КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ

Управо је обележено четврт века од потписивања Кумановског споразума и доношења Резолуције 1244 СБ УН. У складу с политиком компромиса и незамерања агресору, ово обележавање завршних догађаја страшне и за читав свет шокантне оружане агресије на једну европску државу било је у земљи-жртви пригушено и дискретно. Тек понеки стручни – универзитетски скуп или дискусиона трибина, али све то без „галаме“ или упадљивог побуђивања јавне пажње која би оном неком „зна се коме“ могла да засмета.
Подсетимо: Кумановски преговори окончани су 9. јуна 1999. године у француској војној бази НАТО-а код Куманова у Македонији, закључењем Војнотехничког споразума (ВТС), који је данас познатији под називом Кумановски споразум, а дан касније СБ УН је усвојио Резолуцију 1244, чиме је, сагласно одредбама ВТС, агресија на СРЈ суспендована, а касније и званично обустављена.
Шта је данас важно разумети о току и суштинској природи ове завршнице чији су историјски значај и далекосежни утицај на судбину српског народа и српске државе непобитни?
Са ове временске дистанце и деценијске владавине строге контроле јавног дискурса (најпре поводом обликовања допуштене званичне „верзије“ не само кумановских преговора већ и свих других околности везаних за ломове деведесетих и агресију 1999), разматрања упућених и меродавних посматрача и сведока бивају изузетно корисна. У том смислу значајне су напомене професора др Обрада Стевановића, пензионисаног генерала полиције и једног од потписника ВТС, чије детаљно и контекстуално појашњавање потписивања Војнотехничког споразума и пратећих прилика објављујемо у овом броју.
„Сагласно односу страна у тим преговорима, преговарачки тим СРЈ и РС је претежно користио преговарачке стратегије компромиса (свака од преговарачких страна понешто добија и понешто губи) и конфронтирања, док се преговарачки тим КФОР-а определио за стратегије присиљавања и конфронтирања, уз коришћење неколико теоријски познатих преговарачких прљавих трикова (демонстрирање надмоћи, коришћење фалсификованих, лажних или нетачних података, притисак кратког времена и претећих захтева).“
Све наведено, поготово оно о употреби „прљавих трикова“ страних преговарача, за српску јавност није изненађене. Део је искуства с којим се – у реалности вечитих притисака, непријатељстава и тиранског диктата великих сила – на овим просторима живи безмало одувек. Оно што поводом ове ситуације међутим јесте ново, другачије од важеће, премда незваничне представе о тим догађајима, налазимо у Стевановићевом категоричком, за националну самосвест лековитом, закључку.
„ВТС није акт капитулације већ је споразум о миру (или о примирју), а ВЈ није поражена у рату с НАТО-ом и тзв. ОВК. Квалификација ВТС као акта о капитулацији није у складу ни с појмовним одређењем капитулације у војној теорији и војним енциклопедијама и не може се доказивати ни поређењем с познатим примерима капитулације (Италије или Војске Краљевине Југославије у Другом светском рату, на пример).“
Сувишно је објашњавати значај ових појмовних и чињеничних разјашњавања после година и година овдашњег идеолошког истрајавања, појединачног и групног, у сладострасном густирању аргумената за политичку „гиљотину“, друштвену анатему и изолацију намењену свима онима који су наводно „у рату изгубили Косово“, и чија је „погрешна и недорасла политика крива за пораз“, те погрешно позиционирање Србије у геополитичким кретањима током последњих деценија 20. века.
„Србија није изгубила рат“, категоричан је и Владимир Кршљанин, уз битну опомену: „Не може бити ни ’пријатељских односа’, па ни нормалне сарадње с државама које су разбиле Историјску Србију (Југославију), и фактички држе под окупацијом БиХ и Косово и Метохију уз кршење Резолуција 1031 и 1244. Бар док не осуде своје антисрпске поступке и политику и не прихвате да сносе њихове последице.“
Данас трају проблеми, и за државу тешке реметилачке кризе створене усмеравањем даљих политичких, стратешких и других токова којих су уследили по потписивању Кумановског споразума. Реч је о токовима који су битно променили смисао овог документа. То је учињено пре свега ангажовањем и утицајем Колективног запада, понашањем и обликовањем стварности у покрајини Косово и Метохија, што је кулминирало 2008. године, проглашењем независности од Србије и међународним признањем лажне државе Косово на територији Србије.
Ситуацију преварног и недоследног понашања оних сила које су се у потписивању Споразума и окончања агресије на Србију определиле за „стратегију присиљавања и конфронтирања, уз коришћење преговарачких прљавих трикова“ критички и разложно у „Печату“ коментарише Љубан Каран. „Постављене циљеве из неуспелих војних интервенција и агресија САД покушавају постићи преварном дипломатијом, иза чијих ’предлога’, ’нацрта споразума’ и ’мировних решења’ редовно стоји огромна војна сила која и неприхватљиво чини прихватљивим. Злоупотреба УН показала се веома важном због постизања уверљивости у поштене намере приликом преваре, па су такву праксу наставили код постизања свих споразума и резолуција у вези са Србима, до данас.
Светске прилике темељно су у међувремену промењене, чак до мере да се трезвено и аргументовано може закључити: „Данас, 2024. године, Запад више уопште није потребан за развој света. Напротив, он је препрека. А код нас директно колонизатор и неко ко нам отима државу.“ Ово у свом промишљању актуелне европске и шире ситуације, за РТ Балкан, закључује Бранко Павловић. Његов предлог је радикалан, а умесним га чини низ приложених аргумената: „Решење је да се преиспита политика пре свега са ЕУ, и да се реално процени где је место Србије… Бићемо захваћени у вртлог међународних промена, али у многим стварима можемо да закаснимо. Јер требало би ипак базирати основе политике тамо куда иде свет. Јер ми сад живимо у огромним, суштинским, глобалним променама, за које је сада јасно шта ће бити, али се још нису институционализоване. Ми морамо да препознамо где је ту наше место, јер то је амбијент у коме ће живети генерације у следећих сто година.“
Чини се да је управо у нашем времену, у ових четврт века протеклих од потписивања Кумановског споразума, свет доживео тако корените промене, пре свега у међусобном односу снага великих сила, да је сада јасно и коме стварно метафоричка звона звоне. И коме то судбинска звона најављују опасност по опстанак у категоријама вековног окамењеног диктата, експлоатације и надмоћи над светом. Извесно је, а разлоге те извесности данас није потребно посебно објашњавати, да величине којима звони сигурно нису онај део света који је био и јесте снажно утемељен на страни супротној од „екипе“ што се ономад у Куманову јуначила над српском државом, војском и народом.

Један коментар

  1. Наравно да Србија није капитулирала ни те ни као ни било које године.. што ми је било јасно још те, 1999. а и да је изиграна, убрзо потом. Који су мотиви сеирења над капитулацијом која се није десила, знају само они који заступају ту тезу.

    Пред очима овог народа одвијају се прљаве “пријатељске” операције а све у сврху стварања богаља од државе зване Косово . јер тако одговара агресорима. Што је народ одавно и прочитао.

    Чуди таква уздржаност, деценијска, наше Државе да ствари назове правим именом: агресија, отимање територије, окупација… Страх због којег осведочене нептијатеље Србије зове пријатељима… Страх од губитка позиција у друштву… Страх да неће бити примљена у ЕУ (и неће!) која ни сама са собом не зна шта би… Страх, свеобухватни, учинио је Србију полуколонијалном земљом која не сме своју 25-тогодишњицу растурања ни да помене како треба. Која не сме да ЗАХТЕВА повратак прогнаних, повратак дела војске и полиције на КиМ, не сме да узврати реципрочним мерама ни на шта од стране Приштине; која се брани само ускицима: чуваћемо, борићемо се, живела Србија… и ми то све знамо.

    Наравно да су УН, одавно, само инструмент у рукама Америке за стварање привида легалности њених “пријатељских” намера , што год чинила, где год… и ми то све знамо.

    Жалосно је што нема јединства и што неки Срби раде против своје земље…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *