ТАКО ЈЕ ГОВОРИО РАДОВАН

НАД РАЗМИШЉАЊИМА ЗАТОЧЕНОГ ЗАТОЧНИКА (1)

У преписци са писцем и саборцем Мирославом Тохољем Караџић је забележио да су информације по којима су ови српски плаћеници заиста побили људе (након пада Сребренице, не у самом месту) по налогу Алије и Француза сасвим поуздане. Караџић, као ни Карађорђе, није себе
бирао за вођу – историја га је изнедрила

Да ли има случајности у чињеници да је Радован Караџић осуђен тачно сто година после окончања бањалучког велеиздајничког процеса којим је Беч на оптуженичку клупу ставио елиту целог српског народа?

Песник и челник Срба са оне стране Дрине Радован Караџић је одавно митска личност, али, као и остали наши хашки утамниченици (заточени јер су били српски заточници), он је сада, пре свега, човек који страда у тамници новог светског поретка као сведок да је српско питање – питање читавог човечанства. То питање је поставио један, бројчано мали, али, упркос свим слабостима и промашајима, велики народ, који се не мири с робовањем, и коме је слободољубље темељ и кров постојања.
Радован Караџић је осуђен тачно сто година после окончања бањалучког велеиздајничког процеса којим је Беч на оптуженичку клупу ставио елиту целог српског народа. Ево шта о томе у својој књизи, објављеној у Бањалуци 2011, пише Маја Томашевић: „Бањалучки велеиздајнички процес, као и акција за помиловање која је услиједила након пресуде, заслужују велико мјесто у историји Бањалуке, али и у историји цијелог српског народа.
„Био је то највећи од седамнаест велеиздајничких процеса које су аустроугарске власти организовале у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата. Због дјеловања у некој од организација које су шириле српство оптужено је 156 најобразованијих, најистакнутијих и најутицанијих босанскохерцеговачких Срба свог времена. Није им било суђено за повезаност са атентатом, већ искључиво за рад у српским организацијама, те су готово сви који су писали о Бањалучком велеиздајничком процесу истакли да је циљ овог процеса био гушење српског националног покрета.“
За помиловање Срба осуђених 1916. заложио се део светске јавности, а нарочито шпански краљ Алфонс Тринаести. За помиловање Радована Караџића није се заложио нико од моћника овога света.
Радован Караџић је стамени Србин, који зна због чега је осуђен на доживотну тамницу. (Страшно је и помислити на то; али вечност Христова ће бити награда ономе ко, као Христов, издржи муке овога света!)
Године 1916. Беч је мислио да ће трајати док је света и века.
Принцип је умирао у тамници.
Године 1918. Аустроугарске више није било.

Године 1916. Беч је мислио да ће трајати док је света и века. Принцип је умирао у тамници. Године 1918. Аустроугарске више није било

БОГ ЈЕ СЛОБОДУ ДАО ЗА ЧОВЈЕКА Радован Караџић, који је, са саборцима, стварао прву српску државу с оне стране Дрине од Средњег века наовамо, зна да ће се луциферијанска Империја Вашингтон–Брисел ускоро срушити под теретом својих лажи.
Зна и у мукама је спокојан. Јер иде богочовечанским путем о коме је певао Алекса Шантић, сведочећи да „волови јарам трпе, а не људи, / Бог је слободу дао за човјека.“
А Караџић је Утамничени Слободни Човек.
А Караџић је Слободан Човек. И јасно му је због чега је ту где је, као што је, 2013, у једном разговору и рекао: „Због свог положаја и непокорности, Србија је често индикатор успона и пропасти империја. Дакле, суђења лидерима непокорних народа су била нужна, да би се оправдали сопствени греси у потпаљивању локалних сукоба, и као преседан – бомбардовање малих земаља без разлога и повода, те егземпларно прогоњење лидера тих земаља.“
Зато нама, који живимо под разним врстама робовања, вреди да се сетимо утамниченикових речи.
Само, пре тога, битно је сетити се речи његовог песничког и животног друга Рајка Петрова Нога, објављених у књизи „Запиши то, Рајко“. Прво и основно на шта нас Ного подсећа: Караџић, као ни Карађорђе, није себе бирао за вођу – историја га је изнедрила.
Зато нас је Ного, у свом огледу „Радованов гамбит“, поучио: „У растуреном Брозовом салашу, међу недораслим, случајним људима, клонираним у комитетским ретортама, у нашем државотворном забораву, он се усправљао и сазревао у истинског вођу на кога се, баш зато, устремило и кусо и репато… Ко је могао и помислити да ће артифицијелни, суптилни песник Памтивека, и казаматски горке Црне бајке, израсти у случај који је, како је на суђењу у Хагу и рекао, постао случај целога света?“
То јест: „Хоће једног за све да разапну, а разапињући цео војни и политички врх обе српске државе, разапињу све нас… И томе краја нема.“
Зато што је умео и знао да каже праву реч о Караџићу, Ного нам може бити водич кроз Радованове речи опомене и охрабрења.

СВЕТСКО–ИСТОРИЈСКА „СИТОВАЦИЈА“ Док је трајао судски процес у Хагу, Караџић је једног новинара обавестио о ономе што сад сви гледамо: „У току је наставак претходних ратова, сада у форми ревизије исхода, те предигра следећих ратова. У својим писмима пријатељима ја сам још у јануару 2000. изнео своје слутње да је западни финансијски систем пред сломом, и да ратови служе за одлагање тога слома. Да није било 11. септембра 2001. тај слом би се десио у првим годинама 21. века. Одлаган је ратовима у Авганистану и Ираку и био би одложен и даље да је Иран слабији. Али то је пут у пропаст, јер не види се крај нити има краја жртвама за одржавање једног дотрајалог модела света. Господари тога света би променили све друго, само не себе и тај модел. Иако им пред очима израстају друге велике економске силе: Кина, Јапан, Индија, Бразил, они су још увек загледани у Русију као у неку опасност, просто опчињени њоме и њеном митском снагом, иако Русија нити има традицију освајања на Западу нити се граби са другим империјалним силама за светске ресурсе негде друго, нити више има идеологију за извоз.“
У том историјском часу, нашли су се и Срби: „Ја сам на почетку наше кризе осетио да је у питању окруживање Србије, са циљем да јој се издиктирају решења. Осим на Дрини, Србија и јесте окружена, и јесу јој издиктирана решења. Исте такве намере се снују и према Русији, са надом да неће морати да ратују против ње, већ да је окруже толико да јој могу издиктирати решења. Али, то не бива. Хрватски песник романтизма Мажуранић написао је стих: Бој се оног, ко је свико / Без голема мријет јада. А и Руси су, као и Срби, свикли да гину за такву тричаву и демодирану ствар, као што је – Слобода.“
Само са таквом историософском свешћу могло се постати Радован Караџић, што је, говорећи о два века Првог српског устанка, констатовао, сад већ далеке 2004, и Рајко Петров Ного: „У Хагу, у том за Србе Хаду, та устаничка историја тешко је оклеветана. Хашка инверзивна ревизија наше новије историје очигледнија је од Орвелове негативне утопије. Милосрдни, анђеоски прилози бешчашћа нових варвара 78 ноћи и 78 дана учинили су од Срба анахронизам. За лоботомирани свијет застрашујући, а за нас узвишени анахронизам.
„Поезија, она највећа – Хомерова, Дантеова и Шекспирова, Вишњићева и Његошева – ондашња и данашња, од анахронизма, од тих забуна у времену, и живи. Живи као непресушна свјежина по којој се народи препознају.
„Када би данас, на Сретење Господње, двјеста година од дана када је овдје зачета слобода, Карађорђе Петровић по други пут у Марићевића јаругу бануо, многи би се званичници којекуде разбјежали. А они који су се Филипу Вишњићу, том слијепом видиоцу буне одазвали – имали би сучим пред Вожда изаћи: Из нових фресака стара туга веје, / Није све пропало кад пропало све је.“
Као што се, после свега, и види.

У интервјуу који је дао 2013. Радован Караџић је рекао да је рат у БиХ могао да се избегне, као што је, да су поштовани Мински споразуми, могао и овај садашњи између Русије и Украјине

НАША ЈЕ КРВ НА РУКАМА ЗАПАДА У интервјуу који је дао 2013. године, Радован Караџић је јасно истакао да је рат у Босни и Херцеговини могао да се избегне, као што је, да су поштовани Мински споразуми, могао да се избегне и овај садашњи између Русије и Украјине, рат између браће, потомака Светог кнеза Владимира. Али вампирски Запад, који живи од туђе крви и јаука, то нипошто није хтео.
Ево Караџићевог сведочења: „Ја сам се отпочетка надао да рата неће бити, и зато се нисам ни кандидовао на изборима 1990. године. И уверен сам да би рат био избегнут да није било интереса за рат оних изван БиХ. Наиме, Срби су прихватили оба аутентична муслиманска предлога: Изетбеговићев, да се Босна издели између три националне заједнице, и Зулфикарпашић–Филиповићев, да се обустави регионализација, а да Босна остане у Југославији као јединствена, унитарна република, чланица Федерације. Стране силе, а најмање две од њих, извршиле су притисак на Изетбеговића да не прихвата мирна решења већ да иде у рат, јер БиХ је његова, рекли су му. Марта 1992. године сви смо славили спасавање БиХ, јер је дан раније био прихваћен Лисабонски споразум амбасадора Кутиљера из Португалије. Тај споразум је у највећој мери сличан Дејтонском, до кога смо дошли након три и по године рата, скоро 100.000 мртвих, разарања градова, и што је најгоре, разарања односа међу нама, нарочито између муслимана и друге две хришћанске заједнице. А што се наивности тиче она је у српском језику, чак и лексички, рођена сестра невиности. Но и кад пропадну сви изгледи за мир, и даље треба бити за мир, јер тако постајемо синови нашег оца небеског – како каже Христос.“
После свега што се десило, Караџићу је жао оних који су, као и Срби, гинули у НАТО режији. Јер исте смо крви: „Од домаћих преговарача имао сам добро разумевање са хрватским вођама, јер смо били у сличној ситуацији и разумевали смо се добро. То звучи као апсурд, јер смо муслимане сматрали Србима, који се повремено ставе на страну Хрвата против Срба, што је још више потпиривало сукоб између Срба муслиманске и Срба православне вере. Никад ми неће бити јасно зашто муслимани нису кренули за (Адилом) Зулфикарпашићем. Или (Фикретом) Абдићем. Данас би били срећни народ, нека Југославија би опстала, а рата не би било.“
Али рата је било. И опет су били криви Срби који су остали православни. Дакле, „мали Руси“, а Русе треба побити. Али прво Србе. Да не би били Руси.

ШТА СЕ ДЕСИЛО У СРЕБРЕНИЦИ Својевремено је српски историчар и заветник др Марко С. Марковић описао шта се тачно дешавало у Сребреници пре но што је дошла 1995, година којом Србе оптужују за геноцид: „Током целе 1992. године муслимани су спаљивали српска села и вршили покоље над њиховим становништвом у околини Сребренице. Њихов командант Насер Орић је најмање дванаест пута у тим нападима лично учествовао. Али почетком новембра је формиран Дрински корпус Републике Српске. Мада је на православни Божић Насер Орић искасапио Србе у Кравици и Јажестици, његови продори су постали ређи у 1993. години, а између фебруара и априла исте године српска војска је успела да освоји већи део изгубљених крајева. Чим су команданти НАТО-а и УНПРОФОР-а видели да Орићу прети коначан пораз, одлучили су да муслимане заштите стварањем тзв. заштићених зона. У ту сврху је Савет безбедности – од априла до јуна 1993. донео одлуке 819, 824 и 836, на основу којих Срби немају право да уђу у Сребреницу, ни у Сарајево, Горажде и Жепу. Међутим, по начелу истакнутом у петој глави Женевске конвенције, те зоне се морају поштовати само под условом њихове демилитаризације. Да би одстранио сваку сумњу о евентуалној српској реакцији на ту одлуку, председник Радован Караџић је изјавио: ‘Тражимо од муслимана у Сребреници не да предају оружје нама, јер не желимо да тријумфујемо, него да предају оружје УНПРОФОР-у. Ми желимо да са нашим комшијама живимо у миру док се не нађе политичко решење… Они треба да постану цивили, то је минимум који ми тражимо.’ Његов напор је био узалудан, јер до разоружања муслимана никад није дошло. Напротив, Орић и његови муслимани су искористили прилику да своје злочиначке препаде некажњено наставе, а затим се врате у Сребреницу, где уживају заштиту УНПРОФОР-а. Сребреница је била њихова стратешка база и Срби су ту провокацију морали да подносе све до јула 1995. године.“
И десило се шта се десило.

ПО НАЛОГУ АЛИЈЕ И ФРАНЦУЗА Док се скривао од џелата, Караџић је водио преписку са писцем и саборцем Мирославом Тохољем (објављена под насловом „Ноћна пошта“), и забележио да су информације „по којима су ови српски плаћеници заиста побили људе (након пада Сребренице, не у самом месту) по налогу Алије и Француза сасвим поуздане. Занимљиво је да их муслиманске власти не коментаришу, иако су објављене и тешко их терете. Сећам се, гледао сам на муслиманској телевизији пренос суђења оном Ердемовићу (Хрват из ВРС који се сам предао) и чуо једном овакву реченицу: ‘Ми смо од виших заповједништава добили строгу наредбу да чувамо цивиле и ратне заробљенике, али то мој заповједник тада није поштовао.’ А командир вода му је био онај Пелемиш који је ухапшен с групом Паук. Кад се све то сложи, то екскулпира и цивилне власти, и више војне команде, па би било добро да и Ратко то зна.“

На православни Божић искасапио Србе у Кравици и Јажестици: Насер Орић

Наравно, НАТО-у је била потребна сребреничка конструкција чији је циљ стигматизација целог једног народа – српског. Злочин у Сребреници се десио, али ко га је одобрио? Ко је жртвовао заробљене муслимане да би НАТО трупе ушле у Босну и Херцеговину и уредовале по своме?
Ко је Сребреницу смислио, и жртвовао тамо неке несрећнике, као што је смислио резолуцију у Уједињеним нацијама, да би нас заувек прогласио геноциднима? Ко хоће да нас убеди да геноцид нема везе ни са америчким убијањем Индијанаца, ни са англосаксонским ловом на Абориџине, ни са белгијским сечењем руку Конгоанцима, ни са хрватским Јасеновцем, ни са италијанским клањем Етиопљана, ни са немачким џелатима, убицама милиона невиних људи?
Срби, мали Руси, за све су криви. И треба их, заувек, учинити кривцима, све док не нестану са „врлог новог света“.
Када се окончао рат у Босни и Херцеговини, и пре но што је трајно отишао у легенду, Радован Караџић је, у „Светигорином“ зборнику „Јагње Божије и звијер из бездана“, који се бавио православном философијом рата, објавио оглед „Да ли је ово био рат“, у коме је, са знањем и увидима српског песника (па тек онда ратног председника) записао нешто што нас и данас подсећа ко смо, одакле смо и каква нам је судбина. Као да је писано у овом часу.

ДА ЛИ ЈЕ ОВО БИО РАТ? „Наш ратник разуме све, и своју судбину и свога убицу и вику са којом се на њега виче ‘са свакоје стране’. Он је увек трпео колико се могло трпети. Нема под капом небеском трпељивијег народа од овог званог ‘босански Срби’. Сва своја духовна блага вековима је чувао закључана у грудима, не испољавајући их потпуно ни када је сам са собом. Правио се невешт и неук, а у суштини је био племић и витез. Укривао је своју српску суштину да би је сачувао. У сваком рату убица је разарао његове груди у потрази за његовом скривеном суштином. И затирао је све српско, до птица на грани, како би истребио и искоренио, онако како је цар Ирод то радио.
„Наш ратник добро зна ко је прошао кроз његово село. Он то зна већ неколико векова. Препознаје рукотворину и рукопис. За њега није ово никакав ‘наставак политике другим средствима’. Clauzewitz не зна за овакве ратове и овакве ратнике. Само наш ратник зна. Он зна да је по стоти пут, у ко зна ком по реду рату збрисана његова породица, кућа, садашњост и прошлост.
„На крају се питам: да ли је ово био рат? Рат има своје биће, своје узроке и своје циљеве, почетак и крај, свога Clauzewitz-а. Ово није био такав, познати рат. Овде је узрок рата било пуко постојање једног народа. Да ли ће, док год постоји тај народ, његово постојање бити оправдан casus belli?“
После срамне НАТО одлуке да се, у Скупштини Уједињених нација, „докаже“ да су Срби „геноцидлије“, питање се поставља са несмањеном жестином – да ли ће, док год нас има, само постојање овог народа изазивати нове ратове, до нашег коначног истребљења?

ЈЕДАН ОД СРБА О србофобији се може говорити на разне начине: као православофобији, као фобији од Другог и Другачијег, као каиновској свести о вредности Срба, као бекству у конвертитску мржњу према себи некадашњем итд. итсл. Али довољно је сетити се Његоша: „Што на вјеру праву не похули, / што се не хће у ланце везати, / то се збјежа у ове планине, / да гинемо и крв прољевамо, / да јуначки аманет чувамо – дивно име и свету свободу. / И, наравно, Јована Јовановића Змаја: „Мучили нас – учили нас да будемо све, / само синци српске мајке, / само Срби не… // Ал’ другујућ с вуком, лисом / лав је ост’о лав / још нас има што певамо – / ја сам Србин сав.“
Сам Караџић је свестан да је он један од Срба, и да је зато у тамници. Својевремено је, преко адвоката Сладојевића, поручио свом народу: „Српски народ и ја заједно са њим смо већ победили. Република Српска је створена, а српски народ слободан је у властитој држави. Жртва коју ја подносим је мања од других. Хиљаде и хиљаде младића је својим животима изградило Републику Српску. Многи су постали ратни инвалиди. Највеће жртве су поднеле мајке, чији су синови, најчешће синови јединци, дали живот за слободу српског народа. То су истинске жртве.“
Наставићемо о томе. Караџићеве речи су нам, ових дана, баш потребне.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *