ОЧЕКУЈЕ НАС ДАЉА ФАШИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ

Др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије

фото: Милан Тимотић

Може се рећи да је трећи светски рат већ почео. Остају само да се виде његове крајње последице. Што се Србије тиче, европски пут је губитнички. Будућност Србије лежи у даљем зближавању и интеграцији с Русијом, Кином и државама БРИКС-а

Протеклих неколико година стекао је статус једног од најкредибилнијих познавалаца геополитичких питања, поготово оних која се тичу сталних трвења Истока и Запада, с посебним освртом на анализу положаја и стања Руске Федерације. Такође, један је од предводника генерације младих и освешћених интелектуалаца који, пре идеологије и ижваканих идеолошких матрица, као звезду водиљу имају идеју о апсолутној демократији и слободи, али и идеју о успеху свог народа. Ако права и корисна политика, како је говорио покојни академик Милорад Екмечић, не може бити она која се намеће одозго, вољом туђина и елите, већ је искључиво она која долази одоздо, као израз народне воље и бића једног народа, онда је он апсолутно на трагу и у складу с таквом премисом о политици. Саговорник „Печата“ био је др Стеван Гајић, политиколог, научни сарадник Института за европске студије и професор по позиву на Катедри за упоредну политикологију Московског државног универзитета међународних односа МГИМО.
Рођен је у Београду 1984. године. Дипломирао је 2008. на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је осам година касније и докторирао. Аутор је књига „Од роба до грађанина“ (2020) и „Ми смо из будућности – српски поглед на руски простор од евромајдана до СВО“, објављеној у Москви 2023.
У разговору с Гајићем тема је било много, од Европе, Србије, региона, Русије, Украјине и Америке, све у контексту тоталног обрачуна Истока и Запада. Општи утисак разговора: над светски мир надвили су се тмурни облаци, и у овом тренутку олуја и невреме су много реалнији од брзог разведравања.

