Британски избори: Украјина, Газа, отопљавање и инфлација

фото: Gov.uk Lauren Hurley

Британски премијер Риши Сунак истрчао је кроз врата резиденције у Даунинг стриту и окупљеним новинарима саопштио да расписује превремене изборе за 4. јул ове године. Падала је киша и сав се пресијавао под светлима телевизијских екипа. Сунак при томе зна, и сви ми знамо, да његова Конзервативна партија те изборе не може и неће добити. Чему онда журба?

Крајем маја ове године британски премијер Риши Сунак најавио је превремене изборе. Значи, уместо крајем године, биће одржани неких шест месеци раније, почетком јула. Када су последњи пут расписивали превремене изборе, 2019. године, конзервативци су убедљиво водили у свим испитивањима јавног мњења и то је била једна прагматична и политички сасвим јасна одлука. Борис Џонсон је био популаран, Џереми Корбин (лабуриста) је нападан и сатанизован из свих могућих медијских оруђа због наводног антисемитизма, и конзервативци су тада успели да освоје чак 365 места (45% гласова) наспрам 202 (33%) колико су сакупили лабуристи. У Доњем дому британског парламента, подсетимо, заседа 650 изабраних представника, тако да 365 парламентараца представља сасвим комотну већину која омогућава да се партијска воља спроведе без већих потреса.
Сада је ситуација, међутим, дијаметрално супротна. Испитивања јавног мњења средином јуна показују да би за лабуристе сада гласало чак 42%, а за конзервативце једва 22% испитаника. Кад се то преведе на места у парламенту, изгледа да би лабуристи могли да освоје чак 460, а торијевци (конзервативци) не више од 80-ак места. Највећа разлика у броју представника у парламенту између ове две партије је регистрована 1924. године када је износила 208 места наспрам ових пројектованих скоро триста. То би био најгори резултат за конзервативце још од избора 1906. када су освојили само 129 места.

У КОМ ГРМУ ЛЕЖИ ЛИСИЦА? Овакав пресек јавног мњења није никакво изненађење и то је странка Ришија Сунака сигурно добро проучила и знала. Изборе ће изгубити. Зашто су их онда расписали?
Но пре него што се позабавимо разлозима за расписивање избора и широм политичком сценом, да прво размотримо разлоге због којих Конзервативна партија стоји тако лоше у очима јавности.
Пре свега, да напоменемо да овде јавност не окреће леђа Конзервативној партији као таквој, већ једној неуспешној и непопуларној влади. Ради се о власти и управљању државом, а не о политичким принципима – ако тако што уопште још постоји. Да погледамо, дакле, списак незадовољства: хистерична и милитаристичка „воук“ агенда (различитост, једнакост и инклузивност), позитивна дискриминација, расна политика, рат у Украјини, милијарде помоћи украјинском режиму, неконтролисана имиграција, инфлација, глобално отопљавање и зелене агенде, обновљиви енергетски извори, раст цена, пад животног стандарда, недостатак стамбеног простора, негативне последице по здравље вакцина за корону, дигитални идентитет и новац, урушавање здравства, страдање Палестине…
Што се овог списка тиче, две ствари треба напоменути. Прва, већина ових агенди (а оне то јесу) нису предмет озбиљних парламентарних, медијских или уопште јавних расправа. Многе од ових тема наметнуте су одозго, негде из облака, као неминовност, нужност и дужност која се и законом и полицијом има утерати. Друга ствар је да већи део овог списка важи и за Северну Америку и Западну Европу. Утолико је и судбина Ришија Сунака слична судбинама водећих партија овог дела света где Џастин Трудо у Канади или весели Џо Бајден у Сједињеним Државама лоше стоје у анкетама, а водеће европске странке добијају шамарчину на изборима за Европски парламент.
Агенде које су торијевце довеле до ивице провалије су, можемо констатовати, наднационалне, појављују се свуда у западном свету и потпуно су недемократске, ауторитарне и репресивне. Народ има један начин да изрази своје мишљење, на изборима, и то ће сада и урадити. Ако Конзервативна партија освоји двадесетак посто гласова на следећим изборима, то ће значити да за њих гласају само они који то чине из историјских, породичних разлога и тврдоглавости, шта друго?
Зашто су онда расписали изборе? Како нам је парламентарац, и бивши српски зет, Ендру Бриџен објаснио, Британија је већ у рату с Русијом јер британске посаде испаљују ракете „сторм шедоу“ на руску територију. Амбасадор РФ у Лондону је потврдио да то Руси знају. То је свакако могућ повод за рат. Бриџен каже да је Британија у рату, али да то још нису обелоданили. Урадиће то за месец-два, а истовремено се Риши Сунак поверио групи генерала којима је рекао да не жели да буде ратни премијер. Друга верзија, која се чини вероватнијом, мада могу да иду руку подруку, јесте да конзервативци знају да ће изборе изгубити, али се плаше да не изгубе и то друго место и позицију водеће опозиције. Реформска партија, наиме, све боље стоји у испитивањима јавног мњења и, ако им се да још шест месеци, могли да прескоче торијевце и домогну се друге позиције и титуле званичне опозиције. Конзервативна партија би онда могла да се подели… и тако оконча свој пут започет 1678. године.
И заиста, анкета рађена 14. јуна од стране владине агенције је показала да је Реформска партија претекла конзервативце. Обе су на око 17-18 посто. Председавајући те партије, милијардер Ричард Тајс се појавио насмејан у друштву своје прве звезде Најџела Фаража, који је сигурно значајно допринео расту популарности ове нове партије.
Да подсетимо да је Фараж успешно водио кампању за брегзит и да се од тада бавио новинарством. Његов глас је бритак и близак просечном грађанину. Како и приличи, Најџел Фараж воли да даје интервјуе у пабу са пинтом пива у руци – народски човек. Обогатио се радећи у финансијским службама лондонског Ситија и био је дугогодишњи члан Конзервативне партије, а и пријатељ је Доналда Трампа. Фараж отворено говори да је читава „нет зиро“ политика обновљиве енергије усмерена на повећање пореза и контролу становништва. Дотична политика је у самој сржи делања обе водеће партије и Фараж овде рачуна на народни револт – „раја више глоба плаћат не може“. Бивши премијер и садашњи министар иностраних послова УК Дејвид Камерон је устрвдио ових дана да ће Фаражова популарност уништити Конзервативну партију, јер ће им преузети многе изборне јединице и места у парламенту.
Занимљива је појава Најџел и врло је могуће да размере његове популарности нису тренутно у потпуности видљиве и да ће просто „експлодирати“ када се стигне до самог гласања. У сваком случају, са њим и Џорџом Галовејем у парламенту неће бити досадно. Можда врате и гледаност заседања.
Реформска партија, међутим, и ако узме толики проценат гласова, тешко да ће моћи да у парламенту има више од неколицине представника. Таква су наиме изборна правила (first past the post) и њихови гласови су расути по читавој земљи. Питање је сада да ли је страх конзервативаца оправдан и да ли може доћи до веће сеобе парламентарних места од торијеваца ка Реформској партији.

ПРЕДИЗБОРНА ОБЕЋАЊА Извесно је, дакле, да ће изборе добити лабуристи и да ће њихов вођа Кир Стармер постати премијер. Партија је изашла у јавност с врло амбициозним манифестом од неколико стотина страница. Главна изборна обећања се односе на следећих 12 тачака: стварање благостања за све запослене, створити залихе вредне осам милијарди фунти тако што се ће опорезовати најбогатији и они који избегавају да плате порез, опорезовати додатних 20 посто приватне школе и тим новцем у државним школама запослити још 6.500 нових учитеља, градити 300.000 домова годишње, од 2030. године забранити продају аутомобила са унутрашњим сагоревањем (бензин и дизел), основати нову агенцију за контролу граница и безбедности, издвојити 24 милијарде за такозване зелене иницијативе, предност дати нуклеарном наоружању и чланству у НАТО-у, обезбедити 40.000 додатних лекарских прегледа недељно, установити здравствену подршку „прво код куће“ (новинар Би-Би-Сија каже да није најјасније како ће то изгледати), смањити број оптужених за силовање који чекају на суђење и, најзад, забранити препродају карата (легална у Британији).
То је списак предизборних обећања. Занимљиво је приметити чега међу овим тачкама нема. Нема неконтролисане имиграције, нема рата у Украјини, нема инфраструктуре (путеви пуни рупа), нема саобраћаја, нема испитивања узрока пораста стопе смртности (последице короне, вакцине, или…?)… пробни балон са увођењем обавезног војног рока су већ конзервативци пустили па су онда, видевши негативну реакцију, брзо одустали. Но ако ће бити рата с Русијом, неко у ту војску и полицију треба да иде. Можда ови најновији имигранти? Све млади мушкарци. Можда и имају већ нека искуства у руковању оружјем, ко ће га знати…
Елем, уколико се не догоди неко катаклизмично изненађење, Лабуристичка партија ће освојити већину у парламенту, а премијер ће бити Кир Стармер. Да видимо онда ко је Стармер.
Навели смо да је непопуларност Конзервативне партије последица њихове владавине у последње бар четири године. Шта су за то време радили Кир Стармер и лабуристи? Када је било расправа око корона мера, закључавања и вакцина, викали су да треба више, треба брже, треба јаче, треба бескомпромисније. Када је дошло до украјинске кризе, опет су викали да треба више, треба јаче, треба брже и тако даље. Када је реч о имиграцији, они су наравно за заштиту људских права и, исто као и конзервативци, номинално за заустављање неконтролисане имиграције. У практичном смислу врло је вероватно да ће се руководити истоветним принципима и да ће резултат бисти исти – милиони блискоисточних, авганистанских и афричких имиграната. Све сами мушкарци узраста да носе пушку или пендрек. Углавном, како лепо Стармер рече у једном интервјуу, њему је политички форум у Давосу (Светски економски форум) важнија платформа од Вестминстера, британског парламента. Кад је већ тако, зашто би се шта у политици и мењало када обе партије директиве добијају из тог једног централног места где се стичу политичке и корпоративне силе како би формирале наднационални, неофашистички и антидемократски блок.
Стармер је остао запажен по прогону претходног вође лабуриста Џеремија Корбина. Исто се тако ставио на страну Израела у палестинском сукобу. Ништа из његове биографије или политичког деловања не указује на далековидост, политичку мудрост, способност да води плодоносне преговоре или да разуме потребе и ставове грађана.
У телевизијском наступу, пре неки дан, злосрећни Стармер је танушним гласом изјавио да је његов отац (ето) био радник. Публика у студију је праснула у спонтани смех. Толико му верују и толико га осећају као себи блиског. Да ову слику употпунимо, можемо навести и пример садашњег премијера Сунака који је на питање да ли му је ишта недостајало у детињству, одговорио – ТВ канал Скај! То је већ предмет опште националне спрдње. Његова породица је богатија од краља Чарлса Трећег а жена му је из индијске породице која је још богатија. Да подсетимо, узео је да ради посао премијера који је плаћен нешто мање од 200.000 фунти. Врло несебично, нема шта. Он мора да губи много пара док се бакће нама, боранијом. Но што се интервјуа премијера тиче, Тереза Меј је још увек недостижна. Новинар – Шта сте урадили у младости што нисте смели? Т. Меј – Ох, једном смо трчали кроз пшенично поље. Фармер је сигурно био јако љут на нас, рече блажена Тереза и оста жива! Да се човек сасвим разнежи и скоро расплаче!

ТАКТИЧКО ЧИШЋЕЊЕ Већ смо били сведоци таласа незадовољства који се изборним путем разлио Западном Европом. Многи лидери земаља (Ирска, Шкотска, Нови Зеланд…) који су спроводили диктаторске корона мере и уопште се истицали политичком коректношћу и снисходљивошћу према светским глобалистичким полугама моћи су дали оставке или су смењени демократским путем. Макрон је у Француској расписао парламентарне изборе. Немачка се окреће партијама деснице а премијер Белгије одлази у сузама. У Холандији се наметнуо вођа деснице, велики критичар неконтролисане имиграције и ислама Герт Вилдерс. Трудо у Канади и Бајден нешто јужније имају мале шансе да добију следеће изборе.
У Британији ће по свој прилици владајућа партија бити почишћена с политичке сцене. Видећемо да ли је то чишћење тактичке или стратегијске природе. Тактичке би значило да ће се до следећих избора опоравити. Стратегијске – можда више никада неће. Како било, извесно је да ће нова влада наставити с политиком зелене привреде и обновљивих извора енергије. Све је то идеолошки обојено и наметнуто. Уз то је и скупо, тако да ће наредних пет година парламента донети даљи пад животног стандарда. Уз рат у Украјини који прети да ескалира сваког часа, уз рат у Палестини, потенцијални сукоб око Тајвана, не очекујемо мир и просперитет.
Западне демократије се полако претварају у диктатуре богатих „филантропа“ и „добротвора“ који се с оне друге стране геополитичког спектра називају олигарсима. Ови „доброћудни“ зилионери су обузети сопственим богаћењем и потпуно одвојени од стварности. Они при томе ту, нашу, стварност желе да креирају по сопственим потребама и нахођењу. Чују се гласови да просечан грађанин не треба ни да гласа, да је то губљење времена и да само кочи тај захуктали свемирски брод који је усмерен ка светлој будућности.
Били смо већ једном у таквој ситуацији. Некадашњи борци за права свих радних људи сада спасавају планету, ништа мање. Једно им је заједничко, ниједна жртва (наша) није им превелика, њихова математика и морални склоп налажу да је појединац (ми) безначајан, а идеја бескрајна.
Британија 4. јула излази на изборе. То је процедура коју имамо на располагању. Кораци ситни, али смислени. Ова земља је сменила славног Черчила 1945. године, а краљу Чарлсу првом је одсекла главу. Мењај их даље, то је снага демократије. Мењај их и када знаш да су само пиони на тој табли. Пион по пион, скакач па топ… доћи ћемо и до краља и краљице. Са све вилама и рачунарским тастатурама у рукама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *