Амерички избори ће одлучити о судбини света

Александар Дугин

Предстојећи председнички избори у САД, који би требало да се одрже 5. новембра 2024, од апсолутног су значаја. Од њиховог исхода умногоме зависи судбина не само Сједињених Држава, па чак и целог Запада, већ и читавог човечанства. Свет се налази на ивици нуклеарног рата, тоталног трећег светског рата између Русије и земаља НАТО-а, а ко ће бити на челу Беле куће у следећем мандату на крају ће одредити да ли ће човечанство постојати или не.
Зато је толико важно да још једном погледамо два кандидата на овим изборима и разумемо њихове платформе и позиције.

Бајден је данас слабоумни инвалид са очигледним знацима сенилне деменције. Али, што је чудно, то нема утицајае. Бајден је само фасада, симбол политичке елите Демократске странке, која чврсто стоки на власти у Сједињеним Државама и које су постигле снажан консензус у вези са Бајденом. . То ништа не би променило. Иза њега стоји кохезивна група глобалиста (понекад названа „светска влада“), која уједињује не само већину америчке дубоке државе, већ и либералне елите у Европи и на светском нивоу.

Идеолошки, Бајден јесте глобализам, односно пројекат уједињења човечанства под влашћу либералних технократских елита са укидањем суверених националних држава и потпуним мешањем народа и вера. Ово је својеврсни пројекат за нову Вавилонску кулу. Православни хришћани и многи хришћански традиционалисти других вера природно виде ово као „долазак антихриста“. Глобалисти (Јувал Харари, Клаус Шваб, Рејмонд Курцвајл, Морис Стронг) отворено говоре о потреби замене човечанства вештачком интелигенцијом и киборзима, а укидање рода и етничке припадности већ је постало чињеница западних друштава. У реализацији овог пројекта баш ништа не зависи од Бајдена лично. Он не доноси одлуке, већ само игра улогу овлашћеног представника међународног штаба светског глобализма.

У политичком смислу, Бајден се ослања на Демократску странку, која је, уз сву своју разноликост позиција и присуство неоглобалистичких полова и фигура – ​​попут крајње левице Бернија Сандерса или Роберта Кенедија – постигла интерни договор у вези са његовом подршком. Штавише, неспособност самог Бајдена никога не плаши, пошто стварну власт имају потпуно други појединци – млађи и рационалнији. Али то није главна ствар: иза Бајдена стоји идеологија која је данас постала распрострањена у свету. Већина представника светске политичке и економске елите су у овој или оној мери либерали. Либерализам је дубоко ушао у образовање, науку, културу, информације, економију, бизнис, политику, па чак и технологију на планетарном нивоу. Бајден је само тачка конвергенције зрака ове светске мреже. Истовремено, његово политичко оличење забележено је у личности Демократске странке у Сједињеним Државама. Демократе у Сједињеним Државама све мање брину о самим Американцима а све више о одржавању своје глобалне доминације по сваку цену – чак и по цену светског рата (са Русијом и Кином). У извесном смислу, они су спремни да жртвују и саме Сједињене Државе. То их чини изузетно опасним.
Са глобалистичком агендом оних који стоје иза Бајдена слажу се и представници америчких неоконзервативних кругова. То су бивши троцкисти који мрзе Русију и верују да је светска револуција могућа тек после потпуне победе капитализма, односно глобалног Запада у глобалним размерама. Стога су овај циљ одложили до краја циклуса капиталистичке глобализације, надајући се да ће се касније, после глобалне победе либералног Запада, вратити теми пролетерске револуције. Неокони се понашају као јастребови, инсистирају на униполарном свету, у потпуности подржавају Израел и, посебно, геноцид у Гази. Међу демократама има и неокона, али их је највише концентрисано међу републиканцима, где представљају пол супротан Трампу. У извесном смислу, ово је пета колона демократа и Бајденове групе у Републиканској странци.

И коначно, америчка дубока држава, Deep State. Овде је реч о непартијској елити владиних званичника, високих бирократа и кључних личности у војсци и обавештајним службама, који су својеврсни „чувари“ америчке државности. Традиционално, постојала су два вектора за америчку дубоку државу, оличена управо у традиционалној политици демократа и републиканаца. Један вектор је за глобалну доминацију и ширење либерализма на планетарним размерама (политика демократа), а други за јачање САД као велике суперсиле и хегемона светске политике (политика републиканаца ). Лако је видети да се не ради о линијама које се међусобно искључују, већ су оба вектора усмерена ка истом циљу са различитим нијансама. Стога је америчка дубока држава чувар општег правца, дозвољавајући равнотежи страна да сваки пут изаберу један од вектора развоја, са којима је Дубока држава у основи задовољна.
У овом тренутку, Бајденова група тачније одражава интересе и вредности ове врхунске америчке бирократије.

Бајден концентрише критичан број фактора моћи – од идеологије до Дубоке државе, а такође се ослања на подршку великих финансијских корпорација, светске штампе и контролу над глобалним монополима. Његова лична слабост и сенилна деменција приморавају глобалисте који стоје иза њега да форсирају недемократске методе његовог одржавања на власти. У једном од својих недавних говора на предизборном скупу, Бајден је отворено рекао да је „време да се слобода стави изнад демократије“. Ово није била само још један лапсус, већ план глобалиста. Ако демократским методама није могуће задржати власт, било какви недемократски процеси могу се одвијати под слоганом „слободе“, односно, у суштини, успостављања глобалистичке диктатуре. Рат са Русијом ће дати правни основ за то, а Бајден може поновити трик Зеленског, који је остао на власти након што су избори отказани. Макрон у Француској, који је доживео пораз од деснице на изборима за Европски парламент, па чак и Шолц, који убрзано губи подршку у Немачкој, могу да изаберу исто. Глобалисти на Западу јасно разматрају сценарио успостављања директне диктатуре и укидања демократије.

За човечанство, победа Бајдена или једноставно чињеница да он остаје на власти у било ком својству биће катастрофа. Глобалисти ће наставити да граде Нови Вавилон, држећи се светске владе, а то је бременито ескалацијом постојећих сукоба и почетком нових. Бајден је рат. Без краја и конца.
Иза Доналда Трампа стоје потпуно различите снаге. Он је, заиста, алтернатива Бајдену и његовој групи глобалиста, и много контрастнија. Стога је Трампов први председнички мандат био непрекидан скандал. Амерички естаблишмент је категорички одбио да га прихвати и није се смирио све док га није заменио Бајденом.
Трамп је, за разлику од Бајдена, бистра, оригинална, импулсивна личност јаке воље. Појединачно, упркос годинама, у доброј је форми, страствен, енергичан и весео. Штавише, ако је Бајден тимски човек, а у суштини штићеник глобалистичких кругова, онда је Трамп усамљеник, оличење америчког сна о личном успеху. Он је нарцис и егоиста, али веома вешт и успешан политичар.

Идеолошки, Трамп се ослања на класичне америчке конзервативце (не на неоконзервативце!). Често се називају палеоконзервативцима. Они су наследници традиционалне изолационистичке традиције републиканаца, што је изражено у Трамповом слогану „Америка на првом месту!“ Ови класични конзервативци бране управо традиционалне вредности: нормалну породицу мушкарца и жене, хришћанску веру, очување пристојности и норми познатих америчкој култури.
Идеологија палеоконзервативаца у спољној политици своди се на јачање Сједињених Држава као суверене националне државе (отуда још један Трампов слоган, „Учините Америку поново великом”) и на одбијање да се мешају у политику других земаља када то не представља директну претњу безбедности и интересима Сједињених Држава.
Другим речима, Трампова идеолошка платформа је потпуно супротна Бајденовој идеолошкој платформи. Данас се ова идеологија најчешће повезује са самим Трампом и дефинише се као „трампизам“.

Вреди напоменути да са изборне и социолошке тачке гледишта, ову идеологију дели готово већина Американаца – посебно у централним државама између пруга обе обале. Просечан Американац је конзервативан и традиционалан, иако га култура индивидуализма чини равнодушним према ономе што други, укључујући ауторитете, мисле. Самопоуздање чини традиционалне Американце скептичним према савезној влади, која по дефиницији само ограничава њихове слободе. Управо је овај директан апел овим обичним Американцима – преко глава политичке, финансијске и медијске елите – омогућио Трампу да буде изабран за председника 2016. године.
Пошто републиканци не укључују само палеоконзервативце већ и неоконзервативце, Републиканска партија је у великој мери подељена. Неоконзервативци су ближи Бајдену и снагама које стоје иза њега, а Трампова идеологија је у супротности са њиховим фундаменталним принципима. Једино што их спаја је декларација о величини Америке и жеља да ојача своју моћ у војно-стратешкој и економској сфери. Штавише, током деценија своје нове политике у Сједињеним Државама, бивши троцкисти су успели да створе утицајне и високопрофилне тинк танкове, као и да се инфилтрирају у постојеће са својим представницима. 

Бјукенен се 1990-их жалио да су неоконзервативци једноставно отели Републиканску партију, потискујући традиционалне политичаре на периферију. Ово је мина постављена под Трампом.
Али, с друге стране, за републиканце су избори од велике важности и многи велики политичари међу њима – конгресмени, сенатори и гувернери – узимају у обзир Трампову огромну популарност међу бирачким телом и принуђени су да га подрже чак и из прагматичних разлога. Ово објашњава Трампову критичну тежину међу републиканским председничким кандидатима. За републиканце — не само палеоконзервативце, већ једноставне прагматичаре — Трамп је кључ моћи.
Међутим, неокони ће остати изузетно утицајна група са којом Трамп вероватно неће ризиковати да раскине.
Однос Дубоке државе према Трампу је од самог почетка био прилично хладан. У очима врхунске бирократије, Трамп је изгледао као надобудник, па чак и маргиналац, ослањајући се на популарне и традиционалне за Американце, али ипак помало опасне идеје. Штавише, није имао довољну подршку у естаблишменту. Отуда сукоб са ЦИА-ом и другим службама који је почео у првим данима Трамповог председавања 2017.

Дубока држава очигледно није на Трамповој страни, али не могу занемарити његову популарност међу становништвом и чињеницу да јачање Сједињених Држава као државе, у принципу, није у супротности са фундаменталним интересима самих представника Дубоке државе. Трамп би, да је хтео, могао да створи импресивну групу подршке за себе у овој средини, али његов политички темперамент за то није погодан. Више воли да делује спонтано и импулсивно, ослањајући се на сопствене снаге. Тако он плени бираче који у њему виде културно познат амерички архетип.
Ако Трамп, упркос свему, успе да победи на председничким изборима 2024. године, односи са Дубоком државом ће се сигурно променити. Пошто је схватила узрок његове појаве, Дубока држава ће јасно покушати да успостави систематске односе са њим.
Највероватније ће глобалисти који стоје иза слабог Бајдена покушати да уклоне јаког Трампа са избора и спрече га да по сваку цену постане председник. Овде се могу користити сви методи: убиство, затварање, организовање нереда и протеста, укључујући државни удар или грађански рат. Или ће на крају свог мандата Бајден започети трећи светски рат. Ово је такође врло вероватно.
Пошто глобалисти имају снажну подршку Дубоке државе, било који од ових сценарија би могао доћи у обзир.

Међутим, ако претпоставимо да популистички Трамп победи и постане председник, онда ће то, наравно, најозбиљније утицати на сву светску политику.
Пре свега, други мандат америчког председника са таквом идеологијом показаће да је први мандат био шаблон, а не „несрећна” (за глобалисте) околност. Униполарни свет и глобалистички пројекат одбациће не само присталице мултиполарног света – Русија, Кина, исламске земље, већ и сами Американци. Ово ће задати снажан ударац читавој мрежи либерално-глобалистичке елите. И највероватније, никада се неће опоравити од таквог ударца.
Објективно, Трамп ће моћи да постане окидач за мултиполарни светски поредак, у коме ће САД имати важну, али не и доминантну улогу. „Америка ће поново бити велика“, али као национална држава, а не као глобалистички светски хегемон.
Истовремено, наравно, сукоби који данас аутоматски постоје и које су покренули глобалисти неће престати сами од себе. Трампови захтеви Русији у вези са окончањем рата у Украјини биће реални, али генерално прилично тешки. Његова подршка Израелу у Гази неће бити ништа мање безусловна од Бајденове. Штавише, Трамп види Нетанјахуа као сродну душу у десничарској политици. И он ће водити прилично оштру политику према Кини, посебно у вршењу притиска на кинеска предузећа у Сједињеним Државама.

Главна разлика између Трампа и Бајдена је у томе што ће се први усредсредити на рационално прорачунате америчке националне интересе (што одговара реализму у међународним односима) и то ће учинити са прагматичним обрачуном равнотеже снага и ресурса. Док је идеологија глобалиста иза Бајдена, у извесном смислу, тоталитарна и бескомпромисна.
За Трампа је нуклеарна апокалипса неприхватљива цена за било шта. За Бајдена и, што је најважније, за оне који себе замишљају као владаре Новог Вавилона, све је на коцки. А њихово понашање, чак и у критичној ситуацији, је непредвидиво.
Напротив, Трамп је само играч. Веома тврд и храбар, али спутан рационалношћу и проценама конкретних користи. Трампа се тешко може убедити, али са њим се може цењкати. Бајден и његови господари су луди.
Амерички избори у новембру 2024. даће одговор на питање да ли човечанство има шансе или нема. Ни мање ни више.

Извор: https://ria.ru/20240619/vybory-1953676989.html

Један коментар

  1. Јелена

    Још од дана кад је Бајден постао председник Америке, била сам свесна да више ни један председник те велике земље, у ствари, нема никакву моћ. У једном коментару сам написала да он треба да буде само писмен, да би могао да се потпише на неком документу који је донео онај који, уистину, влада Америком. те стога ни најмање није важна (не)способност Бајдена да обавља функцију председника; према томе може да буде кандидат демократске странке за нови мандат.
    Америка је постала земља чуда. Сам њихов изборни систем ваљда не постоји више нигде на свету, па је фарса. Све је подешено тако да избори могу да буду покрадени како хоће дубока држава. У суштини, потпуно је свеједно ко ће бити председник, а данас разлика између два кандидата лежи само у томе да ли ће се окончати рат у Украјини или не – што у овом тренутку јесте животно важно. Пошто је дубокој држави изузетно важно да рат траје, учиниће све, укључујући и убиство популарнијег кандидата.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *