijateljskoj državi, vojsci ili paravojnoj organizaciji;
– Njime, takođe, na KiM nije formalno uspostavljena vlast neprijateljske vojske ili paravojne organizacije, već je u toj pokrajini privremeno uspostavljena vlast bezbednosnih i civilnih organizacija pod okriljem UN (KFOR i UNMIK);
– vlade SRJ i RS su prihvatile, a Vlada RS i danas prihvata snage KFOR-a kao saradničke i prijateljske (a ne kao okupatorske) snage u rešavanju bezbednosnih problema na KiM, uprkos tome što one nepotpuno i nedosledno sprovode obaveze koje su preuzele odredbama VTS i Rezolucijom 1244 SB UN, zbog čega se u nekoj meri faktički ponašaju i kao okupacione snage NATO-a.
Pored toga, brojni nesporni dokazi jasno potvrđuju da VJ nije poražena u borbi protiv NATO agresora. Najznačajniji od tih dokaza proizilaze iz sledećih činjenica:
– VJ ni u jednom trenutku nije napustila oružanu borbu, nije prestala s tom borbom i nije se predala neprijateljskoj državi, vojsci ili paravojnoj formaciji.
– VJ, takođe, ni u jednom slučaju nije podigla belu zastavu, nije priznala poraz i nije položila oružje pred neprijateljem, što je jedno od neophodnih svojstava kapitulacije.
– VJ se povukla sa KiM u skladu sa zaključenim VTS o obustavi agresije sa minimalnim gubicima u ljudstvu i vojnoj opremi, pri čemu ni jedan vojnik SRJ nije zarobljen niti je stekao status ratnog zarobljenika.

Nepovoljne, nedovoljno jasne ili nedostajuće odredbe VTS i Rezolucije 1244 SB UN

Pored njegovog nedoslednog sprovođenja, pogrešnog tumačenja i marginalizacije, jedan od aktuelnih problema VTS predstavljaju i neke od njegovih kompromisom prihvaćenih nepovoljnih ili neke od njegovih nedostajućih odredaba, od kojih su najznačajnije:
– komandant snaga KFOR-a je posebnom odredbom VTS određen kao konačni tumač odredaba tog sporazuma, a njegove odluke kao obavezujuće za sve strane i lica, što omogućava neki nivo samovolje komandata KFOR-a;
– vizuelni identitet snaga KFOR-a koji je primeren snagama UN („plavi šlemovi“ i oznake UN na uniformama i sredstvima, na primer) nije definisan odredbama VTS, zbog čega te snage koriste oznake i druge elemente vizuelnog identiteta NATO-a;
– rok u kojem će se određen broj pripadnika bezbednosnih snaga SRJ i RS vratiti na KiM nije utvrđen odredbama VTS, što je komandant KFOR-a koristio kao osnov da ni posle 25 godina ne odobri njihov povratak na granične prelaze i u prostore spomenika kulture na KiM.
Uprkos tome što se odredbama Rezolucije 1244 SB UN i pratećih dokumenata nedvosmisleno, jasno i u potpunosti potvrđuje privrženost svih država poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, a time i RS i što se tom rezolucijom za KiM predviđa široka autonomija i suštinska samouprava, jedna njena odredba je posebno problematična, i odnosi se na pozivanje na „sporazum iz Rambujea“ u kontekstu obezbeđivanja suštinske samouprave na KiM, pri čemu je opšte poznata činjenica da taj sporazum nije zaključen i kao takav formalno ne postoji.

Zaključne ocene VTS i Rezolucije 1244 SB UN

Uprkos tome što je predmet ekstremno protivrečnih ocena i što se ne može smatrati u svemu povoljnim za RS:
– VTS se može oceniti boljim od obima, kvaliteta i rezultata njegovog sprovođenja. Sledstveno tome, može se konstatovati da aktuelni problemi na KiM, u osnovi nisu posledica zaključenja već su pre svega posledica nesprovođenja VTS;
– VTS nije akt kapitulacije već je akt o miru, a VJ nije poražena u odbrani SRJ i RS od NATO agresije;
– uprkos svim opisanim problemima, VTS i Rezolucija 1244 SB UN i danas imaju značaj ključnih međunarodno pravnih uporišta i oslonaca RS u budućem rešavanju ključnih problemi na KiM i u zonama bezbednosti, odnosno u njenim naporima da KiM opstane u sastavu RS i da Srbi opstanu na KiM;
– različito ocenjivanje i tumačenje VTS i Rezolucije 1244 SB UN i danas se koristi za zloupotrebe odredaba tih dokumenata, radi ostvarivanja različitih geopolitičkih i drugih ciljeva. U toj funkciji, politički pristup analizi i tumačenju tih dokumenata dominira nad legalističkim pristupom, kao osnovnim u tumačenju svih pravnih akata. Pri tome, za razliku od legalističkog pristupa koji suštinski podrazumeva podršku stvaranju i održavanju mira na KiM, politički pristup suštinski podrazumeva podršku stvaranju i osnaživanju tzv. države Kosovo na teritoriji RS kao međunarodno priznate države članice UN. Aktivnosti te vrste danas su vidljivije nego ikada.

Pogled u budućnost

VTS i Rezolucijom 1244 SB UN okončan je oružani deo agresije NATO-a na SRJ i RS, ali time:
– nije prestao da postoji teroristički potencijal OVK na KiM;
– nije okončan geopolitički sukob oko sadašnjeg i budućeg statusa KiM, koji traje i danas i trajaće u budućnosti;
– „nezavisno Kosovo“ nije prestalo da bude deo politike velikih sila, zbog čega se neka vrsta agresije na Srbiju i danas nastavlja drugim sredstvima (uticajem na promenu svesti i sistema vrednosti kod građana RS, nametanjem RS krivice za rat, revizijom istorije, pritiscima, pretnjom silom);
– terorizam je pre svega politički, geopolitički, socijalni, ekonomski pa tek bezbednosni problem, zbog čega se može i mora rešavati pre svega političkim i ekonomskim, pa tek onda vojnopolicijskim sredstvima.
– postoji potreba da država, vojska i policija još više rade na promovisanju slobodarskih tradicija, negovanju kulture sećanja i poštovanju boraca, žrtava i porodica žrtava borbe za slobodu i nezavisnost Srbije. Sećanjem na njih i na događaje s kraja 20. veka, kod mladih se mogu izgrađivati etički i drugi vrednosni stavovi i osećanje ponosa i iskrenog patriotizma.
_______

Neka od spornih pitanja koja zaslužuju posebnu naučnu, pre svega političkopravnu analizu:
– Postoji li mogućnost proglašenja (faktičke) okupacije KiM i, u vezi s time raskidanja VTS zbog njegovog nesprovođenja od strane međunarodnih bezbednosnih i civilnih snaga na KiM?
– Postoji li mogućnost ponovnog uključivanja snaga RF ili Kine, na primer, u sastav snaga KFOR na KiM?

Izlaganje na tribini Unije studenata Pravnog fakulteta