ПОСЛЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ

Како се поставити према овим великим временима у којима живимо већ више од једног века, са кратким предасима? Можемо се, рецимо, помирљиво запитати да ли смо ми ипак нечим заслужили статус геноцидног народа, тј. све ово што нам се догађа. То питање је, међутим, потпуно апсурдно. Да би оно постало смислено, мора постојати јасно и универзално значење речи „геноцид” која се користи доследно, сходно конкретним догађајима које та реч треба да опише. Као што сви знамо, такво значење речи „геноцид” више не постоји: „геноцид” је једна од оних флуидних речи чије је значење испражњено и која се понавља или прећуткује, без икакве доследности, сходно интересима власника медијских империја

У говору поводом свог 75 рођендана, на Чикашком универзитету, Томас Ман је цитирао речи Гетеа (1749–1832) који је Екерману, на свој 75. рођендан, причао о „великом преимућству што је рођен у време када су се на светској позорници одигравали догађаји од највећег значаја, да би се наставили током његовог [Гетеовог] читавог живота”. Ото Бихаљи Мерин, чије сам речи с почетка предговора Мановом Чаробном брегу управо цитирао, додао је да ни живот Томаса Мана (1875–1955) није лишен овог преимућства: ,,Дошао је на свет после Француско-пруског рата, доживео је немачку континенталну хегемонију под Бизмарком, велики процват Британске империје под Викторијом, катастрофу од 1914. године и пад Немачког царства, Руску револуцију, фашизам у Италији, ужасе хитлеризма у Немачкој (…).”
Гетеово директно и Маново индиректно позивање на велика времена у којима су живели, није случајно: људска величина готово да је неодвојива од величине времена у коме људи живе. А Гете и Томас Ман јесу били велики људи.
Савремени Немци, а посебно они који се осећају Европљанима, тешко да могу да наставе низ који чине Гете и Томас Ман, између осталог и зато што, за разлику од њих двојице, живе у „незанимљивим временима”. И не само то: мало је вероватно да би неко од њих, попут Гетеа и Томас Мана, сматрао предношћу то да буде савременик великих светских догађаја. Тај мали Европљанин би казао: што мање догађаја, то бољи живот.

ДАНАШЊА ЕВРОПА И НЕКАДАШЊА – САМО ИСТО ИМЕ Замислимо, дакле, једног западног Европљанина, рођеног 1949. године. Ускоро ће тај човек напунити 75 година, али када буде покушао да сумира у каквим је значајним колективним догађајима учествовао, тешко да ће, осим пада Берлинског зида, имати чиме да се похвали – сви догађаји су се дешавали у тзв. џунгли, далеко од европског „врта” како би то поетски казао друг Борељ. То, међутим, не значи да се између 1945. и 2024. ништа није догодило. Напротив. Појмови постдемократије, постхуманизма, постхришћанства и постистине сугеришу да се садашња Европа одвојила од својих некадашњих темеља – од хришћанства, хуманизма, демократије, националног идентитета, суверенизма. Огромне промене у свести људи, нису се, дакле, обзнаниле кроз велике историјске догађаје, већ сасвим супротно, кроз њихов изостанак. То је последица чињенице да су се Европљани од стваралаца историје преобразили у вегетирајуће биљке у европском врту, остављене на милост и немилост баштованима, с којима те „биљке” немају више никаквог додира.
Данашња Европа с некадашњом Европом дели тек исти назив континента, и зато мало ком Европљанину фигуре Гетеа и Томаса Мана значе нешто лично. А они којима значе добро се пазе да то не покажу, јер би могли бити оптужени за елитизам (= „фашизам”, по Умберту Еку). Самим тим, данашња Европа више не може да препозна нити националну, нити људску величину. То је разумљиво: када се из јавног простора протерају идеје хуманизма и националног поноса, онда у том простору нема више места за људску величину, односно за велике људе чије дело и личност постају саставни део националног идентитета који се преноси кроз време. На њихово место долазе ворхоловске фигуре од пет минута славе, које више никога не фасцинирају, већ служе само да се уз њихову помоћ убије пет минута вегетирајућег времена.
Права мера „величине” уједињене Европе показује чињеница да су Кинези 2023. године шефицу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен послали из Пекинга, кући, као обичног путника, без VIP статуса и било каквог испраћаја.
Српско искуство са „занимљивим” временима другачије је од европског, што значи ближе Гетеовом и Мановом. И то важи за све нас, па тако и за мене. Рођен сам 9. маја 1973, недавно сам напунио 51 годину, и за разлику од оног хипотетичког Европљанина, живео сам у занимљивим, тачније страшним временима. Почело је то грађанским ратом и разбијањем земље, наставило се економским и свим осталим санкцијама, последичном хиперинфлацијом, затим сатанизацијом народа коме припадам, а која се, разуме се, наставила етничким чишћењем Срба из Хрватске, потом бомбардовањем НАТО-а и наслагама осиромашеног уранијума за дуго сећање, те брзим протеривањем највећег броја Срба са Косова Метохије. Потом је уследио 5. октобар – наш покушај да пристанемо на неку врсту вазалног односа у замену за „европске интеграције”, што би требало да буде шифра за живот у незанимљивим временима. Нека врста вазалног односа је прихваћена, а у замену за то смо добили буквалну и симболичку сечу оновремених кнезова. Без обзира на њихову политичку оријентацију нико од њих није (политички) преживео: неки буквално (Милошевић, Ђинђић) а неки симболички (Коштуница, Шешељ). Да не би било неспоразума, немачки политичар Вили Вимер нам је пријатељски открио оно што смо слутили, а то је да смо без обзира на одстрањивање Милошевића, трајно искључени из процеса „интеграција”, то јест да нисмо добили лиценцу за опстанак као Срби и Српкиње. То је било нешто као предјело. Потом следи главно јело: отцепљење Црне Горе са инсталирањем антисрпског „дукљанског идентитета”; признање „Косова”, са наставком злостављања Срба, које ће се прекинути оног тренутка када их више не буде било, а затим и десерт: агресивно наметање аутошовинизма као владајућег „културног обрасца” у Србији, претварање Јасеновца од логора смрти у пример „великосрпске пропаганде” и „митотворства”, отворено рекламирање одласка из земље, систематско урушавање образовног система, свакодневне увреде, вређања и понижавања на националној основи од група за притисак, како би се људи натерали да одустану од свог идентитета и капитулирају, односно напусте земљу или спреме своју децу за тај чин. И најзад, ово последње: чин којим су нас они који су нас бомбардовали, сада индиректно, али нимало скривено, прогласили геноцидним народом у глобалним оквирима. То јест прогласили су нас глобалном чињеницом, чиме је наша егзистенција стекла неспорну глобалну симболичку вредност.

ЈЕДНО АПСУРДНО ПИТАЊЕ Како се поставити према овим великим временима у којима живимо већ више од једног века, с кратким предасима? Можемо се, рецимо, помирљиво запитати да ли смо ми ипак нечим заслужили статус геноцидног народа, тј. све ово што нам се догађа. То питање је, међутим, потпуно апсурдно. Да би оно постало смислено, мора постојати јасно и универзално значење речи „геноцид” која се користи доследно, сходно конкретним догађајима које та реч треба да опише. Као што сви знамо, такво значење речи „геноцид” више не постоји: „геноцид” је једна од оних флуидних речи чије је значење испражњено и која се понавља или прећуткује, без икакве доследности, сходно интересима власника медијских империја. Едвард Херман и Дејвид Питерсон у књизи Политка геноцида доносе занимљиве податке о томе. У контексту америчко-британске инвазије на Ирак и окупације ове земље која је довела до страдања око МИЛИОН Ирачана, реч „геноцид” се поменула свега 13 пута. Када су у питању жртве међу босанским муслиманима, у грађанском рату у Босни (око 33.000 људи) реч „геноцид” се употребила 481 пут. Паметном доста.
Наметање статуса геноцидног народа коме смо изложени треба зато разумети без икаквих олакшавајућих околности, а то значи као део рата који, у коначном исходу, треба да доведе до нестанка Срба. Вероватно нећемо бити убијани као у Јасеновцу, јер бисмо могли да пружимо отпор, као и сваки народ када се сатера уза зид. Уместо тога, наш национални идентитет уништаваће се увредама и понижењима од којих не можемо да се одбранимо и наметањем вештачких кривица, коју не можемо да сперемо. Наши џелати очекују од нас да се постепено и у све већој мери одричемо нашег националног идентитета, све док под утицајем тог насилно наметнутог „самоукидања” престанемо да постојимо или се смањимо на број који се може ометлати дашком ветра.

НАШЕ ЈЕ ДА ИЗДРЖИМО Како се супротставити? Једноставно. Наше је да издржимо оно што Андрић у једној од својих постхумно штампаних прича назива атмосферским притиском идентитета. Иако између Србије данас и некадашње Аустроугарске империје не постоји никаква директна веза – ми никога у протеклих пет деценија нисмо напали, док је та империја изазвала Први светски рат нападом на Краљевину Србију – ипак ћу поменути Аустрију како бих доказао да су и други народи били изложени атмосферском притиску идентитета.
Описујући, дакле, Аустрију, непосредно након Првог светског рата и распада Аустроугарске империје, Андрић пише: ,,У њиховом [аустријском] поразу нема величине (…) Спасава се ко може и свак се хвата за шта стигне. Возим се са двојицом пензионисаних чиновника Немаца. Мислим да су аустријски држављани. Keine Idee, ја сам Чехословак, прекида ме први (…) Ich bin auch Jugoslawe [Ја сам такође Југословен] – вели брзо други и показује црвен, наш пасош. (Зашто auch [такође] мислим ја).”
Има нечег шаљивог, али исто тако и јадног и ниског у овом Андрићевом опису двојице Аустријанаца који ниси издржали снажан, али краткотрајан притисак на њихов идентитет. Ми смо, међутим, већ деценијама изложени једном таквом снажном притиску. Бесмислено је питати се зашто је то тако зато што је одговор очигледан и не зависи од нас: Мегалополис Србију види као део православне цивилизације која, у време када се стара Европа насилно претвара у постхумани и постхришћански Мегалополис, (п)остаје последњи азил хуманистичког и хришћанског европског наслеђа. Тако су и Гете и Томас Ман, уверен сам, мени данас ближи него, рецимо, Аналени Бербок, а то исто важи и за Милорада Павића, чија су се сабрана дела масовно куповала у Русији, док су у Мегалополису бачена на симболичку ломачу, иако је донедавно тај исти Павић био светски, постмодерни класик.


Укратко, живимо у великим временима и атмосферски притисак на наш национални идентитет толико је јак, да без икаквог зазора можемо да га именујемо као онај тојнбијевски јединствени сусрет једне заједнице с претњом која угрожава њен опстанак. Да ли ћемо преживети или не зависи од тога да ли ћемо успети да развијемо наше стваралачке моћи и да издржимо притисак нашег идентитета. Свако ко у томе успе данас, моћи ће с правом да себе поистовети са онима који су прешли Албанију 1915. године, а нису дезертирали и вратили се у окупирану Србију, да буду мирни грађани под аустроугарском окупацијом. Данас је тај прелазак Албаније у нашој свести; ту, у нашим главама, одлучује се да ли ћемо бити хероји, исто онолико велики колико је велико и занимљиво време у коме живимо, или ћемо бити попут оних Аустријанаца који нису ни знали шта су, али им је било важно само то, да не буду Аустријанци.
Свако од нас који се покаже бољим од те двојице Аустријанаца може да захвали великим светско-историјским догађајима којима смо били изложени ових последњих пола века, јер су му они пружили шансу да учини нешто збиља велико и смислено у свом животу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *