POEZIJA ASKEZE I KULTURA OTPORA GOJKA ĐOGA

Povodom dodele nagrade „Izviiskra Njegoševa“ za životno delo

Pesnik je pokazao kako su i u Njegoševo, i u Titovo, i u postitovsko, pa i u ovo globalističko vreme živi stihovi: „Neka bude što biti ne može!“ A to, da pokazuje kako može biti ono što biti ne može, to čudo prevashodno može poezija da iznedri, te da nas natera da i mi, u novim okolnostima, pokušamo da ostvarimo taj neostvarivi pesnički nalog

Postoji u srpskom pesništvu XX veka jedan poetički obrazac koji rado označavam pojmom askeze kao ključnom rečju. Poetički asketizam se može manifestovati u veoma različitim svojim pojavnim oblicima, ali je svima njima zajednička potreba, čak kategorički imperativ, da se pesnički izraz svede na neke čvrste, najčešće veoma zahtevne, moćne i ubedljive jezičke, semantičke i egzistencijalne strukture, a da se pri tome intenzivno nameće utisak kako sve to nastaje u nekakvim dubinama mišljenja, doživljaja i jezičkog oblikovanja koje su daleko jače od samoga pesnika i njegove krhke individualnosti. Takav pesnik je po svemu naglašeno suzdržan, on svaku reč cedi kao iz suve drenovine, a njegov govor nastaje nakon dugih perioda duhovne posvećenosti, posta i molitvenog preispitivanja. Duhovni otac ovakvog pesničkog pregnuća je svakako Momčilo Nastasijević, a među starijim precima presudno mesto zauzima Njegoš, Lovćenski Tajnovidac, prema kojem se, kao prema moćnom pesničkom vrhuncu, određuju ne samo putnici i hodočasnici nego i gromovi i oluje, pa i nebeski glasovi poslati da se prikažu ovozemaljskoj ljudskoj egzistenciji, a sve to postaje podrška za očuvanje ikone Živoga Boga predstavljenog u liku Bogočoveka.
Ovim poetičkim tragom su pak, u drugoj polovini XX veka, nastajali mnogi pesnički svetovi, kako oni koji postoje kao deo znatno šireg obuhvata nečijeg opusa, tako i kao čitavi opusi onih pesnika koji su od takvog asketskog pesničkog drhtaja načinili sveukupni pogled na svet i poseban, često međusobno nesaglasan oblik izražajnosti: takvi su pesnici Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Matija Bećković, Alek Vukadinović, Gojko Đogo, Milutin Petrović, Novica Tadić, Vujica Rešin Tucić i dr. Po načinu na koji ovi, a i neki drugi pesnici, ispituju oblike sopstvene askeze, možemo uspostaviti čitav sistem raznovrsnih načina pevanja, mišljenja i ličnih stradanja koji dosledno vode ka punoj prepoznatljivosti pojedinih autorskih drhtanja, traganja i vizija. U sklopu ocrtanog poetičkog reljefa Gojko Đogo zauzima jedno veoma istaknuto, specifično i prepoznatljivo mesto u savremenoj poeziji, a ono je još pre pojave njegovih ključnih knjiga poetički jasno imenovano kao oblik ironičnog mitopeizma (A. Petrov). U tom poetičkom ključu pesnik je istražio široke semantičke prostore sve do najudaljenijih, dubinskih granica do kojih pesnička reč našeg doba uopšte uspeva da dosegne.

ASKEZA JEZIČKA Gojko Đogo je pesnik koji se nije mnogo, a pogotovo nije radikalno menjao: unosio je izvesne tematsko-motivske promene, birao je nekakve osobene uglove sagledanja stvarnosti, ali je njegov čitav pesnički svet dosta konzistentan i jezički, formalno oblikovan tako da se jasno može prepoznati puni dosluh kako njegovih mladalačkih, početnih, tako i njegovih zrelih, pa i staračkih linija koje ispisuju prostor nedvosmislene ispunjenosti ljudskog iskustva. Velikih razlika tu nema, pa se čini da je poetičke postavke iskazane u mladosti, u zbirci Tuga pingvina (1967) i Modrica (1974), samo tematski moćnije potvrdio u punoj zrelosti i provokativnosti knjiga Kukuta (1977) i Vunena vremena (1981), da bi potom u knjigama Crno runo (2002), Klupko (2018) i Put za Hum (2022) zasvodio i zakrovio ovu građevinu dajući joj jasniji profil i štiteći je od spoljašnjih udara. U Đogovoj poeziji je u pesnikovoj mladosti pevao nekakav mladi starac, a sada, u starosti. peva ostareli mladić: u svim tim slučajevima starinu mu je obezbeđivao arhajski kazivač u njemu, a mladost je pribavljala građu na osnovu koje se ovo arhajsko kazivanje nužno mora dovesti u vezu sa svetom u kojem danas živimo.
Zbog toga, kao kod malo kojih savremenika, za Đoga se mirno može reći kako je neprestano pisao jednu te istu knjigu, koju je samo mitopejskom posvećenošću i tematskim istraživanjima proširivao i otkrivao joj nove horizonte, ali tek onoliko koliko je to odista bilo neophodno. Ni više ni manje, ali uvek postupno, bez naglih zaokreta, te sa svešću da je duh poezije sadržan u sposobnosti da govori o svemu istovremeno, čak i o onome što nije neposredno imenovano. U ovoj poeziji jasno se vidi da ništa nije olako rečeno: sve se dugo spremalo, dugo se u sebi nosilo, a onda je izgovoreno tako kao da je taj čin mogao biti obavljen još pre mnogo vekova, a moći će istovremeno da računa i na neka buduća vremena. Đogova poezija uvek računa na jezik mita, mita kao svete priče i kazivanja kojim – po tumačenju Andrea Jolesa – dobijamo odgovore na pitanja koja još ne umemo da postavimo, ali koja nas uvode u celinu stvarnosti o kojoj nastojimo da steknemo nekakva temeljna i široko postavljena saznanja. Jezik mita uvek hoće da bude starinski i arhajski, ali i kao takav on uspeva da bude savremen, pa i vanvremen.
Ono o čemu kazuje i promišlja ovaj arhajski pesnički subjekat uvek je usmereno ka određenju čoveka koji kroz istoriju nastoji da dopre do večnosti. Zbog toga su pesnikova kazivanja uvek u obliku priče koja može biti uvedena u mnoge istorijske kontekste, te koja ispostavlja najopštiju, vanvremenu situaciju u kojoj uvek iznova učimo kako da formulišemo pitanje koje nas na nivou istorijske konkretizacije najviše zanima. Pesnički tekst se tu pojavljuje kao zagonetna verbalna struktura koja će moći da izdrži mnogobrojne istorijske provere, te da uvek iznova ispostavi širinu sveta u kojem se nova značenja pojavljuju iz starih i prastarih reči. Otuda ništa jednostavnije, ali i sugestivnije u trajnosti koju omogućuje jaka antiteza između svetla i tame, kao što to Đogo gradi u minimalističkoj lirskoj strukturi koja, pod naslovom „Poslednja vest“, glasi: „Lampa / u noći svetli, / noć / svetlost ne podnosi.“ Čak i u ovom minimalističkom jezičkom gestu prepoznajemo obrise priče koja funkcioniše kao mit: ta priča uspostavlja odnos između svetla i tame kao ontičkih činilaca večnoga trajanja, ma u kakvim se pojavnim oblicima ispoljavali, pa su to činioci arhajskog sveta koji od pamtiveka postoje do danas, a biće tako i u budućnosti.

IZVIISKRA NJEGOSEVA HRAM SVETOG SAVE Foto EPARHIJA BUDIMLJSKO NIKISCKA

ASKEZA EGZISTENCIJALNA Poetički asketizam po pravilu uključuje i onu dimenziju, egzistencijalnu, od koje sve počinje i u kojoj sve završava: ta dimenzija stvarnosti odnosi se koliko na prirodu samog pesničkog i književnog teksta toliko i na egzistenciju njegovog tvorca i njegovog konzumenta. Gojko Đogo je kao čovek bio spreman da plati veliku, pa i najveću cenu koju ispostavlja odgovornost za pesničku reč sa najozbiljnijom mogućom težinom. Pesnici mogu imati veoma različite sudbine u vremenima kada su suočeni sa izazovima korišćenja sopstvenog prava na slobodu mišljenja i govora. Opasno je misliti svojom glavom, a još je opasnije ukoliko takva glava hoće i javno da iskaže svoje misli. Takav pesnik zna da, ukoliko odgovorno radi svoj posao, on nužno i neprestano nosi glavu u torbi, te da je poput trohila, ptice koja čisti čeljusti najvećeg i najopasnijeg predatora kao što je krokodil. Takvog opasnog gospodara on moli samo za milost prema njemu lično: „Ti žderi, lomi, melji, / kožu zemlji razderi, / baš me briga za vine i nevine, / samo pripazi na mene“ („Trohil“). Takve pesnike, koji su stvoreni po obrascu trohila, zanima samo lična sudbina, a za obezbeđenje ličnog opstanka spremni su na punu saradnju s najvećim zločincima. Pesnik, dakle, ume da bude pravi kolaborant, bliski saradnik onih bića koja po svojoj prirodi prevashodno čine opšte zlo kako bi uz pomoć takvoga zla ne samo opstali nego i umnožili svoju moć.
Ima, međutim, pesnika koji su spremni na otpor, i to baš u vremenima i režimima kada su slobode mišljenja i govora ozbiljno ugroženi, a nasuprot tome su razvijani obrasci kulta ličnosti. U pesmi „Ovidije u Tomima“ govori se o takvim, dominantnim ličnostima epohe, o državnicima koji sve ljude bacaju u senku i tuđu slobodu stavljaju pod nadzor koji nikome drugome ne prepuštaju: društvo se tako pretvara u skupinu gospodara i robova, pri čemu robovi zavide gospodaru i u toj opsesiji ne žive više svoje živote. Progonstvo Ovidija, zlatnog pesnika zlatnog Oktavijanovog doba, učinilo je da daleko od Rima, ka kojem vode svi putevi ogromnog carstva, u Tomima, na obali Crnoga mora, završi jedan od najboljih pesnika kojeg je latinski jezik imao. A tamo, među varvarima, Ovidije je živeo neautentičan život koji mu je silom nametnut, pa je carska vlast surovo i previše surovo kaznila svog podanika koji je mislio da može više da kaže nego što je odista smeo. Povezanost gospodara i njegovog podanika je veoma čvrsta i jednosmerna, pa Đogo zapisuje stihove: „Ko je živeo u svoje vreme / slavio je njegov rođendan, / ti nisi živeo u svoje vreme / – čekao si njegov kraj.“ I potom dodaje misaone stavove: „Ne živi ko provede život / čekajući da nekom odzvoni. / Onaj što broji dane, / sebi broji.“
Pesnikova krivica pred nemilosrdnom vlašću pokazala se kako u slučaju Ovidija, tako i u slučaju Gojka Đoga: prvi je završio u progonstvu, što je bilo teška kazna u Rimskom carstvu, kazna odmah posle smrtne; drugi je završio u zatvoru zbog verbalnog delikta jer to društvo zasnovano na kultu ličnosti nije moglo da izdrži pritisak slobodnog mišljenja i javne reči, uključujući i pesničke vizije i pravo na aluziju. To pravo za svog druga po peru i za svakog mislećeg čoveka u ondašnjoj Jugoslaviji, branio je Milovan Danojlić u tekstu „Odbrana aluzije“, pa je kazao kako „neka najveća dela svetske književnosti bila su i prema meni samom, prema mojoj taštini, vrlo surova, ismejala su neke moje mane i nedostatke, ta sam dela doslovno odbolovao, pa sam naučio da volim knjige koje mi razbijaju opsene i zablude, koje ukazuju na moju vlastitu niskost i bedu, uzeo sam ih kao pomoć u moralnom usavršavanju.“ Tako je Đoga branio pisac koji je znao koliko književnost mora učiti valjanom životu i nagoniti čitaoca na najozbiljnija preispitivanja.
Možda je više od svih drugih tekstova pomenuto pravo na aluziju Đogo aktivirao u pesmi pod naslovom „Crnokrug na Trgu republike“, a tu se aluzija pretvorila u žestoki oblik satiričkog diskursa i čak u nemilosrdnu invektivu, opsesivnu paskvilu i besprizivni pamflet. Ipak, i u takvoj pesmi, kao uostalom i u čitavoj zbirci Vunena vremena, kao i u celoj Đogovoj poeziji, pokazuje se čudesni bestijarijum, skup najrazličitijih životinja koje ispunjavaju ljudski, životni prostor pokazujući kako se nešto animalno aktiviralo u ljudskoj zajednici: spomenik se raspada pa konj vuče po Trgu republike svoga konjanika, koze ulaze u Narodno pozorište, tu su stari štakor sa Dedinja i pacovi sa Dorćola, a samo ovce mirno pasu na Terazijama. U svim tim aluzivnim gestovima, u kojima prepoznajemo kneza Mihaila, Josipa Broza, ali i čitav niz drugih ljudi, Đogo je otvorio prostor za raznovrsne dimenzije značenja, ali ih nigde nije jednoznačno uspostavio tako da čitalac može, ali ne mora aktivirati političko značenje, koje je, u vremenu titoizma, javnom tužiocu i sudiji bilo jedino zanimljivo. Osim ovog, političkog značenja postoji i čisto književno značenje, pa se politička sfera stvarnosti ne mora aktivirati ukoliko u realnosti ne postoje činjenice koje takvo aktiviranje izričito nalažu. A ako u stvarnosti takve činjenice postoje, onda je bolje da se oni koji takvu stvarnost uspostavljaju i grade, ipak malo zamisle šta to i zašto to čine, nego da odmah optužuju ogledalo da je pokazalo nešto što oni ne bi želeli da vide. Drugim rečima, i kad se u svojim satiričkim iskušenjima Đogo suočio sa onim najopasnijim ishodima do kojih satira može dovesti, do ishoda jednodimenzionalnosti pesničkog značenja, možemo zaključiti da je on veoma dostojanstveno iz takvih iskušenja izašao, te da poeziju nije žrtvovao politici: on je poeziju u tom odnosu visoko uzdigao!
Ukoliko u nekom društvu čak i pravo na aluziju biva sankcionisano, onda to nije društvo u kojem bi se moglo živeti na način dostojan čoveka. U tom pogledu možemo uspostaviti dosta jasnu analogiju između, s jedne strane, onog, Titovog i titovskog društva, obeleženog komunističkom ideologijom i nesposobnog da se transformiše u humanije, liberalnije, demokratske forme, i, s druge strane, ovog današnjeg neoliberalnog i neokapitalističkog društva koje je, po svemu sudeći, ponovo počelo da uvodi određene forme tzv. verbalnog delikta. Ako je nekada postojao po zlu čuveni član 133 Krivičnog zakona SFRJ koji je sankcionisao razne oblike verbalnog delikta, i po kojem je i Đogo završio na robiji, danas se, bar u formi Zakona o rodnoj ravnopravnosti uvode ozbiljne sankcije protiv onih koji nisu spremni da slede razne nakaradnosti uvedene aktivnošću nekih nekompetentnih, nevladinih organizacija. To znači da za kulturu otpora koju bi iskazala književnost u celini, pa i pesništvo, itekako i danas postoji prostor koji se ne sme zanemariti. U tom pogledu slučaj Gojka Đoga je više nego paradigmatičan, pa je to dodatni razlog zbog kojeg ovaj pesnik treba da bude smatran nosiocem istinskog pesničkog duha koji jeste obeležen upravo onakvom duhovnošću kakvu podrazumeva ne samo koncept nagrade „Izviiskra Njegoševa“ nego i Njegoševa poetika sama.
Više nego iko od naših savremenika Đogo je svojim pesničkim činom i egzistencijalnom sudbinom demonstrirao takvu, visoko razvijenu i rafiniranu kulturu otpora. Na tome i na poeziji koja je nastala kao trajni beleg jednog ljudskog, odviše ljudskog napora da se živi po meri čoveka, sada je prilika da mu javno iskažemo svoju zahvalnost. Hvala mu što je pokazao kako su i u Njegoševo, i u Titovo, i u postitovsko, pa i u ovo globalističko vreme živi stihovi: „Neka bude što biti ne može!“ A to, da pokazuje kako može biti ono što biti ne može, to čudo prevashodno može poezija da iznedri, te da nas natera da i mi, u novim okolnostima, pokušamo da ostvarimo taj neostvarivi pesnički nalog. Dakle, neka bude što biti ne može!

Reč izgovorena na proglašenju dobitnika nagrade „Izviiskra Njegoševa“, u kapeli Svetosavskog hrama u Beogradu, 20. maja 2024

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *