ПОЧЕТАК И КРАЈ АГРЕСОРСКОГ РАТА НАТО-а ПРОТИВ СРЈ И РС

Четврт века од Кумановског споразума и Резолуције 1244 СБ УН

Кумановски преговори окончани су 9. јуна 1999. године у француској војној бази НАТО-а код Куманова у Македонији, закључењем Војнотехничког споразума (ВТС), који је данас познатији под називом Кумановски споразум, а дан касније СБ УН је усвојио Резолуцију 1244, чиме је, сагласно одредбама ВТС, агресија на СРЈ суспендована, а касније и званично обустављена

Шта су чиниле СРЈ и РС да се криза на КиМ реши мирним путем?
Током последње деценије ХХ века, посебно током 1998. и 1999. године, СРЈ и РС предузеле су низ активности са циљем да се криза изазвана терористичким насиљем албанских екстремиста на КиМ реши мирним путем и да се тиме, поред осталог, избегне претња агресијом НАТО-а. Најважније од тих активности биле су:
– политички преговори са представницима албанске националне заједнице у Покрајини, укључујући и преговоре са терористима тзв. ОВК у Рамбујеу и бројне разговоре са представницима великих сила (Холбрук, Хил, НАТО генерали и др.);
– прихватање Косовске верификационе мисије ОЕБС-а;
– формирање локалне полиције – локалног обезбеђења у локалним албанским заједницама, ради подстицања поверења припадника албанске заједнице у безбедносне снаге СРЈ и РС;
– уздржавање полиције од извођења противтерористичких операција у насељима са већинским албанским становништвом и други уступци терористима по захтевима КВМ.
Зашто и како је дошло до кумановских преговора?

Како свим наведеним и другим мировним активностима СРЈ и РС, уз неопходне противтерористичке операције, криза на КиМ није решена и како је НАТО неспорно желео и отпочео агресорски рат против СРЈ и РС, обе зараћене стране су већ после неколико седмица трагале за начинима да се агресија на СРЈ и РС обустави и преведе са колосека оружаног сукобљавања на колосек решавања проблема мирним путем и политичким средствима. Обе зараћене стране имале су своје разлоге за то.
Основни разлози на страни СРЈ и РС, поред осталих били су:
– екстремно неповољан однос ратујућих снага у корист НАТО-а, при чему СРЈ и РС нису могле да обезбеде помоћ било ког од моћних савезника, па чак ни од тадашње РФ и Кине, које су у том смислу показале потпуну немоћ;
– незаустављиво неповољан и све теже подношљив тренд тешких последица НАТО бомбардовања које су се свакодневно увећавале (у људским животима, разарању инфраструктуре и деградацији животне средине), уз озбиљну претњу копненом агресијом НАТО-а;
– континуирано слабљење и немогућност адекватног занављања материјално-техничких војних ресурса (војна средства и опрема) СРЈ и РС.
С друге стране, основни разлози за приступање преговорима о миру, на страни НАТО-а, поред осталих, били су:
– неделотворност ваздухопловних напада у наводном заустављању „хуманитарне катастрофе“, која суштински није ни постојала;
– нејединство и колебање чланица НАТО-а у погледу даљег учешћа у операцијама против СРЈ и у подршци плану копнене агресије НАТО-а на СРЈ;
– неуспех снага НАТО-а и тзв. ОВК у намери да операцијама на Кошарама и Паштрику отворе копнени коридор за окупацију КиМ.
Кумановским (војнотехничким) преговорима претходили су политички преговори који су вођени у пет рунди између председника СРЈ Слободана Милошевића и посредничке тројке коју су чинили представници САД, РФ и ЕУ (Строуб Талбот, Виктор Черномирдин, Марти Ахтисари). Резултат тих преговора био је документ познат под називом „Документ Ахтисари–Черномирдин“, који је, под неком врстом ултиматума, 2. јуна 1999. године Слободан Милошевић прихватио и упутио Народној скупштини РС и Савезној Влади (СРЈ), које су дан касније, на својим седницама од 3. јуна 1999. године усвојиле тај документ, као полазну основу за закључење коначног споразума о миру.
Сагласно тим одлукама, два дана касније, 5. јуна 1999. године у месту Блаце у Македонији отпочели су петодневни преговори између преговарачких тимова Међународних безбедносних снага УН (КФОР) и Савезне Владе и Владе Републике Србије. Сагласно односу страна у тим преговорима, преговарачки тим СРЈ и РС је претежно користио преговарачке стратегије компромиса (свака од преговарачких страна по нешто добија и по нешто губи) и конфронтирања, док се преговарачки тим КФОР-а определио за стратегије присиљавања и конфронтирања, уз коришћење неколико теоријски познатих преговарачких прљавих трикова (демонстрирање надмоћи, коришћење фалсификованих, лажних или нетачних података, притисак кратког времена и претећих захтева).

Како је формалноправно окончана агресија НАТО-а на СРЈ и РС?

Кумановски преговори окончани су 9. јуна 1999. године у француској војној бази НАТО-а код Куманова у Македонији, закључењем Војнотехничког споразума (ВТС), који је данас познатији под називом Кумановски споразум. Дан касније, 10. јуна, СБ УН је усвојио Резолуцију 1244, чиме је, сагласно одредбама ВТС агресија на СРЈ суспендована, а касније и званично обустављена. Сагласно томе, може се констатовати да је скоро тромесечна агресија НАТО-а на СРЈ и РС формалноправно окончана:
– закључењем ВТС (Кумановски споразум) од 9. јуна 1999. и
– усвајањем Резолуције 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године.
Та два међународноправна акта од изузетног значаја за РС комплементарни су са неколико других аката међународног и националног права, од којих су најзначајнији:
– „Документ Ахтисари–Черномирдин који су представнице ЕУ, РФ и САД (Талбот, Черномимрдин, Ахтисари) уручили председнику СРЈ, 2. јуна 1999;
– одлуке савезне Владе (СРЈ) и Народна скупштина РС, од 3. јуна 1999. којима је усвојен „Документ Ахтисари–Черномирдин“, као основ за обуставу агресије;
– објава генералног секретара НАТО-а о обустави „ваздухопловних напада“, односно агресије на СРЈ, од 20. јуна1999;
– одлука Скупштине СРЈ о престанку ратног стања од 24 јуна која је ступила на снагу два дана касније 1999;
– документи међународног и националног права о државном суверенитету, територијалној целовитости и непромењивости државних граница насилним путем, као што су Повеља УН, Завршни документ из Хелсинкија и Устав РС.

Који су били основни услови, циљеви и резултати СРЈ и РС у кумановским преговорима?

Током петодневних преговора у Куманову (од 5. до 9. јуна 1999) СРЈ и РС су оствариле пет основних циљева, односно резултата, који су истовремено били и наши услови (црвене линије) за закључење ВТС, и то:
– ВТС је закључен са Међународним безбедносним снагама под окриљем УН (КФОР), а не са агресорским снагама НАТО-а, које тако, формалноправно, нису биле страна уговорница (потписница) у закључењу тог споразума.
– Закључењем ВТС и доношењем Резолуције 1244 СБУН, НАТО је суспендовао ваздухопловне нападе, а 11 дана касније (20. јуна 1999) и формално објавио обуставу противправне агресије на СРЈ и РС, чиме је заустављено убијање и прогањање људи, разарање инфраструктуре и деградацији животне средине.
– Закљученим ВТС и касније донетом Резолуцијом 1244 СБ УН гарантован је државни суверенитет и територијални интегритета СРЈ и РС, као и широка аутономија и суштинска самоуправа за КиМ, у оквиру РС (СРЈ).
– ВТС и Резолуцијом 1244 СБ УН формалноправно је утврђено и реализовано распоређивање на КиМ Међународних безбедносних снага под окриљем УН (КФОР), а не снага НАТО-а.
– ВТС и Резолуцијом 1244, снаге КФОР-а (а не снаге НАТО-а) преузеле су пуну одговорност: за стварање и одржавање безбедног окружења за слободан живот и кретање свих грађана и за несметано функционисање свих институција на КиМ; за демилитаризацију тзв. ОВК и за повратак на КиМ свих 250.000 Срба и других прогнаних са КиМ.
Кључни и најдалекосежнији уступак у кумановским преговорима, СРЈ и РС су учиниле прихватањем повлачења својих војних и безбедносних снага са КиМ, чиме је фактички на територији те покрајине РС успостављен привремени протекторат УН. Тај уступак био је примерен тадашњем односу снага преговарачких страна и једна је од последица доминантно коришћене преговарачке стратегије компромиса, која суштински подразумева да свака страна у преговорима нешто добије и нешто изгуби.

Који је актуелни значај и који су најбитнији актуелни проблеми у примени ВТС и Резолуције 1244 СБ УН?

Ништа се у последњих 25 година није битније променило у вези са значајем и проблемима ВТС и Резолуције 1244 СБ УН. Упркос томе што њихове одредбе нису најповољније за СРЈ и РС и упркос свим проблемима у њиховој примени, та два међународноправна документа и данас имају изузетан значај у напорима РС да КиМ остане аутономна покрајина у саставу РС и да Срби и други неалбанци остану на КиМ.
У сваком случају, Резолуција 1244 СБ УН и данас има значај међународноправног акта највишег нивоа, тако да се њене одредбе о суверенитету и територијалном интегритету СРЈ и РС и о широкој аутономији и суштинској самоуправи за КиМ, не могу побијати ни једним другим правним актом, нити било чијом вољом у међународној заједници. У том смислу, она има значај међународноправне тапије, као необоривог правног доказа државности РС на КиМ, упркос свим њеним слабостима и неоснованим критиковањима и оспоравањима и фактичком стању у покрајини.
С друге стране, кључне проблеме у вези са тим документима и данас видимо у све дубљим и тежим последицама: њиховог непотпуног и недоследног спровођења; различитог оцењивања погрешног и површног тумачења и маргинализације њихових одредаба и њихових неповољних и неких недостајућих одредаба.

Непотпуно и недоследно спровођење ВТС и Резолуције 1244 СБ УН

Упркос томе што су, закључењем ВТС, преузеле низ обавеза и одговорности за успостављање и одржавање мира и безбедности на КиМ, Међународне безбедносне снаге (КФОР) ни до данас нису реализовале неке од најзначајнијих обавеза, тако што:
– нису предузеле одговарајуће мере да се избегне „безбедносни вакуум“, договореним начином примопредаје дужности с полицијским и војним снагама СРЈ и РС током свог распоређивања на КиМ;
– нису обезбедиле одговарајућу контролу прелажења државне границе СРЈ и РС с Републиком Албанијом и тадашњом Републиком Македонијом;
– нису успоставиле и одржале безбедно окружење за останак, слободан живот и кретање свих грађана и за несметано функционисање свих институција на КиМ,
– нису ни до данас обезбедиле услове за повратак на КиМ око 250.000 Срба и других прогнаних са КиМ за чију су безбедност преузеле одговорност после окончања агресије (већ у првом месецу по распоређивању на КиМ, омогућили су повратак око 800.000 Албанаца исељених са КиМ током агресије);
– нису омогућиле повратак ограниченог броја припадника безбедносних снага СРЈ и РС на КиМ;
– нису извршиле суштинску демилитаризацију тзв. ОВК, већ су ту терористичку организацију прихватиле, штитиле, подржавале као ратног савезника и дозволиле њену трансформацију у тзв. Косовске безбедносне снаге, а у последње време и у тзв. Војску Косова;
– ни на који начин нису спречавале, већ су суштински подржавале стварање, а сада подржавају и признавање самопроглашене тзв. Републике Косово и толеришу насилно и на други начин противправно деловање њених органа и безбедносних снага против културноисторијских, етничких, верских, имовинских и других интереса Срба и општина са српском већином на КиМ.

Различито оцењивање, погрешно и површно тумачење и маргинализација ВТС и Резолуције 1244 СБ УН

Упркос неспорном значају највишег и најзначајнијег међународноправног акта за решавање свих проблема с којима се РС суочава на КиМ и у вези с КиМ, Резолуција 1244 СБ УН и ВТС се још увек различито оцењују, погрешно и површно тумаче, све се више маргинализују и све мање помињу у решавању тих проблема.
И после 25 година, за разлику од кумановске битке која у историји Србије, у сваком контексту, има позитивно значење, ВТС је и данас предмет различитих, па и екстремно противречних оцена, како политичара, аналитичара и новинара, тако и историчара и других научних радника. Њихове оцене крећу се од екстремно негативних – којима се ВТС квалификује као споразум о поразу, капитулацији и прихватању окупације, до екстремно позитивних – којима се ВТС квалификује као споразум о победи. Тако различите оцене и квалификације ВТС, Резолуције 1244 СБ УН и њиховог спровођења, узроковане су, пре свега, различитим политички мотивисаним ставовима, али и различитим приступима њиховој анализи (формалноправни, фактички, теоријски, безбедносни, политички) и коришћењем различитих врста њиховог правног тумачења (језичко, логичко, циљно, аутентично).
У том контексту, за разумевање суштине ВТС, Резолуције 1244 СБ УН и њиховог спровођења, посебно су важне следеће чињенице:
– ВТС формалноправно није закључен са НАТО-ом (како се често, али погрешно истиче) већ са Међународним безбедносним снагама под окриљем УН (КФОР), упркос томе што су преговарачки тим тих снага чинили генерали и официри НАТО-а.
– Снаге КФОР-а, према ВТС, нису ни мировне ни војне снаге НАТО-а, већ су Међународне безбедносне снага под окриљем УН, упркос томе што њихов састав и командну структуру претежно чине снаге држава чланица НАТО-а (али и снаге држава нечланица НАТО – Руска Федерација, Украјина, Индија и др.) и упркос томе што се фактички понашају као војне и самоодбрамбене снаге НАТО-а (на униформама и средствима носе симболе НАТО-а), а не као снаге УН и што периодичне извештаје подносе команди НАТО-а, а не СБ УН, као њиховом оснивачу.
– Тешке последице које су наступиле на КиМ након повлачења безбедносних снага СРЈ и РС с КиМ (убиства, прогони, уништавање српске имовине, спречавање повратка прогнаних), нису последица закључења ВТС и доношења Резолуције 1244 СБ УН – како се често мисли, већ су последица непотпуног и недоследног спровођења тих докумената од стране снага КФОР-а.
– Према језичком и циљном тумачењу одредаба ВТС („вратиће се стотине, а не хиљаде“), максимално бројно стање особља СРЈ и РС које треба да се врати на КиМ је 1.999, а не 999 припадника, како се обично мисли.
– Агресија НАТО-а на СРЈ и РС није трајала 78 дана како се обично истиче већ је трајала 79 календарских дана (од 24. марта до 10. јуна 1999).

ВТС није акт капитулације а ВЈ није поражена

Упркос томе што се често тако квалификује, ВТС није акт капитулације већ је споразум о миру (или о примирју), а ВЈ није поражена у рату са НАТО-ом и тзв. ОВК. Квалификација ВТС као акта о капитулацији није у складу ни с појмовним одређењем капитулације у војној теорији и војним енциклопедијама и не може се доказивати ни поређењем са познатим примерима капитулације (Италије или Војске Краљевине Југославије у Другом светском рату, на пример), што се доказује и следећим чињеницама:
– ВТС није формално закључен са НАТО-ом као агресором већ са Међународним безбедносним снагама под окриљем УН (КФОР);
– ВТС није закључен после војне окупације или победе снага НАТО-а нити под ултиматумом НАТО-а већ после преговорима постигнутог споразума са Међународним безбедносним снагама под окриљем УН (КФОР);
– њиме, ни територија ни оружане снаге ни оружје нису формално предати непријатељској држави, војсци или паравојној организацији;
– Њиме, такође, на КиМ није формално успостављена власт непријатељске војске или паравојне организације, већ је у тој покрајини привремено успостављена власт безбедносних и цивилних организација под окриљем УН (КФОР и УНМИК);
– владе СРЈ и РС су прихватиле, а Влада РС и данас прихвата снаге КФОР-а као сарадничке и пријатељске (а не као окупаторске) снаге у решавању безбедносних проблема на КиМ, упркос томе што оне непотпуно и недоследно спроводе обавезе које су преузеле одредбама ВТС и Резолуцијом 1244 СБ УН, због чега се у некој мери фактички понашају и као окупационе снаге НАТО-а.
Поред тога, бројни неспорни докази јасно потврђују да ВЈ није поражена у борби против НАТО агресора. Најзначајнији од тих доказа произилазе из следећих чињеница:
– ВЈ ни у једном тренутку није напустила оружану борбу, није престала с том борбом и није се предала непријатељској држави, војсци или паравојној формацији.
– ВЈ, такође, ни у једном случају није подигла белу заставу, није признала пораз и није положила оружје пред непријатељем, што је једно од неопходних својстава капитулације.
– ВЈ се повукла са КиМ у складу са закљученим ВТС о обустави агресије са минималним губицима у људству и војној опреми, при чему ни један војник СРЈ није заробљен нити је стекао статус ратног заробљеника.

Неповољне, недовољно јасне или недостајуће одредбе ВТС и Резолуције 1244 СБ УН

Поред његовог недоследног спровођења, погрешног тумачења и маргинализације, један од актуелних проблема ВТС представљају и неке од његових компромисом прихваћених неповољних или неке од његових недостајућих одредаба, од којих су најзначајније:
– командант снага КФОР-а је посебном одредбом ВТС одређен као коначни тумач одредаба тог споразума, а његове одлуке као обавезујуће за све стране и лица, што омогућава неки ниво самовоље командата КФОР-а;
– визуелни идентитет снага КФОР-а који је примерен снагама УН („плави шлемови“ и ознаке УН на униформама и средствима, на пример) није дефинисан одредбама ВТС, због чега те снаге користе ознаке и друге елементе визуелног идентитета НАТО-а;
– рок у којем ће се одређен број припадника безбедносних снага СРЈ и РС вратити на КиМ није утврђен одредбама ВТС, што је командант КФОР-а користио као основ да ни после 25 година не одобри њихов повратак на граничне прелазе и у просторе споменика културе на КиМ.
Упркос томе што се одредбама Резолуције 1244 СБ УН и пратећих докумената недвосмислено, јасно и у потпуности потврђује приврженост свих држава поштовању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, а тиме и РС и што се том резолуцијом за КиМ предвиђа широка аутономија и суштинска самоуправа, једна њена одредба је посебно проблематична, и односи се на позивање на „споразум из Рамбујеа“ у контексту обезбеђивања суштинске самоуправе на КиМ, при чему је опште позната чињеница да тај споразум није закључен и као такав формално не постоји.

Закључне оцене ВТС и Резолуције 1244 СБ УН

Упркос томе што је предмет екстремно противречних оцена и што се не може сматрати у свему повољним за РС:
– ВТС се може оценити бољим од обима, квалитета и резултата његовог спровођења. Следствено томе, може се констатовати да актуелни проблеми на КиМ, у основи нису последица закључења већ су пре свега последица неспровођења ВТС;
– ВТС није акт капитулације већ је акт о миру, а ВЈ није поражена у одбрани СРЈ и РС од НАТО агресије;
– упркос свим описаним проблемима, ВТС и Резолуција 1244 СБ УН и данас имају значај кључних међународно правних упоришта и ослонаца РС у будућем решавању кључних проблеми на КиМ и у зонама безбедности, односно у њеним напорима да КиМ опстане у саставу РС и да Срби опстану на КиМ;
– различито оцењивање и тумачење ВТС и Резолуције 1244 СБ УН и данас се користи за злоупотребе одредаба тих докумената, ради остваривања различитих геополитичких и других циљева. У тој функцији, политички приступ анализи и тумачењу тих докумената доминира над легалистичким приступом, као основним у тумачењу свих правних аката. При томе, за разлику од легалистичког приступа који суштински подразумева подршку стварању и одржавању мира на КиМ, политички приступ суштински подразумева подршку стварању и оснаживању тзв. државе Косово на територији РС као међународно признате државе чланице УН. Активности те врсте данас су видљивије него икада.

Поглед у будућност

ВТС и Резолуцијом 1244 СБ УН окончан је оружани део агресије НАТО-а на СРЈ и РС, али тиме:
– није престао да постоји терористички потенцијал ОВК на КиМ;
– није окончан геополитички сукоб око садашњег и будућег статуса КиМ, који траје и данас и трајаће у будућности;
– „независно Косово“ није престало да буде део политике великих сила, због чега се нека врста агресије на Србију и данас наставља другим средствима (утицајем на промену свести и система вредности код грађана РС, наметањем РС кривице за рат, ревизијом историје, притисцима, претњом силом);
– тероризам је пре свега политички, геополитички, социјални, економски па тек безбедносни проблем, због чега се може и мора решавати пре свега политичким и економским, па тек онда војнополицијским средствима.
– постоји потреба да држава, војска и полиција још више раде на промовисању слободарских традиција, неговању културе сећања и поштовању бораца, жртава и породица жртава борбе за слободу и независност Србије. Сећањем на њих и на догађаје с краја 20. века, код младих се могу изграђивати етички и други вредносни ставови и осећање поноса и искреног патриотизма.
_______

Нека од спорних питања која заслужују посебну научну, пре свега политичкоправну анализу:
– Постоји ли могућност проглашења (фактичке) окупације КиМ и, у вези с тиме раскидања ВТС због његовог неспровођења од стране међународних безбедносних и цивилних снага на КиМ?
– Постоји ли могућност поновног укључивања снага РФ или Кине, на пример, у састав снага КФОР на КиМ?

Излагање на трибини Уније студената Правног факултета