Рат у Украјини траје већ више од две године. Да ли је крај близу и да ли се руска победа доводи у питање?
Овај рат за Русију одавно није рат против Украјине и украјинске војске. Делимично може да буде и то, јер има и карактер грађанског рата. Али на Украјину треба гледати као на западну руску територију, која је данас бојно поље на коме се, како то Американци кажу, одвија театар ратних дејстава, у овом случају између Запада и Русије, или боље речено између Запада и доброг дела остатка света који се бори за окончање западне хегемоније. Због тога је питање: колико ће рат трајати, односно да ли је крај близу, врло незгодно у овом тренутку. То делимично зависи од Русије, али пре свега од Запада и његове жеље за даљом ескалацијом. С тим у вези, указао бих и на једну грешку Русије. Москва је до сада доста благо реаговала на многобројне провокације, вероватно надајући се да ће здрав разум у једном тренутку преовладати, пре свега у Вашингтону, у вери да тамо ипак постоје довољно рационални политичари. Очигледно, то није случај. Уместо разума, тамо имамо политичке коцкаре – покераше који само подижу улог мислећи, како је недавно Џефри Сакс рекао код Такера Карлсона, да ће блефом постићи жељени циљ.
Америка је недавно усвојила закон о новом пакету помоћи Украјини чија вредност премашује 60 милијарди долара. Очекивано или не, како то тумачите?
Америчка помоћ је само симптом онога што сам већ рекао. Запад жели да продужи рат, али очигледно има намеру и да театар прошири на шири европски простор. Управо због тога је Кијеву удељена последња војна помоћ. Заједно с њом, нажалост, све више расте опасност директног сукоба Русије и НАТО-а, који Запад упорно провоцира и који постаје све извеснији.
Често се могу чути прогнозе да би ситуација у Украјини, заједно са све напетијим Блиским истоком, и приде Тајваном, као потенцијалним жариштем, у збиру могла да изазове трећи светски рат и вероватно нуклеарни сукоб. Колико смо далеко, или колико смо близу таквом сценарију?
Први светски рат све до краја нико није тако називао. Други светски рат је пак тек у свом јеку добио име. Исто тако и овај рат је одавно трећи светски по последицама, што политичким, што економским. Да ли ће и по разарању то бити, видећемо, али како сада ствари стоје, све иде ка даљој ескалацији. Поновио бих: Русија је у нади да ће на Западу превладати разум, више пута толерисала подстицање даље ескалације и тек касније је на те потезе одговарала. Сада Запад упорно провоцира и подиже улоге. Видимо да су у Русији упаљени аларми за нуклеарно упозоравање, јасно је да је у току опипавање пулса и то је доказ да се налазимо у изузетно тешкој ситуацији, потенцијално много озбиљнијој од Кубанске кризе 1962. године. Та криза није ескалирала, надам се да неће ни ова, али бојим се да никада нисмо били ближи нуклеарном судару.
Изузетан сте познавалац прилика у Русији. Какво је опште стање у руском друштву – и како коментаришете феномена руске економије, која уместо пада, како је предвидео Запад, бележи раст и прогрес?
Тешко је коментарисати опште стање у руском друштву с обзиром на то да је оно динамично. Од 24. фебруара 2022. до сада шест пута сам боравио у Русији и могао сам да видим да се атмосфера мењала у складу са степеном шока у друштву и догађајима на фронту. Најнижи морал, свакако, био је после пада дела фронта око Харкова у јесен 2022. што се поклопило са ограниченом мобилизацијом. Ипак, Русија већ одавно живи у амбијенту где је рат у позадини, али становништво није ни у каквој паници. Напротив, што се тиче снабдевености, Москва и други градови Русије не само да су снабдевени него да нема рата, можда бисмо могли да говоримо о једном од најпросперитетнијих периода развоја те земље. Руски градови пуни су нових луксузних кинеских аутомобила и све више се види рађање огромне заједничке евроазијске и БРИКС економије. Не само да се није догодио слом руске економије него је она направила одлучујући и нужан заокрет ка тржиштима где је Русија добродошла. Парадоксално или не, управо су западне санкције и ескалација рата пробудиле руску индустрију и привреду. Данашњи залет руске економије могао би се описати као најимпресивнији у њеној историји, с којим су, можда, упоредиви узлети у време Ивана IV Васиљевича, Петра Великог и Катарине Велике, Стаљина или краткотрајни динамични успон у време премијера Петра Столипина почетком 20. века.
Владимир Путин је недавно још једном победио на председничким изборима и то најубедљивије до сада. Будући да је на власти већ две и по деценије, како гледате у целини на његову појаву, личност и политику? Какав је Путинов значај за Русију, али и за цео свет?
О Путиновој личности судиће искључиво његов успех у овом рату. Путин је добио историјску улогу да води отаџбину у још једном егзистенцијално-отаџбинском рату, а оно што Русија од њега захтева јесте да буде победник. Исход овог рата биће једино мерило његове историјске улоге.
Путин је недавно изјавио, парафразираћу, да је „сигуран да ће једном, без обзира на све, Руси и Украјинци поново бити браћа“. Питам вас као врсног познаваоца прилика у Русији, и уопште бића руског народа: да ли је ова изјава реална, или спада у домен утопије, чак и популизма – коме Путин није склон?
На недавно одржаном форуму „Каква победа нам је потребна“, бивши министар образовања и науке Украјине Дмитриј Табанчик је рекао да то искључиво зависи од руског руководства, а он сматра – да је потребна темељна деукрајинизација и рерусификација руских земаља које су деценијама под окупацијом. У вези с тим треба рећи: Украјинци и Руси нису браћа, већ Украјинци јесу Руси, односно – Малоруси. Њима је после вишедеценијског националног инжењеринга наметнут лажни идентитет. Једина функција тог лажног идентитета је да се за рачун страног колонизатора који му је креатор, попут зомбија, носиоци таквог идентитета боре против оригиналног идентитета. Данашња Украјина као Анти-Русија испрограмирана је да се бори против сопственог оригиналног идентитета до самоуништења. Стране колонизаторе не интересују људи, осим у функцији топовског меса. На исти начин Запад је у лицу Кристијан Аманпур, Ричарда Холбрука, Бона Вокса, Мадлен Олбрајт, Вилијама Вокера или касније Анџелине Џоли, попут малолетне деце деградирајуће тетошио Србима супротстављене народе у југословенском грађанским ратовима. Исто тако данас то раде са Украјинцима. Једни јуче а други данас за Запад су искључиво инструмент, потрошни материјал. То је нешто са чиме се и ми Срби скоро два века суочавамо.
Мустру за дерусификацију, као и за десрбизацију, односно мустру за национални инжењеринг и прављење нових нација на штету две историјске нације, измислила је и прва спровела Аустроугарска а данас видимо последице тога. Све касније западне силе држале су се те мустре. Можемо да кажемо да је темеље ударио Ватикан, али квалитативну разлику направили су Хабзбурзи. Видећемо шта ће бити са целим светом, али у наредним деценијама очекујем да ће милитантно политичко украјинство у националном смислу постојати једино у дијаспори. Оно ће бити извор западним службама за регрутацију ради саботаже Русије где год је то могуће у земљи и иностранству, на сличан начин на који је усташка емиграција саботирала Југославију. Уколико Русија правилно приступи овом идеолошком проблему, украјинство ће на територији саме Украјине, као делу руске територије, бити осуђено на историјски нестанак.
Каква су ваша очекивања од БРИКС-а, и у ближој и у даљој будућности?
БРИКС је заправо савез светске већине коју пре свега повезује заједничка жеља да западна хегемонија буде окончана у свакој сфери. БРИКС Западу ставља до знања да је дошао крај његовој хегемонији и да је убудуће могуће функционисање само у мултиполарном свету. БРИКС не повезује ни идеологија ни заједничка религија. Земље БРИКС-а повезао је заједнички интерес и заједничка жеља за ослобођењем од западног империјализма који дотиче сваку земљу на планети и који је постао непријатељ човека и човечанства. Западна хегемонија је непријатељ и сопственог становништва.
Крајем године очекују нас и избори у Сједињеним Државама, судбоносни или не?
Што се америчких избора тиче, велико је питање шта ће се догодити. Доналда Трампа је 30. маја осудила порота њујоршког суда, али ће он по свему судећи бити кандидат републиканаца на председничким изборима. Доста је занимљиво да се недавно у Америци појавио филм „Грађански рат“. Иако тај филм представља субверзију на идеолошким позицијама демократа, сама чињеница да је снимљен говори нам да су САД одавно у психози грађанског рата. Ствари стоје тако да је у интересу човечанства да се Америка забави својим јадом како би мање била у могућности да пројектује сопствено насиље над остатком света. Империја је у агонији, али је управо због тога сада најопаснија. Зато и говоримо о потенцијалном дистопичном сценарију светског нуклеарног рата. Џозеф Бајден и Демократска странка свакако значе континуитет досадашње политике. Колико би победа Трампа могла да промени ствари – тешко је рећи јер он на месту председника САД може да постане талац затечене ситуације, тако да и с Трампом у Белој кући не треба бити превелики оптимиста.
Занимљиво да су се Трамп и Бајден, пре тога Трамп и Хилари Клинтон, међусобно разишли о свим питањима сем о подршци Израелу, која је, чини се, безусловна из угла Америке. Како то тумачите, поготово у контексту сукоба у Појасу Газе и новог заоштравања на релацији Израел–Иран? Једни мисле да Америка користи Израел у складу са својим империјалним тенденцијама, али има и оних који ситуацију тумаче обрнуто: да Тел Авив користи снагу Америке не би ли решио своје регионалне спорове… Постоји израз „клијент држава“. Ко је чији клијент у целој тој причи?
Мислим да су Сједињене Државе с једне стране талац Израела, али је с друге стране Израел њихов бич на Блиском истоку. Бич којим шибају и дисциплинују читав тај регион. Ипак, Бењамин Нетанијаху јесте велики проблем Америке. Како је то у недавном предавању у Аустралији рекао Џон Миршајмер: Израел нема много опција у Гази, они могу да буду или сила која ће наставити апартхејд или ће извршити етничко чишћење. Да би било спроведено етничко чишћење, они појачавају геноцидне методе, каже Миршајмер. Без обзира на толики број убијених Палестинаца, међутим, Израелци нису уништили Хамас, нити су натерали становништво на масовни одлазак из Појаса Газе. Миршајмер сматра да би, дугорочно гледано, Иран могао да буде највећи добитник, а Израел и САД највећи губитници овог рата. Нетанијаху свакако жели даљу ескалацију, и увлачење САД у велики регионални рат. Мотив за то, поред теолошке компоненте, у доброј мери јесте чињеница да његова власт, чак и његова слобода, зависе од трајања рата. Треба имати у виду и дубоке идеолошке поделе у израелском друштву и нелагоду коју рат тамо изазива. У складу с тим намерама, није немогуће да Израел походом не само на Либан него и на шири регион покуша да увуче САД у велики рат.
Вратио бих се на рат у Украјини, али у контексту Европске уније. Да ли је сада свима јасно да ће ЕУ бити, односно да већ јесте, после Украјине, највећи губитник у том рату?
О томе нема дилеме. Европска унија не само да је већ сада највећи губитник овог рата већ је велико питање и да ли ће га преживети. Мислим да вероватно неће. Суштински ЕУ не постоји од 2016. године после одласка Велике Британије. Од тада можемо говорити искључиво о крњој ЕУ, баш онако како су на Западу звали Југославију после сецесије Словеније. Последње велико проширење ЕУ било је њена „лабудова песма“. О Европској унији не можемо говорити у контексту будућности, она је дефинитивно завршена прича. Чак и ако преживи овај рат, биће преображена до непрепознатљивости.
За нас је свакако најважнија позиција Србије. Колико је она у овом тренутку тешка и неизвесна? Верујем да је непотребно почети питање са – да ли је.
Србија има много проблема и изазова. Потребно је преиспитивање комплетне политике протеклих година према виталним националним интересима, поготово према Косову и Метохији. Мислим да су конкретно ту направљене највеће грешке. Велики је удар и на Републику Српску, мада треба рећи да комплетно питање Србије већ одавно није нешто што може да контролише само наша власт и хегемон у виду Сједињених Држава. Наша власт јесте под највећим утицајем Вашингтона, али и других западних актера попут Израела, Британије и Француске, који утичу на ситуацију на Балкану. Истовремено имамо ситуацију, за нас свакако повољну, да су све присутније Кина и Русија, чији се интереси поклапају са интересима наше државе и српског народа. Ту је и изузетно важна осовина 4Б, Београд–Будимпешта–Бањалука–Братислава коју називам Нова мала Антанта. Политички, Република Српска јесте најхрабрија српска држава. Мислим да ће се врло брзо десити нове политичке, можда и не само политичке турбуленције на Балкану. Уопште не искључујем могућност да Запад поново покуша да војно окупира све српске државе, али то неће проћи без рата у који би, сасвим сигурно, овог пута биле укључене и Русија и Кина. Запад би одавно на Балкану изазвао озбиљнију војну ескалацију да нема у виду и друге актере који би се у то аутоматски укључили. Србија мора да штити своје интересе, а то у овом тренутку подразумева радикалан заокрет у косовској политици. Конкретно, Србија за почетак треба да суспендује Бриселски споразум и да га прогласи ништавним. Све више и све чешће се могу чути прогнозе да Запад спрема нови егзодус Срба, а држава Србија не да не сме доћи у ситуацију да буде саучесник у томе већ мора заштити свој територијални интегритет и своје људе. Србија, ако претендује да буде суверена држава, мора да буде спремна на све опције. Сходно томе, потребно нам је много веће и обимније оспособљавање војске, заједно с хитним враћањем редовног војног рока.
У поређењу са Азијом и Африком, чак и са обе Америке, Европа је у принципу мали континент, просечно врло старог становништва, без нарочитих природних ресурса; уз то је изгубила доминацију на пољу економије, науке и технолошких иновација. Да ли је нека врста удруживања нужна и неопходна за Европу? И да ли је време за демонтажу овакве ЕУ и формирање неке нове политичко-економске организације која би поштовала суверене државе и нације, односно да ли је време за „Европу нација“ коју промовише Марин ле Пен? Наравно, колико је та идеја могућа и реална – и да ли би она дугорочно за Србију била боље решење од директне интеграције у БРИКС, ако узмемо у обзир да би таква Европа према самом БРИКС-у врло вероватно гајила далеко позитивнији однос од актуелне ЕУ?
Европски пут је лаж. Сада видимо кампању коју код нас води ЕУ под називом „Европа је наша кућа“. Могу само да кажем: далеко им лепа кућа. Будућност ЕУ данас изгледа веома мрачно, а чини се да исто важи и за будућност Европе. Не мислим да Марин ле Пен ту ишта може да промени. Свакако да резултати избора за ЕУ парламент изазивају политички потрес у чланицама ЕУ, о чему сведоче прве оставке после објављивања изборних резултата. У ЕУ се вероватно, или готово извесно, а у вези с изборима за ЕП, чак и ако после тога Ле Пенова освоји власт у Француској, ништа суштински неће променити јер је њена партија одавно на путу „мелонизације“, о чему сведочи и њихов сукоб са немачком АфД. Ово важи и за француску партију Национално окупљање и за готово све друге тзв. суверенистичке снаге. Мелонизација је процес преображаја европских суверениста по угледу на Ђорђу Мелони, која је ушла у НАТО табор, и посећује Кијев као део НАТО ратних напора против Русије. Од суверениста, изузимајући Виктора Орбана и Роберта Фица, не очекујем ништа, јер је ЕУ политичко крило НАТО-а. Како сада ствари стоје, можемо очекивати фашизацију Европе, искључиво у функцији рата против Русије. Ми, како је рекао председник Кине Си Ђинпинг, имамо заједничку будућност с Кином, што подразумева заједничку будућност Србије с Русијом и земљама велике Евроазије и БРИКС-а. То искључује заједничку будућност са умирућом Европском унијом. Мислим да нам је то дар од Бога, пошто Европу очекују страшна времена.

2 коментара

  1. Одличан интервју! Врло храбри и паметни одговори саговорника. Гајића пратим већ неко време и без дилеме може се рећи да се ради о једном од најпаметнијих аналитичара у Србији, импонује приде што је врло млад. Уопште у овој нашој муци издваја се не мала група врло младих патриота и слободољубивих људи. Апсурд је можда у томе, да нам је баш ово време по први пут, бар у тој мери, доноси заиста освешћен и интелектуално поткован патриотизам и слободољубивост. Сваки одговор је био право у мету. Такође, јако добра питања и начете тебе, браво за Печат.
    Дао бих само и свој мали осврт, Брикс свакако јесте будућност и наше земље, али не мислим да наша политика греши што не иде брзо путем те интеграције. Треба бити опрезан, звер је најопаснија (НАТО, Америка) када је рањена. Чини ми се да смо ми због комплетних околности принуђени да још неко време глумимо ЕУ интеграције са редовним гутањем горких пилула које уз то иду. Наравно, наша будућност је Исток. Ипак, треба сачекати да се и та будућност нама приближи… Садашњост је таква каква је.

  2. У свему се слажем са коментаром потписаном са Бојан, и, наравно, изузетно паметним и одмереним одговорима интервјуисаног. И поздравила бих куповину времена – ако је то то у питању – декларативним залагањем за непоколебљив “европски пут”, кад не би постојало зрно сумње: да су сасвим искрена настојања нашег председника да нас увуче у ту луду – нипошто “нашу”- кућу, где нам није место и никад не би смело ни да буде, ако нам је до Србије и главе на раменима!А Бриселски споразум: ЕХ! (екс!). Хитно!

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *