TAKO JE GOVORIO RADOVAN

NAD RAZMIŠLJANJIMA ZATOČENOG ZATOČNIKA (1)

U prepisci sa piscem i saborcem Miroslavom Toholjem Karadžić je zabeležio da su informacije po kojima su ovi srpski plaćenici zaista pobili ljude (nakon pada Srebrenice, ne u samom mestu) po nalogu Alije i Francuza sasvim pouzdane. Karadžić, kao ni Karađorđe, nije sebe
birao za vođu – istorija ga je iznedrila

Da li ima slučajnosti u činjenici da je Radovan Karadžić osuđen tačno sto godina posle okončanja banjalučkog veleizdajničkog procesa kojim je Beč na optuženičku klupu stavio elitu celog srpskog naroda?

Pesnik i čelnik Srba sa one strane Drine Radovan Karadžić je odavno mitska ličnost, ali, kao i ostali naši haški utamničenici (zatočeni jer su bili srpski zatočnici), on je sada, pre svega, čovek koji strada u tamnici novog svetskog poretka kao svedok da je srpsko pitanje – pitanje čitavog čovečanstva. To pitanje je postavio jedan, brojčano mali, ali, uprkos svim slabostima i promašajima, veliki narod, koji se ne miri s robovanjem, i kome je slobodoljublje temelj i krov postojanja.
Radovan Karadžić je osuđen tačno sto godina posle okončanja banjalučkog veleizdajničkog procesa kojim je Beč na optuženičku klupu stavio elitu celog srpskog naroda. Evo šta o tome u svojoj knjizi, objavljenoj u Banjaluci 2011, piše Maja Tomašević: „Banjalučki veleizdajnički proces, kao i akcija za pomilovanje koja je uslijedila nakon presude, zaslužuju veliko mjesto u istoriji Banjaluke, ali i u istoriji cijelog srpskog naroda.
„Bio je to najveći od sedamnaest veleizdajničkih procesa koje su austrougarske vlasti organizovale u Bosni i Hercegovini za vrijeme Prvog svjetskog rata. Zbog djelovanja u nekoj od organizacija koje su širile srpstvo optuženo je 156 najobrazovanijih, najistaknutijih i najuticanijih bosanskohercegovačkih Srba svog vremena. Nije im bilo suđeno za povezanost sa atentatom, već isključivo za rad u srpskim organizacijama, te su gotovo svi koji su pisali o Banjalučkom veleizdajničkom procesu istakli da je cilj ovog procesa bio gušenje srpskog nacionalnog pokreta.“
Za pomilovanje Srba osuđenih 1916. založio se deo svetske javnosti, a naročito španski kralj Alfons Trinaesti. Za pomilovanje Radovana Karadžića nije se založio niko od moćnika ovoga sveta.
Radovan Karadžić je stameni Srbin, koji zna zbog čega je osuđen na doživotnu tamnicu. (Strašno je i pomisliti na to; ali večnost Hristova će biti nagrada onome ko, kao Hristov, izdrži muke ovoga sveta!)
Godine 1916. Beč je mislio da će trajati dok je sveta i veka.
Princip je umirao u tamnici.
Godine 1918. Austrougarske više nije bilo.
Godine 1916. Beč je mislio da će trajati dok je sveta i veka. Princip je umirao u tamnici. Godine 1918. Austrougarske više nije bilo

BOG JE SLOBODU DAO ZA ČOVJEKA Radovan Karadžić, koji je, sa saborcima, stvarao prvu srpsku državu s one strane Drine od Srednjeg veka naovamo, zna da će se luciferijanska Imperija Vašington–Brisel uskoro srušiti pod teretom svojih laži.
Zna i u mukama je spokojan. Jer ide bogočovečanskim putem o kome je pevao Aleksa Šantić, svedočeći da „volovi jaram trpe, a ne ljudi, / Bog je slobodu dao za čovjeka.“
A Karadžić je Utamničeni Slobodni Čovek.
A Karadžić je Slobodan Čovek. I jasno mu je zbog čega je tu gde je, kao što je, 2013, u jednom razgovoru i rekao: „Zbog svog položaja i nepokornosti, Srbija je često indikator uspona i propasti imperija. Dakle, suđenja liderima nepokornih naroda su bila nužna, da bi se opravdali sopstveni gresi u potpaljivanju lokalnih sukoba, i kao presedan – bombardovanje malih zemalja bez razloga i povoda, te egzemplarno progonjenje lidera tih zemalja.“
Zato nama, koji živimo pod raznim vrstama robovanja, vredi da se setimo utamničenikovih reči.
Samo, pre toga, bitno je setiti se reči njegovog pesničkog i životnog druga Rajka Petrova Noga, objavljenih u knjizi „Zapiši to, Rajko“. Prvo i osnovno na šta nas Nogo podseća: Karadžić, kao ni Karađorđe, nije sebe birao za vođu – istorija ga je iznedrila.
Zato nas je Nogo, u svom ogledu „Radovanov gambit“, poučio: „U rasturenom Brozovom salašu, među nedoraslim, slučajnim ljudima, kloniranim u komitetskim retortama, u našem državotvornom zaboravu, on se uspravljao i sazrevao u istinskog vođu na koga se, baš zato, ustremilo i kuso i repato… Ko je mogao i pomisliti da će artificijelni, suptilni pesnik Pamtiveka, i kazamatski gorke Crne bajke, izrasti u slučaj koji je, kako je na suđenju u Hagu i rekao, postao slučaj celoga sveta?“
To jest: „Hoće jednog za sve da razapnu, a razapinjući ceo vojni i politički vrh obe srpske države, razapinju sve nas… I tome kraja nema.“
Zato što je umeo i znao da kaže pravu reč o Karadžiću, Nogo nam može biti vodič kroz Radovanove reči opomene i ohrabrenja.

SVETSKO–ISTORIJSKA „SITOVACIJA“ Dok je trajao sudski proces u Hagu, Karadžić je jednog novinara obavestio o onome što sad svi gledamo: „U toku je nastavak prethodnih ratova, sada u formi revizije ishoda, te predigra sledećih ratova. U svojim pismima prijateljima ja sam još u januaru 2000. izneo svoje slutnje da je zapadni finansijski sistem pred slomom, i da ratovi služe za odlaganje toga sloma. Da nije bilo 11. septembra 2001. taj slom bi se desio u prvim godinama 21. veka. Odlagan je ratovima u Avganistanu i Iraku i bio bi odložen i dalje da je Iran slabiji. Ali to je put u propast, jer ne vidi se kraj niti ima kraja žrtvama za održavanje jednog dotrajalog modela sveta. Gospodari toga sveta bi promenili sve drugo, samo ne sebe i taj model. Iako im pred očima izrastaju druge velike ekonomske sile: Kina, Japan, Indija, Brazil, oni su još uvek zagledani u Rusiju kao u neku opasnost, prosto opčinjeni njome i njenom mitskom snagom, iako Rusija niti ima tradiciju osvajanja na Zapadu niti se grabi sa drugim imperijalnim silama za svetske resurse negde drugo, niti više ima ideologiju za izvoz.“
U tom istorijskom času, našli su se i Srbi: „Ja sam na početku naše krize osetio da je u pitanju okruživanje Srbije, sa ciljem da joj se izdiktiraju rešenja. Osim na Drini, Srbija i jeste okružena, i jesu joj izdiktirana rešenja. Iste takve namere se snuju i prema Rusiji, sa nadom da neće morati da ratuju protiv nje, već da je okruže toliko da joj mogu izdiktirati rešenja. Ali, to ne biva. Hrvatski pesnik romantizma Mažuranić napisao je stih: Boj se onog, ko je sviko / Bez golema mrijet jada. A i Rusi su, kao i Srbi, svikli da ginu za takvu tričavu i demodiranu stvar, kao što je – Sloboda.“
Samo sa takvom istoriosofskom svešću moglo se postati Radovan Karadžić, što je, govoreći o dva veka Prvog srpskog ustanka, konstatovao, sad već daleke 2004, i Rajko Petrov Nogo: „U Hagu, u tom za Srbe Hadu, ta ustanička istorija teško je oklevetana. Haška inverzivna revizija naše novije istorije očiglednija je od Orvelove negativne utopije. Milosrdni, anđeoski prilozi beščašća novih varvara 78 noći i 78 dana učinili su od Srba anahronizam. Za lobotomirani svijet zastrašujući, a za nas uzvišeni anahronizam.
„Poezija, ona najveća – Homerova, Danteova i Šekspirova, Višnjićeva i Njegoševa – ondašnja i današnja, od anahronizma, od tih zabuna u vremenu, i živi. Živi kao nepresušna svježina po kojoj se narodi prepoznaju.
„Kada bi danas, na Sretenje Gospodnje, dvjesta godina od dana kada je ovdje začeta sloboda, Karađorđe Petrović po drugi put u Marićevića jarugu banuo, mnogi bi se zvaničnici kojekude razbježali. A oni koji su se Filipu Višnjiću, tom slijepom vidiocu bune odazvali – imali bi sučim pred Vožda izaći: Iz novih fresaka stara tuga veje, / Nije sve propalo kad propalo sve je.“
Kao što se, posle svega, i vidi.

U intervjuu koji je dao 2013. Radovan Karadžić je rekao da je rat u BiH mogao da se izbegne, kao što je, da su poštovani Minski sporazumi, mogao i ovaj sadašnji između Rusije i Ukrajine

NAŠA JE KRV NA RUKAMA ZAPADA U intervjuu koji je dao 2013. godine, Radovan Karadžić je jasno istakao da je rat u Bosni i Hercegovini mogao da se izbegne, kao što je, da su poštovani Minski sporazumi, mogao da se izbegne i ovaj sadašnji između Rusije i Ukrajine, rat između braće, potomaka Svetog kneza Vladimira. Ali vampirski Zapad, koji živi od tuđe krvi i jauka, to nipošto nije hteo.
Evo Karadžićevog svedočenja: „Ja sam se otpočetka nadao da rata neće biti, i zato se nisam ni kandidovao na izborima 1990. godine. I uveren sam da bi rat bio izbegnut da nije bilo interesa za rat onih izvan BiH. Naime, Srbi su prihvatili oba autentična muslimanska predloga: Izetbegovićev, da se Bosna izdeli između tri nacionalne zajednice, i Zulfikarpašić–Filipovićev, da se obustavi regionalizacija, a da Bosna ostane u Jugoslaviji kao jedinstvena, unitarna republika, članica Federacije. Strane sile, a najmanje dve od njih, izvršile su pritisak na Izetbegovića da ne prihvata mirna rešenja već da ide u rat, jer BiH je njegova, rekli su mu. Marta 1992. godine svi smo slavili spasavanje BiH, jer je dan ranije bio prihvaćen Lisabonski sporazum ambasadora Kutiljera iz Portugalije. Taj sporazum je u najvećoj meri sličan Dejtonskom, do koga smo došli nakon tri i po godine rata, skoro 100.000 mrtvih, razaranja gradova, i što je najgore, razaranja odnosa među nama, naročito između muslimana i druge dve hrišćanske zajednice. A što se naivnosti tiče ona je u srpskom jeziku, čak i leksički, rođena sestra nevinosti. No i kad propadnu svi izgledi za mir, i dalje treba biti za mir, jer tako postajemo sinovi našeg oca nebeskog – kako kaže Hristos.“
Posle svega što se desilo, Karadžiću je žao onih koji su, kao i Srbi, ginuli u NATO režiji. Jer iste smo krvi: „Od domaćih pregovarača imao sam dobro razumevanje sa hrvatskim vođama, jer smo bili u sličnoj situaciji i razumevali smo se dobro. To zvuči kao apsurd, jer smo muslimane smatrali Srbima, koji se povremeno stave na stranu Hrvata protiv Srba, što je još više potpirivalo sukob između Srba muslimanske i Srba pravoslavne vere. Nikad mi neće biti jasno zašto muslimani nisu krenuli za (Adilom) Zulfikarpašićem. Ili (Fikretom) Abdićem. Danas bi bili srećni narod, neka Jugoslavija bi opstala, a rata ne bi bilo.“
Ali rata je bilo. I opet su bili krivi Srbi koji su ostali pravoslavni. Dakle, „mali Rusi“, a Ruse treba pobiti. Ali prvo Srbe. Da ne bi bili Rusi.

ŠTA SE DESILO U SREBRENICI Svojevremeno je srpski istoričar i zavetnik dr Marko S. Marković opisao šta se tačno dešavalo u Srebrenici pre no što je došla 1995, godina kojom Srbe optužuju za genocid: „Tokom cele 1992. godine muslimani su spaljivali srpska sela i vršili pokolje nad njihovim stanovništvom u okolini Srebrenice. Njihov komandant Naser Orić je najmanje dvanaest puta u tim napadima lično učestvovao. Ali početkom novembra je formiran Drinski korpus Republike Srpske. Mada je na pravoslavni Božić Naser Orić iskasapio Srbe u Kravici i Jažestici, njegovi prodori su postali ređi u 1993. godini, a između februara i aprila iste godine srpska vojska je uspela da osvoji veći deo izgubljenih krajeva. Čim su komandanti NATO-a i UNPROFOR-a videli da Oriću preti konačan poraz, odlučili su da muslimane zaštite stvaranjem tzv. zaštićenih zona. U tu svrhu je Savet bezbednosti – od aprila do juna 1993. doneo odluke 819, 824 i 836, na osnovu kojih Srbi nemaju pravo da uđu u Srebrenicu, ni u Sarajevo, Goražde i Žepu. Međutim, po načelu istaknutom u petoj glavi Ženevske konvencije, te zone se moraju poštovati samo pod uslovom njihove demilitarizacije. Da bi odstranio svaku sumnju o eventualnoj srpskoj reakciji na tu odluku, predsednik Radovan Karadžić je izjavio: ‘Tražimo od muslimana u Srebrenici ne da predaju oružje nama, jer ne želimo da trijumfujemo, nego da predaju oružje UNPROFOR-u. Mi želimo da sa našim komšijama živimo u miru dok se ne nađe političko rešenje… Oni treba da postanu civili, to je minimum koji mi tražimo.’ Njegov napor je bio uzaludan, jer do razoružanja muslimana nikad nije došlo. Naprotiv, Orić i njegovi muslimani su iskoristili priliku da svoje zločinačke prepade nekažnjeno nastave, a zatim se vrate u Srebrenicu, gde uživaju zaštitu UNPROFOR-a. Srebrenica je bila njihova strateška baza i Srbi su tu provokaciju morali da podnose sve do jula 1995. godine.“
I desilo se šta se desilo.

PO NALOGU ALIJE I FRANCUZA Dok se skrivao od dželata, Karadžić je vodio prepisku sa piscem i saborcem Miroslavom Toholjem (objavljena pod naslovom „Noćna pošta“), i zabeležio da su informacije „po kojima su ovi srpski plaćenici zaista pobili ljude (nakon pada Srebrenice, ne u samom mestu) po nalogu Alije i Francuza sasvim pouzdane. Zanimljivo je da ih muslimanske vlasti ne komentarišu, iako su objavljene i teško ih terete. Sećam se, gledao sam na muslimanskoj televiziji prenos suđenja onom Erdemoviću (Hrvat iz VRS koji se sam predao) i čuo jednom ovakvu rečenicu: ‘Mi smo od viših zapovjedništava dobili strogu naredbu da čuvamo civile i ratne zarobljenike, ali to moj zapovjednik tada nije poštovao.’ A komandir voda mu je bio onaj Pelemiš koji je uhapšen s grupom Pauk. Kad se sve to složi, to ekskulpira i civilne vlasti, i više vojne komande, pa bi bilo dobro da i Ratko to zna.“

Na pravoslavni Božić iskasapio Srbe u Kravici i Jažestici: Naser Orić

Naravno, NATO-u je bila potrebna srebrenička konstrukcija čiji je cilj stigmatizacija celog jednog naroda – srpskog. Zločin u Srebrenici se desio, ali ko ga je odobrio? Ko je žrtvovao zarobljene muslimane da bi NATO trupe ušle u Bosnu i Hercegovinu i uredovale po svome?
Ko je Srebrenicu smislio, i žrtvovao tamo neke nesrećnike, kao što je smislio rezoluciju u Ujedinjenim nacijama, da bi nas zauvek proglasio genocidnima? Ko hoće da nas ubedi da genocid nema veze ni sa američkim ubijanjem Indijanaca, ni sa anglosaksonskim lovom na Aboridžine, ni sa belgijskim sečenjem ruku Kongoancima, ni sa hrvatskim Jasenovcem, ni sa italijanskim klanjem Etiopljana, ni sa nemačkim dželatima, ubicama miliona nevinih ljudi?
Srbi, mali Rusi, za sve su krivi. I treba ih, zauvek, učiniti krivcima, sve dok ne nestanu sa „vrlog novog sveta“.
Kada se okončao rat u Bosni i Hercegovini, i pre no što je trajno otišao u legendu, Radovan Karadžić je, u „Svetigorinom“ zborniku „Jagnje Božije i zvijer iz bezdana“, koji se bavio pravoslavnom filosofijom rata, objavio ogled „Da li je ovo bio rat“, u kome je, sa znanjem i uvidima srpskog pesnika (pa tek onda ratnog predsednika) zapisao nešto što nas i danas podseća ko smo, odakle smo i kakva nam je sudbina. Kao da je pisano u ovom času.

DA LI JE OVO BIO RAT? „Naš ratnik razume sve, i svoju sudbinu i svoga ubicu i viku sa kojom se na njega viče ‘sa svakoje strane’. On je uvek trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovog zvanog ‘bosanski Srbi’. Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kada je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Ukrivao je svoju srpsku suštinu da bi je sačuvao. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptica na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod to radio.
„Naš ratnik dobro zna ko je prošao kroz njegovo selo. On to zna već nekoliko vekova. Prepoznaje rukotvorinu i rukopis. Za njega nije ovo nikakav ‘nastavak politike drugim sredstvima’. Clauzewitz ne zna za ovakve ratove i ovakve ratnike. Samo naš ratnik zna. On zna da je po stoti put, u ko zna kom po redu ratu zbrisana njegova porodica, kuća, sadašnjost i prošlost.
„Na kraju se pitam: da li je ovo bio rat? Rat ima svoje biće, svoje uzroke i svoje ciljeve, početak i kraj, svoga Clauzewitz-a. Ovo nije bio takav, poznati rat. Ovde je uzrok rata bilo puko postojanje jednog naroda. Da li će, dok god postoji taj narod, njegovo postojanje biti opravdan casus belli?“
Posle sramne NATO odluke da se, u Skupštini Ujedinjenih nacija, „dokaže“ da su Srbi „genocidlije“, pitanje se postavlja sa nesmanjenom žestinom – da li će, dok god nas ima, samo postojanje ovog naroda izazivati nove ratove, do našeg konačnog istrebljenja?

JEDAN OD SRBA O srbofobiji se može govoriti na razne načine: kao pravoslavofobiji, kao fobiji od Drugog i Drugačijeg, kao kainovskoj svesti o vrednosti Srba, kao bekstvu u konvertitsku mržnju prema sebi nekadašnjem itd. itsl. Ali dovoljno je setiti se Njegoša: „Što na vjeru pravu ne pohuli, / što se ne hće u lance vezati, / to se zbježa u ove planine, / da ginemo i krv proljevamo, / da junački amanet čuvamo – divno ime i svetu svobodu. / I, naravno, Jovana Jovanovića Zmaja: „Mučili nas – učili nas da budemo sve, / samo sinci srpske majke, / samo Srbi ne… // Al’ drugujuć s vukom, lisom / lav je ost’o lav / još nas ima što pevamo – / ja sam Srbin sav.“
Sam Karadžić je svestan da je on jedan od Srba, i da je zato u tamnici. Svojevremeno je, preko advokata Sladojevića, poručio svom narodu: „Srpski narod i ja zajedno sa njim smo već pobedili. Republika Srpska je stvorena, a srpski narod slobodan je u vlastitoj državi. Žrtva koju ja podnosim je manja od drugih. Hiljade i hiljade mladića je svojim životima izgradilo Republiku Srpsku. Mnogi su postali ratni invalidi. Najveće žrtve su podnele majke, čiji su sinovi, najčešće sinovi jedinci, dali život za slobodu srpskog naroda. To su istinske žrtve.“
Nastavićemo o tome. Karadžićeve reči su nam, ovih dana, baš potrebne.

Kraj u sledećem broju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *