ZEČEVIZIJA – Ko sme taj može

„Život je večita borba.Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred“: Vojvoda Živojin Mišić

Mi možemo, ali još ne smemo. Srpski film daleko je od svog nacionalnog zadatka koliko i od međunarodnog ugleda koji je izgubio zahvaljujući nizu poznatih uzroka o čemu smo naširoko pisali i koji ovoga trenutka nisu naša tema. Rečju, vreme je da baš u ovom trenutku krenemo u obnovu i preporod srpske pokretne slike, jer ni vremena ni para za bacanje više nemamo. Prvi uslov je potpuno novi pristup proizvodnji filma i to igranog (bioskopskog, pa i festivalskog), koju usmerava i stimuliše država

Životno geslo vojvode Živojina Mišića koje smo citirali u naslovu vodi nas i dalje kroz bitku što još traje, jenjava i ponovo se razgara u neprestanoj borbi Srbinovoj koji na svom putu večito sreće pakost, osvetu i zavist samo zato što hoće da živi kao svoj na svome. Najnoviji događaji oko starog, najmanje četiri puta ponovljenog – i to samo u prošlom i ovom veku! – nasrtaja barona Gizla na Srbiju, budi nas iznova i podseća da njegov Drang nach Osten nema kraja, nego samo čeka čas da nas odnekud zaskoči. Sada se oko nas lome i survavaju tektonske ploče geopolitike sveta i izgleda da se tom polomu bliži strašan, a blistav kraj. Konačno oslobođenje nije više daleki san, ono je na vidiku, mi ga već pratimo i osećamo otkako je na Istoku počeo obračun sa Antihristom. Nema oblika društvenog života koji nije prožet ovim sraženijem. Pokretna slika kao tekovina našeg doba već je preuzela jednu od glavnih uloga u ovom polomu. Ali mi se još nismo uhvatili u koštac sa tom stoglavom i stonogom silom, ona nam se i nadređuje i hoće da vlada nama, opseda nas i treperi iz svakog ugla da nam odvuče pažnju i usmeri je prema onome što je namerila. A to kad uhvati ne pušta. Zasada nam još izmiče. Ali ni mi nismo od juče, možemo i vreme je da se sa njom suočimo, da primenimo sva znanja i alate kojima smo odavno ovladali i koje umemo da koristimo barem koliko i oni kojima smo još ok(r)uženi. Film je u našim rukama koliko i u njihovim, samo što mi to ne koristimo ili oklevamo ili odustajemo ili jednostavno nećemo da ga upotrebimo u svoju korist. To je stvar celog naroda, tj. države i tom oklevanju mora doći kraj.

MOŽEMO, A NE SMEMO. ZAŠTO? Činjenica da je jedini pravi filmski producent u nas država nije, naravno, najsrećnije rešenje, ali je zasada jedino, a to daje i izvesne prednosti. Milijardu i kusur miliona koje nebogati srpski narod odvaja za svoj film, plus televizije i Telekom, plus međunarodni faktor koji (osim poznatih nam zahteva) nudi i neke benefite – dovoljan je za život jedne kinematografije našeg formata, što ne znači da večito kamčenje para neće prestati. Mi možemo, ali još ne smemo. Srpski film daleko je od svog nacionalnog zadatka koliko i od međunarodnog ugleda koji je izgubio zahvaljujući nizu poznatih uzroka o čemu smo naširoko pisali i koji ovoga trenutka nisu naša tema. Rečju, vreme je da baš u ovom trenutku krenemo u obnovu i preporod srpske pokretne slike, jer ni vremena ni para za bacanje više nemamo.
Prvi uslov je potpuno novi pristup proizvodnji filma i to igranog (bioskopskog, pa i festivalskog), koju usmerava i stimuliše država. Sva dosadašnja iskustva državne agencije za film, koja se u nas zove Filmski centar Srbije (o samom nazivu ćemo na drugom mestu) uopšte ne ohrabruju ikakvu smišljenu i proaktivnu politiku. To se nekada zvalo repertoarska politika a danas se naziva, kao modernije, kreativnom ili uopšte ne postoji, sve iz uverenja da je bolje da se država ne meša u izbor tema i ideja i da se ta famozna stvaralačka sloboda sama nekako dovija. I to u vremenima organizovane i ciljane revizije naše nacionalne istorije koja nam se natura sa strane i to otvoreno, bezobrazno i bahato u ime promene istorijske svesti, za koju naši neprijatelji uporno tvrde kako nije dobra. Baron Gizl, u vidu jednog nemačkog opunomoćenog ministra, već nam je davno objasnio da svoju svest o sebi moramo iz osnova pretumbati ako nam je stalo do Zapada, da se moramo nekako samoukinuti ili preumiti. Prve znake ovog preumljenja hteli smo da pokažemo na malom i velikom ekranu. (Da li treba da podsećamo na katastrofalne televizijske serije i filmove iz poslednje decenije, o kojima smo detaljno pisali ovde i drugde?). Videli smo do čega su nas je doveli ovi žalosni pokušaji prelamanja svesti, koje je nedvosmisleno odbacio sam srpski narod. Ali ništa iz ovoga nismo zaključili i sve je manje-više ostalo isto: nasilna revizija istorije vodi se nesmanjenom žestinom, poturaju nam se dinosaurska jaja u vidu deklaracija i rezolucija koje nas izvrću naopako, tresu i vade nam dušu na pamuk, tvrdeći kako nismo žrtve genocida već njegovi počinioci. I to viču oni koji su počinli najveći genocid u istoriji sveta.

DUGOROČAN, PROAKTIVAN ODGOVOR Jedva smo nekako, iz trećeg pokušaja, uspeli da Lordanu Zafranoviću, najvećem živom hrvatskom filmskom autoru, omogućimo da snimi film-gromadu o Jasenovcu, koji alatom filmske umetnosti iznosi kolosalnu istinu o pravoj suštini i dimenziji genocida nad srpskim narodom. Film će izaći u srpskoj produkciji upravo u trenutku u kome nam svetski silovatelji istorije i stvarnosti u celom prošlom i ovom veku podmeću izmišljeni genocid u Srebrenici. Iako se svojski gušamo sa njima po svetskim sudilištima i angažujemo sve čime raspolažemo u ovoj gigantomahiji, mi još ničim ne pokazujemo da imamo na svojoj strani pravog borca za istinu sveta, umetnički film duboko usađen u našu istorijsku zbilju. Sve što imamo, a tu pre svega mislim na državne mehanizme, poslednju paru i sekund medijske promocije, moramo sada uložiti u ovaj film! Film samo što nije izašao, a ne čuje se o njemu ništa. Gde nam je medijska priprema, gde su najave okruglih stolova i tematskih rasprava o najaktuelnijoj globalnoj temi našeg vremena, gde su paneli najvećih svetskih stručnjaka, od kojih su se trojica glavnih već izjasnili po ovom pitanju? Nisu nam baš svi okrenuli leđa da sležemo ramenima i čekamo da neko drugi pokrene naš glas? Mi čak i znamo ko će Zafranovića (i nas) i kako napasti i moramo se za žestoke, ozbiljne odgovore dobro pripremiti. Uopšte, ništa u našem odgovoru ne sme ni biti ni izgledati slučajno, sve mora imati drugačiji, (zašto ne i planski?), proaktivan karakter. Treba li da nam Bakir Izetbegović drži lekciju o planetarnoj promociji Srebrenice ili to bolje umemo sami, uz „malu pomoć prijatelja“, pogotovu što su istorijska i aktuelna istina na našoj, a ne suprotnoj, strani. Ali ne, mi još ćutimo i nešto čekamo, iako znamo šta nam sledi.

Jedva smo nekako, iz trećeg pokušaja, uspeli da Lordanu Zafranoviću, najvećem živom hrvatskom filmskom autoru, omogućimo da snimi film-gromadu o Jasenovcu, koji alatom filmske umetnosti iznosi kolosalnu istinu o pravoj suštini i dimenziji genocida nad srpskim narodom. Film će izaći u srpskoj produkciji upravo u trenutku u kome nam svetski silovatelji istorije i stvarnosti u celom prošlom i ovom veku podmeću izmišljeni genocid u Srebrenici
foto Milan Timotić

IMAMO LI PREČA POSLA? Obeležili smo četvrt veka od „srpskih Termopila“, od herojske bitke za Košare; iskreno rečeno, za našu dušu i opstanak. Prakosovo iz našeg duboko uvreženog nacionalnog mita desilo je u stvarnosti kao homerska saga uživo. Lazar i Miloš vaskrsli su u stvarnom liku našeg narodnog bogatira i stali na crtu najmoćnijem neprijatelju u celoj našoj istoriji. U međuvremenu su otvoreni neki tajni dosijei i saznali smo, naknadno, da je tada kopnena invazija NATO-a na Jugoslaviju bila već gotova stvar, ali da su naši heroji „pobrkali lončiće“ najvećoj svetskoj sili, pa je od invazije u poslednjem trenutku morala da odustane. Zatim se umešao nepozvani ruski kontingent i na Slatini i doveo svet na ivicu trećeg svetskog rata. Sve smo to već videli u nekim stranim filmovima. Ali, verovali ili ne, našeg filma o Košarama – još nema! Iako smo se naslušali mučnih preganjanja sve je još davno stalo i niko o tome više ne govori. Novac nikada nije bio problem, ali ovaj film se i dalje ne snima. Zašto? Imamo li neka preča posla? Za svih tih četvrt veka nagledali smo se svakakvih (uglavnom nikakvih) filmova i nabacali para na treš koji nije hteo da gleda narod ni da pomene kritika. Da nije bilo nekoliko sjajnih dokumentarno-igranih emisija Slađane Zarić Košare nikada ne bi stigle ni na mali ekran. Bog nam je dao homersku epopeju, nešto što ne treba izmišljati ni holivudski pumpati, a mi smo dozvolili da ona prvo postane plen svakojakih mešetara, a zatim vremenom padne u zaborav i polako nestane sa našeg obzorja. Kako bi sada legla samo jedna projekcija, makar nezvanična, tek neformalna, „novinarska“, u bioskopu pored Saveta Evrope, pred samo slušanje Dore Bakojani! Da ne govorimo o striming platformama i milionskim pružaocima usluga digitalnih signala koji nisu baš svi odreda naši neprijatelji! Da ne govorimo o mamutskim bioskopskim i televizijskim tržištima Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja „multipolarnog sveta“ kojima treba da se bavi – ko drugi? – nego naša država, tj. njena agencija za film!
Ne može, nego mora da sme. U tome je njena najvažnija uloga.

Filmski centar Srbije uopšte ne ohrabruju ikakvu smišljenu i proaktivnu politiku. To se nekada zvalo repertoarska politika a danas se naziva, kao modernije, kreativnom ili uopšte ne postoji, sve iz uverenja da je bolje da se država ne meša u izbor tema i ideja i da se ta famozna stvaralačka sloboda sama nekako dovija. I to u vremenima organizovane i ciljane revizije naše nacionalne istorije koja nam se natura sa strane i to otvoreno, bezobrazno i bahato u ime promene istorijske svesti, za koju naši neprijatelji uporno tvrde kako nije dobra.

NA NULTOJ TAČKI Ni sa „daljom istorijom“ nije bolji slučaj. Videli smo kako su prošli Nemanjići i na šta je bačeno brdo para. Na stranu to što smo sigurni da sve to nije bilo slučajno i da je baron Gizl opet igrao svoju partiju na jednom ne manje važnom terenu. Tek mnogo docnije saznali smo da je najbolji srpski televizijski reditelj Đorđe Kadijević toj istoj srpskoj televiziji nudio gotov projekat o Svetom Savi, tj. svetorodnoj dinastiji Nemanjića iz koje se rađa naša dvestogodišnja kraljevina još dok ista ta državna televizija nije bila ni došla na sličnu ideju. Bilo je to još 1987. u doba kad je Kadijević nagrađen najvećom svetskom televizijskom nagradom za svog Vuka Karadžića, najbolju ikada snimljenu tv seriju u nas i kad su mu, navodno, na istoj toj televiziji – sva vrata bila otvorena! Prošlo je dvadeset i kusur godina i neka nova nomenklatura zaboravila je na ovu ponudu ili se ista nije baš uklapala u nove trendove promene svesti koje su od nas zahtevali čiraci barona Gizla. A eno Đorđa Kadijevića – Bogu hvala još živog i zdravog! – i niko mu još ništa ne nudi, kao da nam se rađaju sve sami filmski i televizijski geniji koji jedva čekaju da se dočepaju ovakve nacionalne teme! O Svetom Savi, inače, još nismo snimili igrani film, nego gledamo ruske filmove što je, inače, za svaku pohvalu, kao što ni o samom Karađorđu ne bismo imali jednog jedinog filma da ne beše 1911. Svetozara Botorića i Čiča Ilije Stanojevića ili istog tog Kadijevića, koji je 1983. godine, u skromnim uslovima tv produkcije, snimio tv film Karađorđeva smrt. I tako redom. Uopšte, srpska istorija za koju se mora pronaći neko nadležan, a to je, mislim, sama srpska država (da nam istorijsku svest ne bi krojili Gizlovi šegrti koji su se razmnožili u zastrašujućem broju), stoji i dalje na nultoj tački u okvirima pokretne slike u Srba, kao što sam nedavno detaljno izložio u svojoj knjizi „Zatamnjeni ekran“ (Catena Mundi, 2023) .
Spisak ovakvih nacionalnih tema je poduži i o njemu bi se mogla napisati druga jedna, daleko opsežnija knjiga. U stvari, prave srpske istorije niti fascinantnog panteona događaja i ličnosti naše prebogate tekovine na srpskom ekranu nije ni bilo. Sa dva ili tri izuzetka (možemo ih nabrojati na prste jedne ruke), srpska istorija počinjala je od 1804, tj. od Prvog srpskog ustanka i ta slika stvarana je do današnjeg dana. Ovaj igrani film, Pesma sa Kumbare, snimio je još 1955. unuk Stojana Novakovića, predsednika srpske Kraljevske vlade i Srpske kraljevske akademije Radoš Novaković (1915-1979), tada ugledni komunista i od 1944. začetnik “novijeg srpskog filma”. I to je do dana današnjeg jedini srpski film o Prvom srpskom ustanku. Isto tako, jedini relevantan, štaviše odličan igrani film o srpskoj epopeji 1912-1918 dugo je bio samo film Žike Mitrovića Marš na Drinu (1964). Što je to još uvek jedini pošten film u ovoj oblasti krivicu snosi taj isti kaplar 42. domobranske („vražje“, zagrebačke) divizije, koji je sve srpske filmove o Velikom ratu jednostavno unapred zabranio, napisavši na margini projekta Kolubarske bitke „Ovo je opasno! Ne snimati!“, što imalo zakonsku važnost u celom periodu njegove, Titove vladavine. (Tek nedavno videli smo ne baš uspele detalje Kolubarske bitke u seriji Vreme zla, o čemu ćemo opširnije kad bude vreme). Filmovi nastali posle Titove smrti: Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića (2009), Zaspanka za vojnike Predraga Anonijevića (2018) i Kralj Petar Prvi Karađorđević Lazara i Petra Ristovskog (2018) bolje je da nikad nisu ni snimljeni o čemu smo na ovom mestu i drugde opširnije pisali, jer pokazuju da je politika Barona Gizla prema srpskoj golgoti u Velikom ratu i ovde umešala svoje prste i da zatamnjenje srpske istorije još traje. Tako ovo stanje u srpskom filmu u potpunosti odgovara kolosalnoj metafori kojom najveći srpski istorik modernog doba Milorad Ekmečić završava svoje testamentalno delo: „Slično kao sa nacističkom okupacijom 1941, Srbi 1992. nisu izgubili samo svoju državu, nego i svoju istoriju kroz koju je ona stvarana… Budućnost gledamo kroz tamu“ („Dugo kretanje između klanja i oranja“, Beograd: 2019).
Vreme je da se i srpski film pomeri sa ove nulte tačke, a to je moguće samo ako se sasvim drugačije pristupi ključnom odtamnjenju u repertoarskoj ili kako hoćete, kreativnoj politici naše države u filmu. U teškim momentima koji nas očekuju, sada, kada bi trebalo da saberemo sve snage i pružimo jedinstven otpor (kreativan, dakako!) dušmanskim pretnjama srpskom narodu, ništa nam više ne stoji na putu da u celini ispunimo Vojvodino geslo: „Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!“

2 komentara

  1. Za vreme predugog potiskivanja i zaobilaženja svega što bi moglo da zamiriše na pravi srpski film, stasale su nove generacije stvaralaca, uspešnom indoktrinacijom preumljenih da poslušno gledaju samo u budućnost, bagatelišući sve “mitove” iz istorijske prošlosti. Kako oni mogu da stvore dobar srpski film? U najboljem /najgorem slučaju stvoriće, već viđena, sakata dela koja slede “svetske” trendove: da budu atraktivna za generacije čije živote je obeležio VEŠTAK: plastične kese, veštačke grudi i napumpane usne; nakazni spektakli, maske i vrištanja umesto muzike (Pesma Evrovizije); društvenie mreže umesto druženja. Otuđenost; opšti pad nivoa obrazovanja i sledstveno neznanje – znaci regresije društva; agresivne glupe reklame; nevaspitanje i rastuće nasilje; nedostatak empatije i mnogo još tog zapadnjačkog đubreta. Bolje je da se takvi stvaraoci, zadojeni zapadnim “vrednostima”, i ne pačaju u velike nacionalne teme jer će stvoriti “dela” koja isijavaju njihovim intimnim stavovima prema otadžbini i istoriji – a šta drugo (čast izuzecima).

    Istorija nam je prebogata i svetla – nemamo se čega stideti, i za stvaraoca koji ne mrzi, veoma podsticajna. Ali treba biti i hrabar; treba se, unapred, odreći prođe, ili, sačuvej bože! neke nagrade u zapadnom svetu. Treba imati “petlju” i mnogo ljubavi u sebi, i setiti se basnoslovno velike publike na Istoku – zar je to malo?
    A dužni smo svojoj istoriji i slavnim precima, mnogo dužni…

  2. Vladimir Monomah

    Dok je potomaka šabanovih šegrta /čast izuzecima/ po Dedinju ništa od filma s predznakom srpski.
    Uostalom ako već nemamo srpski muzej, srpsku železnicu , srpsku poštu ne treba nam ni srpski film ….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *