НАРАСТАЈУЋА МОЋ НАРЕНДРЕ МОДИЈА

Појава велике или неподељене Индије

Док је Запад покушавао да „обузда“ Кину, индијски премијер Нарендра Моди је увидео да је дошло време Индије: Њу Делхи је потписао уговор с Ираном о развоју и управљању иранском луком Чабахар, саопштила је индијска влада. Споразум је потписан 14. маја, а у току су преговори за интеграцију луке Чабахар у Међународни транспортни коридор север-југ (ИНСТЦ), што олакшава трговину између Индије, Русије и других земаља, пролазећи кроз Иран и, вероватно, Азербејџан

Почев од 2017. године, САД су промовисале Индију у једног од својих кључних партнера, настојећи да је претворе у стратешког савезника против Кине. Амбиције САД да искористе Индију против Кине ишле су тако далеко да су читав Азијско-пацифички регион преименовале у „Индо-Пацифик“.
Индија је на Западу слављена због своје „посвећености демократији“, због њених економских и производних потенцијала, и постала је део војне групације познате као Квад (антикинески савез који су, осим САД, чиниле Индија, Аустралија и Јапан).
Њу Делхи је до сада радо користио ту подршку, како би омогућио сопствени економски и политички успон. Онда је дошло до, за Вашингтон, неочекиваног преокрета.
Док је Запад покушавао да „обузда“ Кину, индијски премијер Нарендра Моди је увидео да је дошло време Индије: Њу Делхи је потписао уговор са Ираном о развоју и управљању иранском луком Чабахар, саопштила је индијска влада.
Овај споразум између Индије и Ирана потписан је 14. маја, а у току су преговори за интеграцију луке Чабахар у Међународни транспортни коридор север-југ (ИНСТЦ), што олакшава трговину између Индије, Русије и других земаља, пролазећи кроз Иран и, вероватно, Азербејџан.
Споразум ће омогућити Индији да заобиђе Пакистан и да успостави директан приступ Авганистану и Централној Азији. Историјски непријатељ Индије, Пакистан, и даље блокира део важних транспортних коридора Индији.
САД су на склапање споразума реаговале исхитрено и сасвим предвидљиво. Портпарол Стејт департмента Ведант Пател је запретио да ће САД увести санкције индијским компанијама због пословања са Ираном. Индијске компаније морају да буду свесне могућих ризика од санкција, изјавио је Пател у америчком Конгресу.
Пре тога је Бајден дао прилично неспретну изјаву која је наљутила многе Индијце: да Индија, попут Русије и Кине, спада у „ксенофобичне земље“, зато што одбија мигранте. Тако је Бајден покушао да објасни нагли раст америчке економије и наводно „привредно заостајање Индије“.
Све то се дешавало уочи избора у Индији, у које се, као и обично, умешао Вашингтон, подржавајући Индијски национални конгрес (ИНЦ).
Али вратимо се чињеницама.

Најбрже растућа економија на свету На изненађење многих, Индија се тренутно може похвалити најбрже растућом економијом на свету, јер је током 2023. године БДП земље порастао за 8,4 одсто, што значи да би до 2030-их могла надмашити САД, па чак и Кину. Индија је данас водећа сила у демографији и ИТ сектору, а индијска дијаспора контролише значајан део Силицијумске долине.
Она је, од тренутка његовог оснивања 2008, чланица БРИКС-а – моћног и све моћнијег економског савеза држава Глобалног југа, који је, мерено према паритету куповне моћи, већ надмашио западне економије (Г7).
Заправо, како тврди руски геополитичар Александар Дугин, ми смо сведоци настајања једног потпуно новог феномена: појаве новог глобалног центра у мултиполарном свету. Индија ове успехе углавном дугује заокрету у политици, који се поклопио са доласком на власт конзервативне Бхаратија џаната партије (БЈП) или Индијске народне партије, која данас представља водећу странку у земљи.
Модерну Индију основао је левичарски и прогресивни Индијски национални конгрес (ИНЦ). Међутим, иако се Индија ослободила енглеског колонијализма, она је остала чланица постколонијалног британског Комонвелта и чврсто се придржавала правила „демократије“. ИНЦ се поносио остварењем политичке независности Индије од Британије, али је наставио да опонаша друштвено-политичке, економске и културне парадигме Запада.
Први пут монопол Националног конгреса на власт у Индији доведен је у питање победом десничарско-конзервативне странке БЈП на изборима 1996. године.
Нарендра Моди је постао премијер 2014. Моди је успео да задржи своју функцију и на овим изборима, иако са нешто слабијим резултатима него на претходним. Изгубио је најмногољуднијој држави Утар Прадеш, које је била упориште специфичног хиндунационализма. Сада је у току договор око склапања коалиционе владе. Моди неће моћи да влада сам.
Али без обзира на исход избора, Индија ће остати стратешки партнер Русије, јер је таква сарадња корисна за обе земље. То је, као и неколико пута раније, нагласио индијски амбасадор у Русији, последњи пут 26. јануара у Москви, током прославе 65. годишњице индијске независности.
Нова влада Индије мораће да сарађује и са Кином, са којом дели традиционалне, дубоко укорењене антагонизме. Таква је логика света у настајању, света мултиполарности.

Рађање велике или неподељене Индије Владавина БЈП и Модијева политичка харизма су из темеља променили Индију. Занимљиво је и да је званично име Индије током његовог мандата промењено у Бхарат. Ово је само један од знакова да се Моди ослања на потпуно другачију идеологију од оне ИНЦ.
Пошто су Британци напустили Индију, они су поверили власт ИНЦ. Претходно су одвојили територије насељене муслиманима, Пакистан и Бангладеш, као и Шри Ланку, Бутан и Непал, подстичући од раније постојеће верске и етничке конфликте.
ИНЦ је требало да задржи Индију унутар англосаксонске сфере утицаја и да је води путем модернизације и вестернизације. На тај начин, Британија, а данас САД, успеле су да задрже неки облик колонијалне контроле.
Насупрот томе, главни противници ИНЦ су веровали да Индија није само обична земља или бивша колонија, већ моћна и посебна цивилизација. Данас овај концепт називамо „цивилизацијском државом“. Тако је рођена идеја о „Акханд Бхарату“, „Неподељеној или Великој Индији“.
Идеологија БЈП заснива се на „пројекту Велике Индије“, у складу са којим су донесене и недавне промене устава, укидање аутономије Џамуа и Кашмира, званична промена имена државе – Бхарат уместо Индија – као и планови за ширење земље, које се традиционално сматрају индијским.
Пројекат „Велике Индије“ укључује суседни Пакистан, Бангладеш, Непал и Бутан. У индијској политичкој филозофији систем државности се посматра као мандала, која је у будизму симбол хармоније и целовитости.
Посебне заслуге за разједињеност, која је дуго владала Индијом, има британска колонијална власт. Пре британског освајања Индије, највећа држава у Индији био је Султанат Делхи, којим су владале турске династије.
Британци су користили противречности између индијских владара да освоје читав потконтинент, користећи не само војну силу, већ и подмићивање или разне привилегије за вазале. Индија никада није била верски уједињена. Тако су, после одласка Британаца, Индија и Пакистан изнова подељени по верским шавовима и стекли су независност.
Међутим, после ослобођења, Индија је 1948. повратила кнежевину Џунагад, чије су власти желеле да је припоје Пакистану, а године 1961. припојила је и португалску колонију Гоа.
Заправо, Индија није била „амерички савезник“. Индијски премијер Нарендра Моди је увидео да је дошло време „Велике Индије“. Објективна логика је на страни мултиполарности. Вашингтон је недавно маргинализовао савез Квад, у корист новог савеза – Сквада, који се ослања на милитантно проамеричке Филипине под Фердинандом Макросом Млађим.

Деколонизација индијског ума У ствари, како примећује руски геополитичар Леонид Савин, на индијском потконтиненту никада раније није постојала тако велика и уједињена земља као што је савремена Индија, У складу с тим је и промена имена државе – Бхарат уместо Индија.
Нарендра Моди је 2022. године за свој главни циљ прогласио „деколонизацију индијског ума“. Пред нашим очима се управо појављује велика ведска цивилизацијска држава, која је крочила путем пуног суверенитета.
Овде, барем привидно, постоји једна контрадикција. Индија се ослања на САД и повремено подржава Израел, док се њени односи са исламским светом нагло погоршавају. Ако се индијски традиционалисти залажу за „деколонизацију индијског ума“, која подразумева борбу против западне цивилизације, шта им може бити заједничко са САД?
Постоје очигледне паралеле са успоном Кине, тврди геополитичар Александар Дугин. Током 1970-их, представници Америчког савета за спољне односе (ЦФР), посебно Хенри Кисинџер, предложили су партнерство САД са Кином, које би било усмерено против СССР-а.
Циљ је био уништење социјалистичког, Источног блока и самог Совјетског Савеза. Кина је то искористила. За 40 година, она се трансформисала од економског клијента САД у моћан и независни пол, са којим САД сада воде трговински рат, који би се ускоро могао преобразити у „врући конфликт“ око Тајвана.
Сада су исте глобалистичке снаге на Западу одлучиле да подрже Индију, овог пута против Кине. Моди је, додаје Дугин, имајући у виду кинеско искуство, усвојио ову стратегију: као што је Кина користила глобализацију за своје циљеве, јачајући а не губећи суверенитет, тако ће деловати и „Велика Индија“.
За сада су пред Индијом другачији циљеви: јачати своју моћ, подићи благостање огромне популације, проширити обим домаћег тржишта, користећи војну силу и технолошке потенцијале. А то се управо дешава, пред нашим очима: формиран је нови, потпуно независан и суверени геополитички пол.
О томе сведочи и споразум потписан са Ираном. Индија више не мора да се осврће на претње које јој стижу из Вашингтона. О томе говоре и растући економски односи са Русијом. Амерички стратези би требало да сагледају свет онаквим какав доиста јесте, а не да га гледају кроз призму сопствених жеља, сопствених геополитичких или идеолошких интереса.

Индију не занима америчка униполарност У ствари, како примећује руски политички аналитичар Тимур Фоменко, Индија никад није била савезник САД. Она води прилично „себичну“ спољну политику. Можда би била спремна да се окрене ка САД ако јој то доноси корист, али то је не чини „савезником Америке“. Друга ствар је сарадња са САД, која се може реализовати у одређеним областима, али под условом да Индија од тога има опипљиве користи.
Приче о томе да је Њу Делхи део идеолошког савеза Запада за „демократију и слободу“ су једноставно бесмислене. Њено руководство никад није видело сарадњу са САД на такав начин, подвлачи Фоменко. Индију уопште не занима америчка униполарност, већ она настоји да се уздигне као велика и моћна сила у мултиполарном свету.
Индија се супротставља САД и њеним савезницима онда када је то неопходно. Током протекле две године, примећује Фоменко, неслагања између Њу Делхија и Запада постала су неизбежна због наглих промена у геополитичком окружењу. Индија је била заинтересована да обузда успон Кине, јер је Њу Делхи имао економске користи од престројавања глобалних ланаца снабдевања и производње. Али, када је америчка спољна политика покушала да уништи саму мултиполарност, то је постао стратешки проблем за Индију.
Посебан пример за то је рат у Украјини.
САД су покушале да преко рата у Украјини економски и војно осакате Русију, што се, наравно, показало као нарочито апсурдна идеја. У ствари, Вашингтон је покушао да елиминише једног од кључних стратешких партнера Индије и чак је запретио да ће кажњавати све оне који настављају односе са Русијом, укључујући и Индију.
Вашингтон је неко време покушавао да игнорише разлике са Њу Делхијем. Али онда је избио рат Израела против Палестинаца у Гази.
Многи Индијци данас подржавају Израел. Међутим, Индија се представља као шампион Глобалног југа и зна да би изгубио кредибилитет уколико би безусловно подржала израелску кампању геноцидног уништавања Палестинаца.
Што је још важније, ова ситуација је поново испровоцирала сукоб Запада са Ираном, који је још један кључни стратешки партнер Индије.
Како тензије САД са Ираном расту, Индија је одлучила да се више не обазире на притиске који долазе са Запада.
Све то је изазвало престројавање америчко-индијских односа и приморало Индију да се дистанцира од САД.
Њу Делхи може бити амерички партнер у неким областима, али уопште није „амерички савезник“. Ове две земље имају веома различите визије новог светског поретка. Индија не може да прихвати потчињавање САД, као ни уклањање сопствених стратешких партнера са шаховске табле.

Самоизолација Запада Како извештава италијански сајт „Електомагацине“, споразум о индијским мегаинвестицијама у иранску луку Чабахар само је део много већег пројекта, који се не тиче само транспорта између Ирана и Индије, већ и транзита кроз Авганистан.
При том, не треба заборавити ни да Русија и Иран заједно граде огромну железничку инфраструктуру, чији ће коначни резултат бити поморски транспорт до Индије.
Најзначајнији аспект ове вести је то што Индија раније није била вољна да потписује споразуме са Техераном управо због притиска САД. Сада је јасно да ће Њу Делхи убудуће занемарити притиске из Вашингтона.
Изградња нових копнених и поморских вектора, попут вектора Русија–Индија, Русија–Иран, Иран–Индија, Кина–Русија или Кина–Иран део је процеса изградње новог мултиполарног света. Шта за то време раде амерички вазали?
Они покорно следе инструкције из Вашингтона, што им гарантује једино изолацију и заостајање. Заправо, они упорно маргинализују сами себе. Покушај Запада, који још верује да влада планетом, да изолује Русију, завршава се изолацијом самог Запада. Сукоб се на Западу маскира као „сукоб демократије против аутократије“, али то је очигледно борба за продужетак западне хегемоније.
Паметном је један пример довољан: пример Европске уније. За разлику од Мађарске или Словачке, Италија данас има лажно суверенистичку владу, коју предводи извесна Ђорђа Мелони.
„Лажно суверенистичка Италија наставља да се развија као америчка колонија, која чека дозволу Вашингтона за сваки корак на међународном плану“, констатује сајт „Електомагацине“.
Свако ко се заустави на западним дезинформацијама ризикује да не разуме ништа о стварности око себе. Информације о међународним догађајима из западних медијима изгледају као да су преузете из лоших стрипова намењених деци предшколског узраста.
Дезинформације се заснивају на једноставној подели: ко је с ким? Све се заснива на овој једноставној, бинарној логици: ако је неко с нама, они су „добри момци“, сви остали су „лоши момци“. Овако је то функционисало током Хладног рата. Зашто мењати устаљене навике?
Италијански министар спољних послова се одазива на име Антонио Тајани. Шта значи то што је један безначајни политичар именован за министра? Поверити Тајанију спољне послове, закључује италијански сајт, значи саопштити свету да је он сасвим безначајан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *