ПОЕЗИЈА АСКЕЗЕ И КУЛТУРА ОТПОРА ГОЈКА ЂОГА

Поводом доделе награде „Извиискра Његошева“ за животно дело

Песник је показао како су и у Његошево, и у Титово, и у поститовско, па и у ово глобалистичко време живи стихови: „Нека буде што бити не може!“ А то, да показује како може бити оно што бити не може, то чудо превасходно може поезија да изнедри, те да нас натера да и ми, у новим околностима, покушамо да остваримо тај неоствариви песнички налог

Постоји у српском песништву XX века један поетички образац који радо означавам појмом аскезе као кључном речју. Поетички аскетизам се може манифестовати у веома различитим својим појавним облицима, али је свима њима заједничка потреба, чак категорички императив, да се песнички израз сведе на неке чврсте, најчешће веома захтевне, моћне и убедљиве језичке, семантичке и егзистенцијалне структуре, а да се при томе интензивно намеће утисак како све то настаје у некаквим дубинама мишљења, доживљаја и језичког обликовања које су далеко јаче од самога песника и његове крхке индивидуалности. Такав песник је по свему наглашено суздржан, он сваку реч цеди као из суве дреновине, а његов говор настаје након дугих периода духовне посвећености, поста и молитвеног преиспитивања. Духовни отац оваквог песничког прегнућа је свакако Момчило Настасијевић, а међу старијим прецима пресудно место заузима Његош, Ловћенски Тајновидац, према којем се, као према моћном песничком врхунцу, одређују не само путници и ходочасници него и громови и олује, па и небески гласови послати да се прикажу овоземаљској људској егзистенцији, а све то постаје подршка за очување иконе Живога Бога представљеног у лику Богочовека.
Овим поетичким трагом су пак, у другој половини XX века, настајали многи песнички светови, како они који постоје као део знатно ширег обухвата нечијег опуса, тако и као читави опуси оних песника који су од таквог аскетског песничког дрхтаја начинили свеукупни поглед на свет и посебан, често међусобно несагласан облик изражајности: такви су песници Васко Попа, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Алек Вукадиновић, Гојко Ђого, Милутин Петровић, Новица Тадић, Вујица Решин Туцић и др. По начину на који ови, а и неки други песници, испитују облике сопствене аскезе, можемо успоставити читав систем разноврсних начина певања, мишљења и личних страдања који доследно воде ка пуној препознатљивости појединих ауторских дрхтања, трагања и визија. У склопу оцртаног поетичког рељефа Гојко Ђого заузима једно веома истакнуто, специфично и препознатљиво место у савременој поезији, а оно је још пре појаве његових кључних књига поетички јасно именовано као облик ироничног митопеизма (А. Петров). У том поетичком кључу песник је истражио широке семантичке просторе све до најудаљенијих, дубинских граница до којих песничка реч нашег доба уопште успева да досегне.

АСКЕЗА ЈЕЗИЧКА Гојко Ђого је песник који се није много, а поготово није радикално мењао: уносио је извесне тематско-мотивске промене, бирао је некакве особене углове сагледања стварности, али је његов читав песнички свет доста конзистентан и језички, формално обликован тако да се јасно може препознати пуни дослух како његових младалачких, почетних, тако и његових зрелих, па и старачких линија које исписују простор недвосмислене испуњености људског искуства. Великих разлика ту нема, па се чини да је поетичке поставке исказане у младости, у збирци Туга пингвина (1967) и Модрица (1974), само тематски моћније потврдио у пуној зрелости и провокативности књига Кукута (1977) и Вунена времена (1981), да би потом у књигама Црно руно (2002), Клупко (2018) и Пут за Хум (2022) засводио и закровио ову грађевину дајући јој јаснији профил и штитећи је од спољашњих удара. У Ђоговој поезији је у песниковој младости певао некакав млади старац, а сада, у старости. пева остарели младић: у свим тим случајевима старину му је обезбеђивао архајски казивач у њему, а младост је прибављала грађу на основу које се ово архајско казивање нужно мора довести у везу са светом у којем данас живимо.
Због тога, као код мало којих савременика, за Ђога се мирно може рећи како је непрестано писао једну те исту књигу, коју је само митопејском посвећеношћу и тематским истраживањима проширивао и откривао јој нове хоризонте, али тек онолико колико је то одиста било неопходно. Ни више ни мање, али увек поступно, без наглих заокрета, те са свешћу да је дух поезије садржан у способности да говори о свему истовремено, чак и о ономе што није непосредно именовано. У овој поезији јасно се види да ништа није олако речено: све се дуго спремало, дуго се у себи носило, а онда је изговорено тако као да је тај чин могао бити обављен још пре много векова, а моћи ће истовремено да рачуна и на нека будућа времена. Ђогова поезија увек рачуна на језик мита, мита као свете приче и казивања којим – по тумачењу Андреа Јолеса – добијамо одговоре на питања која још не умемо да поставимо, али која нас уводе у целину стварности о којој настојимо да стекнемо некаква темељна и широко постављена сазнања. Језик мита увек хоће да буде старински и архајски, али и као такав он успева да буде савремен, па и ванвремен.
Оно о чему казује и промишља овај архајски песнички субјекат увек је усмерено ка одређењу човека који кроз историју настоји да допре до вечности. Због тога су песникова казивања увек у облику приче која може бити уведена у многе историјске контексте, те која испоставља најопштију, ванвремену ситуацију у којој увек изнова учимо како да формулишемо питање које нас на нивоу историјске конкретизације највише занима. Песнички текст се ту појављује као загонетна вербална структура која ће моћи да издржи многобројне историјске провере, те да увек изнова испостави ширину света у којем се нова значења појављују из старих и прастарих речи. Отуда ништа једноставније, али и сугестивније у трајности коју омогућује јака антитеза између светла и таме, као што то Ђого гради у минималистичкој лирској структури која, под насловом „Последња вест“, гласи: „Лампа / у ноћи светли, / ноћ / светлост не подноси.“ Чак и у овом минималистичком језичком гесту препознајемо обрисе приче која функционише као мит: та прича успоставља однос између светла и таме као онтичких чинилаца вечнога трајања, ма у каквим се појавним облицима испољавали, па су то чиниоци архајског света који од памтивека постоје до данас, а биће тако и у будућности.

IZVIISKRA NJEGOSEVA HRAM SVETOG SAVE Foto EPARHIJA BUDIMLJSKO NIKISCKA

АСКЕЗА ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА Поетички аскетизам по правилу укључује и ону димензију, егзистенцијалну, од које све почиње и у којој све завршава: та димензија стварности односи се колико на природу самог песничког и књижевног текста толико и на егзистенцију његовог творца и његовог конзумента. Гојко Ђого је као човек био спреман да плати велику, па и највећу цену коју испоставља одговорност за песничку реч са најозбиљнијом могућом тежином. Песници могу имати веома различите судбине у временима када су суочени са изазовима коришћења сопственог права на слободу мишљења и говора. Опасно је мислити својом главом, а још је опасније уколико таква глава хоће и јавно да искаже своје мисли. Такав песник зна да, уколико одговорно ради свој посао, он нужно и непрестано носи главу у торби, те да је попут трохила, птице која чисти чељусти највећег и најопаснијег предатора као што је крокодил. Таквог опасног господара он моли само за милост према њему лично: „Ти ждери, ломи, мељи, / кожу земљи раздери, / баш ме брига за вине и невине, / само припази на мене“ („Трохил“). Такве песнике, који су створени по обрасцу трохила, занима само лична судбина, а за обезбеђење личног опстанка спремни су на пуну сарадњу с највећим злочинцима. Песник, дакле, уме да буде прави колаборант, блиски сарадник оних бића која по својој природи превасходно чине опште зло како би уз помоћ таквога зла не само опстали него и умножили своју моћ.
Има, међутим, песника који су спремни на отпор, и то баш у временима и режимима када су слободе мишљења и говора озбиљно угрожени, а насупрот томе су развијани обрасци култа личности. У песми „Овидије у Томима“ говори се о таквим, доминантним личностима епохе, о државницима који све људе бацају у сенку и туђу слободу стављају под надзор који никоме другоме не препуштају: друштво се тако претвара у скупину господара и робова, при чему робови завиде господару и у тој опсесији не живе више своје животе. Прогонство Овидија, златног песника златног Октавијановог доба, учинило је да далеко од Рима, ка којем воде сви путеви огромног царства, у Томима, на обали Црнога мора, заврши један од најбољих песника којег је латински језик имао. А тамо, међу варварима, Овидије је живео неаутентичан живот који му је силом наметнут, па је царска власт сурово и превише сурово казнила свог поданика који је мислио да може више да каже него што је одиста смео. Повезаност господара и његовог поданика је веома чврста и једносмерна, па Ђого записује стихове: „Ко је живео у своје време / славио је његов рођендан, / ти ниси живео у своје време / – чекао си његов крај.“ И потом додаје мисаоне ставове: „Не живи ко проведе живот / чекајући да неком одзвони. / Онај што броји дане, / себи броји.“
Песникова кривица пред немилосрдном влашћу показала се како у случају Овидија, тако и у случају Гојка Ђога: први је завршио у прогонству, што је било тешка казна у Римском царству, казна одмах после смртне; други је завршио у затвору због вербалног деликта јер то друштво засновано на култу личности није могло да издржи притисак слободног мишљења и јавне речи, укључујући и песничке визије и право на алузију. То право за свог друга по перу и за сваког мислећег човека у ондашњој Југославији, бранио је Милован Данојлић у тексту „Одбрана алузије“, па је казао како „нека највећа дела светске књижевности била су и према мени самом, према мојој таштини, врло сурова, исмејала су неке моје мане и недостатке, та сам дела дословно одболовао, па сам научио да волим књиге које ми разбијају опсене и заблуде, које указују на моју властиту нискост и беду, узео сам их као помоћ у моралном усавршавању.“ Тако је Ђога бранио писац који је знао колико књижевност мора учити ваљаном животу и нагонити читаоца на најозбиљнија преиспитивања.
Можда је више од свих других текстова поменуто право на алузију Ђого активирао у песми под насловом „Црнокруг на Тргу републике“, а ту се алузија претворила у жестоки облик сатиричког дискурса и чак у немилосрдну инвективу, опсесивну пасквилу и беспризивни памфлет. Ипак, и у таквој песми, као уосталом и у читавој збирци Вунена времена, као и у целој Ђоговој поезији, показује се чудесни бестијаријум, скуп најразличитијих животиња које испуњавају људски, животни простор показујући како се нешто анимално активирало у људској заједници: споменик се распада па коњ вуче по Тргу републике свога коњаника, козе улазе у Народно позориште, ту су стари штакор са Дедиња и пацови са Дорћола, а само овце мирно пасу на Теразијама. У свим тим алузивним гестовима, у којима препознајемо кнеза Михаила, Јосипа Броза, али и читав низ других људи, Ђого је отворио простор за разноврсне димензије значења, али их нигде није једнозначно успоставио тако да читалац може, али не мора активирати политичко значење, које је, у времену титоизма, јавном тужиоцу и судији било једино занимљиво. Осим овог, политичког значења постоји и чисто књижевно значење, па се политичка сфера стварности не мора активирати уколико у реалности не постоје чињенице које такво активирање изричито налажу. А ако у стварности такве чињенице постоје, онда је боље да се они који такву стварност успостављају и граде, ипак мало замисле шта то и зашто то чине, него да одмах оптужују огледало да је показало нешто што они не би желели да виде. Другим речима, и кад се у својим сатиричким искушењима Ђого суочио са оним најопаснијим исходима до којих сатира може довести, до исхода једнодимензионалности песничког значења, можемо закључити да је он веома достојанствено из таквих искушења изашао, те да поезију није жртвовао политици: он је поезију у том односу високо уздигао!
Уколико у неком друштву чак и право на алузију бива санкционисано, онда то није друштво у којем би се могло живети на начин достојан човека. У том погледу можемо успоставити доста јасну аналогију између, с једне стране, оног, Титовог и титовског друштва, обележеног комунистичком идеологијом и неспособног да се трансформише у хуманије, либералније, демократске форме, и, с друге стране, овог данашњег неолибералног и неокапиталистичког друштва које је, по свему судећи, поново почело да уводи одређене форме тзв. вербалног деликта. Ако је некада постојао по злу чувени члан 133 Кривичног закона СФРЈ који је санкционисао разне облике вербалног деликта, и по којем је и Ђого завршио на робији, данас се, бар у форми Закона о родној равноправности уводе озбиљне санкције против оних који нису спремни да следе разне накарадности уведене активношћу неких некомпетентних, невладиних организација. То значи да за културу отпора коју би исказала књижевност у целини, па и песништво, итекако и данас постоји простор који се не сме занемарити. У том погледу случај Гојка Ђога је више него парадигматичан, па је то додатни разлог због којег овај песник треба да буде сматран носиоцем истинског песничког духа који јесте обележен управо онаквом духовношћу какву подразумева не само концепт награде „Извиискра Његошева“ него и Његошева поетика сама.
Више него ико од наших савременика Ђого је својим песничким чином и егзистенцијалном судбином демонстрирао такву, високо развијену и рафинирану културу отпора. На томе и на поезији која је настала као трајни белег једног људског, одвише људског напора да се живи по мери човека, сада је прилика да му јавно искажемо своју захвалност. Хвала му што је показао како су и у Његошево, и у Титово, и у поститовско, па и у ово глобалистичко време живи стихови: „Нека буде што бити не може!“ А то, да показује како може бити оно што бити не може, то чудо превасходно може поезија да изнедри, те да нас натера да и ми, у новим околностима, покушамо да остваримо тај неоствариви песнички налог. Дакле, нека буде што бити не може!

Реч изговорена на проглашењу добитника награде „Извиискра Његошева“, у капели Светосавског храма у Београду, 20. маја 2024

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *