ОРЛОВИ КОНАЧНО НА ЕВРОПСКОМ ПРВЕНСТВУ

БЕТА

Наши изабрани фудбалери, после скоро четврт века, учествоваће на шампионату Старог континента, а пред њима је сада обавеза да заиграју много боље него у квалификацијама, јер се само тако могу надати запаженијем пласману међу 24 репрезентације које ће се такмичити у Немачкој

Фудбалска репрезентација Србије учествоваће на Европском првенству у Немачкој (од 14. јуна до 14. јула) што ће бити пето учешће наших најбољих фудбалера на шампионату Старог континента, а прво од 2000. године, односно од осамостаљења земље 2006. У међувремену, наши орлови су учествовали на четири Мундијала – у Немачкој (као Србија и Црна Гора), Јужној Африци, Русији и Катару – али им није успевало да се домогну завршног турнира најбољих европских селекција. Изабраници селектора Драгана Стојковића Пиксија овога пута ће за ривале имати изабране тимове Данске, Енглеске и Словеније, што овдашњи фудбалски коментатори, али и навијачи, виде као „прилично тешку групу из које се, ипак, може даље“. Услов за то „даље“ је освајања једне од прве две позиције у групи или једног од четири прва места међу трећепласираним репрезентацијама из шест скупина.

СЕЋАЊА НА БОЉУ ПРОШЛОСТ Пошто Србија, као наследник пропале СФРЈ, баштини и фудбалске резултате те некадашње земље братства и јединства, ваља подсетити да смо, упркос управо окончаној апстиненцији, која је трајала од 2000. године, на првенствима Европе бележили и врло запажене резултате. Југославија је два пута била финалиста тог угледног такмичења, али ниједном није успела да се попне на највиши степеник победничког постоља. Једном је „застала“ у полуфиналу и то, нажалост, баш у Београду, где је пропуштена „колосална шанса“, јер смо имали сјајан тим и предност домаћег терена. Мора се подсетити и да је наш државни тим, због санкција уведених нашој земљи, у последњи час, избачен са ЕП у Шведској 1992. Замена је била Данска – претходно елиминисана од Југославије – која је и освојила прво место (!).
Прво несрећно финале за наше било је 1960. у Паризу, када су плави, на чувеном „Парку принчева“ поражени од СССР-а са 2 : 1, и то након продужетака. Иако су Југословени (голом Милана Галића, датим „сторуком“ Лаву Јашину) повели, Совјети су успели да преокрену резултат, а победнички гол дали су у 113. минуту врло доброг и неизвесног меча. Две године касније састав Југославије из Париза био је четврти на Мундијалу у Чилеу.
Ново финале плави су одиграли 1968, у Италији, где су, након две утакмице, поражени од домаће селекције. У првом сусрету било је 1 : 1 – опет су наши водили – а у другом су славили азури са 2 : 0. Овакав исход, по многим оценама, био је (не)дело швајцарског арбитра Готфрида Динста, који је, по општој оцени, тешко оштетио нашу репрезентацију. Тим поводом је угледни париски дневник „Екип“, написао: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на рачун Југословена.“ Селектор нашег тима Рајко Митић, „највећи џентлмен југословенског фудбала“ имао је, тим поводом, кратку, али убојиту изјаву: „Динст је увредио спорт.“
Најбољи појединац југословенске селекције на завршном турниру био је актуелни председник ФСС Драган Џајић. Он је, у полуфиналу против Енглеза постигао једини гол, довољан за елиминацију актуелних светских првака, а погодио је и мрежу Италијана. Сада ће популарни Џаја бити предводник српске фудбалске експедиције у Немачкој.
У Београду 1976. плави су опет били без среће. У полуфиналу су поражени од (тадашње) Западне Немачке са 4 : 2 и то у продужецима, иако су прво полувреме завршили с вођством од 2 : 0. На крају завршног турнира четири репрезентације Југословени су били четврти, а шампион Европе, на опште изненађење, постала је Чехословачка.
Последње учешће наших играча на ЕП било је, поменусмо, 2000. године, у Белгији и Холандији, када су бранили боје Југославије (састављене од Србије и Црне Горе). Пласман је обезбеђен кроз двобој с Хрватском који је, после крвавог распада СФР Југославије, био „више од игре“, пун спортског и политичког набоја. Наша репрезентација је у навијачком гротлу стадиона у загребачком Максимиру успела да извади „визу“ за завршницу шампионата Старог континента.
Та завршница је, међутим, била доста бледа. После ремија са Словенијом и победе над Норвешком, стигла су два пораза плавих – од Шпаније и Холандије – после чега је уследио њихов повратак кући, уз незадовољство навијача због елиминације већ у четвртфиналу. Након тог шампионата уследио је дуги пост за репрезентацију Србије кад је реч о завршним турнирима.

НОВА ЕТАПА Пласман на ЕП у Немачкој осигуран је кроз мечеве у групи у којој су ривали Србији били Литванија, Мађарска, Бугарска и Црна Гора. Игре нису биле онакве какве су навијачи очекивали, а репрезентативци и селектор Стојковић обећавали, јер је „пролаз“ осигуран тек у последњем колу, када су орлови, на новом стадиону у Лесковцу, одиграли нерешено против последњепласираних Бугара. Прво место у групи освојила је Мађарска, а друго наш изабрани тим, који је изгубио обе утакмице од северног суседа у ком је фудбал поново у силном замаху.
Упркос томе, селектор Стојковић је пласман на ЕП означио као „велики успех нашег фудбала“. Истовремено је најавио боље игре својих изабраника од оних које су приказали на Мундијалу у Катару (2022) и квалификацијама за пут у Немачку. Љубитељи фудбала су мање оптимистични од селектора, али је, према информацијама из ФСС, њихово интересовање за наступ орлова на, дуго чеканом, шампионату Старог континента, веома изражено. Није тајна да ће фудбалери Србије на немачким стадионима имати значајну подршку и наших исељеника у Немачкој и из оближњих западноевропских земаља, што ће им, нема сумње, бити велика помоћ.
Прогнозе су да Енглеска има највише шанси да буде првак наше групе, док ће се за другу позицију, која директно води у наставак такмичења, са приближним изгледима, борити Србија, Словенија и Данска. Квалитет нашег тима је чињеница да „костур“ екипе чине вишегодишњи репрезентативци, годинама расути у јаким клубовима изван Србије.
Селектор Стојковић је, пре неколико дана, одлучио којих ће 26 фудбалера повести у Немачку. На његовом списку су – голмани: Вања Милинковић Савић, Предраг Рајковић и Ђорђе Петровић. Одбрана: Страхиња Павловић, Никола Миленковић, Милош Вељковић, Срђан Бабић, Урош Спајић, Немања Стојић. Средњи ред: Саша Лукић, Немања Гудељ, Немања Максимовић, Иван Илић, Срђан Мијаиловић, Сергеј Милинковић Савић, Душан Тадић, Лазар Самарџић, Вељко Бирманчевић, Филип Костић, Филип Младеновић, Андрија Живковић, Мијат Гаћиновић. Напад: Александар Митровић, Душан Влаховић, Лука Јовић, Петар Ратков.
Важан потез повукао је и ФСС који је, пре неколико дана, одлучио да Стојковић остане на челу државног тима до 2026. „Продужетак сарадње је у складу са жељама и амбицијама Фудбалског савеза Србије“, наведено је у саопштењу. Српска Кућа фудбала је, такође, усвојила нову стратегију домаћег фудбала „Можемо боље“ за период 2024–2028. А да ли наш фудбал стварно може боље него до сада требало би да покаже наступ државног тима у Немачкој који се у Србији чека с нестрпљењем и, по правилу, са великим очекивањима од орлова.

У борби за трофеј 24 репрезентације

На ЕП у Немачкој учествоваће 24 репрезентације: Албанија, Аустрија, Белгија, Грузија, Данска, Енглеска, Италија, Мађарска, Немачка, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Словенија, Србија, Турска, Украјина, Француска, Холандија, Хрватска, Чешка, Швајцарска, Шкотска и Шпанија. Немачка и Шпанија имају највише освојених титула првака Европе – по три. Утакмице ће се играти на стадионима у 10 немачких градова. На овом ЕП, седамнаестом по реду, селектори ће, први пут моћи да доведу 26 играча, уместо 23 како је било до сада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *