PETO RUSKO CARSTVO ALEKSANDRA PROHANOVA (1.deo)

PISAC I(LI) PROROK

U ruskoj istoriji ima pet ruskih carstava. Prvo je Kijevsko- -Novgorodsko, čije je oličenje bio knez Vladimir Sveti. Drugo carstvo je Moskovsko, sa svojim tvorcem, carem Ivanom Groznim. Treće je imperija Romanova, sa Petrom Velikim. Četvrto – Crveno carstvo Josifa Staljina. A danas je Peto carstvo, čiji je tvorac Vladimir Putin

Aleksandar Prohanov je kod nas slabo poznat savremeni ruski pisac. Mnogo je poznatiji u svojoj otadžbini, gde je veoma čitan, ili u Severnoj Koreji, gde je primio prestižnu književnu nagradu. „Severnokorejsko društvo nema sebi sličnog u istoriji“, rekao je o ovoj zemlji Prohanov. „Ono je konsolidovano kroz religiju pobede koju su (Severnokorejci) odneli nad Japancima i Amerikancima i vrlo je privrženo svom vođi Kim Džong Unu.“
„Oni koji prate medije teško će poverovati da je Pjongjang najbezbedniji grad na svetu“, dodaje Prohanov. „Ali to je istina – tamo gotovo da nema kriminala. Na ostatak sveta oni gledaju s visine, ali i sa žaljenjem zbog života u divljem kapitalizmu.“
Zanimljivo je još nešto: Pjongjang je, za razliku od Njujorka ili Los Anđelesa, veoma čist i uređen grad, u kome nema beskućnika ni narkomana.
 
Drugačiji pogled na Severnu Koreju Prohanov, koji je nekoliko puta bio u Severnoj Koreji, ima drugačiji pogled na ovu zemlju od onog koji popularizuju zapadni, takozvani slobodni mediji. Ovde je, prema Prohanovu, „nastalo jedinstveno društvo, koje neki smatraju rudimentom sovjetskog uređenja Staljinove epohe, ali sa određenim specifičnostima. Na primer, mnogo je organizovanije od Staljinovog SSSR-a“. Takvo društvo bi trebalo čuvati i štititi, kao u mnogo čemu jedinstven primer u ljudskoj istoriji.
Oni koji prate delovanje slovenačkog (nekad jugoslovenskog) benda Lajbah mogli bi Prohanovu dati za pravo. Nastup grupe u Pjongjangu, glavnom gradu Severne Koreje, dokumentovan je filmom Dan oslobođenja. U njemu možemo da zavirimo iza medijske zavese o Severnoj Koreji koja se godinama vešto plete na Zapadu. U tim zapadnim predstavama čitava Severna Koreja je mračna diktatura, u kojoj vlada glad i gde se radi za svega nekoliko dolara mesečno. Istina je, međutim, sasvim drugačija. 
Zapravo, kako tvrdi Prohanov, čitavo društvo Severne Koreje je mobilizovano i svaki pritisak samo jača mobilizaciju: „Američki pritisak nije razbio severnokorejsko društvo već ga učinio još monolitnijim, jer je smisao tog društva da na svaku pretnju odgovori dodatnom mobilizacijom. To im je omogućilo da stvore neverovatnu tehnokratsku civilizaciju, koja uključuje nuklearno oružje i rakete. Sve to zahteva snažnu nauku i snažnu industriju.“
Severnokorejsko društvo je u osnovi tehnokratsko, što minira sve zapadne predstave o njemu. Njegova ideologija nije nikakva „nedemokratska diktatura“.
Svako društvo, pa čak i zapadno, ma koliko nas uveravali u suprotno, počiva na ideologiji. Kakva je ideologija severnokorejske države? „Ovde (u Severnoj Koreji) poredak je prerastao ideologiju i postao je, u suštini, religija, jer je džuče – ideologija severnokorejske države – takva predstava o svetu u kojoj je čovek božanska pojava, on može da uradi sve, može, na primer, da isuši okean. Međutim, smisao je u tome da on svoje velike mogućnosti predaje vođi, koji je zbog toga natčovek.“
Vođa nije „natčovek“ sam po sebi. On postaje natčovek zato što predstavlja čitavo korejsko društvo.
Džuče, ideologija koja je prerasla u religiju, zasnovan je na marksizmu, zapravo na osobenoj vrsti marksizma, ali u njemu čovek nije objekat slepih istorijskih sila. Naprotiv, čovek, narod istoriji daje smisao.
 
Rođenje u čeličnom perju, u užarenom plamenu Iz svega navedenog je jasno: Prohanov uopšte nije jedan od otužnih „zapadnjaka“, kakvima je inače obilovala ruska istorija. On odbacuje veoma primitivnu i prostu zapadnu optiku, koja na istoriju gleda isključivo kroz zapadne naočare: Zapad je, navodno, „progres“ koji svima donosi blagostanje, obavezni napredak, i svi ćemo, pre ili kasnije, postati kao i oni. „Biti Rus“, međutim, ne znači vernost dinastiji Romanovih, ili da ćemo na kraju na konju ujahati u Pariz. Osvrnimo se zato na poglede velikog ruskog pisca Prohanova na rusku istoriju.
Istorija „Svete Rusije“ ostaje suštinski tajna. Ali neke njene komponente su stalne i očigledne. Pre svega, uporno nastojanje da se izgradi velika i snažna država, moćno carstvo – ruska imperija. Bez te ideje Rusija jednostavno ne može da postoji. Bez te ideje ruski narod bi postao nalik malim, patuljastim zapadnoevropskim državama-nacijama, a upravo to Zapad želi da uradi s Rusijom. 
Rusija je imperija, pod čijim okriljem žive mnogi narodi. I ona je, po svom ritmu umiranja i ponovnih rađanja, skoro jedinstven primer u istoriji. O tome danas, o pet ruskih imperija, govori Prohanov, kada se carstvo iznova rađa iz pepela postsovjetske ere, zaštićeno krilima anđela: „Tutnji krater ruske istorije. Izliva ognjenu magmu. Baca vrelo kamenje u nebo. Crni azur vulkanskog pepela. Iz vulkana ruske istorije, u gromovima, u munjama, u otrovnim vatrenim jezicima, u čudesnim zaslepljujućim bleskovima, uzdiže se anđeo Hersona.“
Taj „anđeo Hersona“ nije neko „sladunjavo“ ni bajkovito biće. Mnogima, pre svega na Zapadu, jeste neprijatan, čak i užasavajuć. Oni su naprosto utopljeni u svoje male, otužne svetove i ne vide, ili ne žele da vide, ono što zaista čini istoriju, njene vijugave, zapletene i često krvave tokove.
„Anđeo Hersona obeležava rođenje Petog ruskog carstva. Nije to ružičasti kupidon na zidovima ampir rotonde. Nije svetlog lica, kao bajkovito bestelesno čudo, anđeo ’Trojice’ Rubljova. Ovaj anđeo je sav u čeličnom perju, u tenkovskom oklopu, u užarenom plamenu ’solncepeka’, sa očima punim raketnih eksplozija.“
 
Leptir koji izleće iz čaure ruske istorije Ali pođimo redom. Prvo rusko carstvo bilo je „carstvo Vladimira“, Kijevska Rusija.
„U ruskoj istoriji ima pet ruskih carstava. Prvo je Kijevsko-Novgorodsko, čije je oličenje bio knez Vladimir Sveti. Drugo carstvo je Moskovsko, sa svojim tvorcem, carem Ivanom Groznim. Treće je imperija Romanova, sa Petrom Velikim. Četvrto – Crveno carstvo Josifa Staljina. A danas je Peto carstvo, čiji je tvorac Vladimir Putin.“
Ponekad se čini da stvari nije moguće izreći jasnije. Ko je, zapravo, „Anđeo Hersona“?
Ovde se ton Prohanova menja i počinje da grmi poput glasa biblijskih proroka: to je „onaj koji je svojim krilima zaštitio kneza Vladimira kada je on zaronio stope u krstionicu. Onaj koji je preveo cara Ivana Vasiljeviča Groznog preko Volge, iza Urala, da proširi svoje carstvo sve do Tihog okeana. Onaj koji je, kao oluja, jurio ispred ruskih pukova na Poltavskom polju, a zatim, u sunčanoj pozlati, zaseo na toranj Petropavlovske tvrđave.“
Da ne bude zabune: to je isti onaj anđeo koji se javio i Staljinu. „Taj Anđeo se javio Staljinu u turuhanskom izgnanstvu i rekao mu: ’Ti ćeš biti pobednik’. I sada se ovaj anđeo pojavljuje među dimom i u gvozdenoj magli, raširivši krila kao leptir koji izleće iz čaure ruske istorije.“
 
Pepeo koji otpada sa usijanih krila To je prava, istinska ruska istorija. Istorija kojoj se Rusija uvek vraća, čak i kada je iz nje bila izgnana, kao 1991.
„Rusija se vraća u istoriju, odakle su je izbacili posle 1991. godine“, piše Prohanov. „I nema sumnje da je ovaj povratak mučan, povezan sa groznim stradanjem, jecajima i krvlju. Izgubili smo krstaricu ’Moskva’, simbol Crnomorske flote. Neprijatelji su minirali Krimski most – amblem ponovnog ujedinjenja Krima s Rusijom. Pretvorili su predgrađe Donjecka u ruševine, granatirajući Sevastopolj, Belgorod, Brjansk… Nekažnjeno, preko mostova i pruga iz Poljske, kreću na front američki i nemački tenkovi, protivvazdušne instalacije, čitava vojna mašinerija Zapada. Ukrajinske militantne grupe se infiltriraju na rusku teritoriju, dižu u vazduh dalekovode, seju paniku u pograničnim selima. Umnožavaju se zbunjenost, razdraženost, rasprave u vojnim krugovima, nedopustive za armiju koja ratuje. Nagomilavaju se pitanja na koja nema odgovora.“
Sve to uopšte ne remeti glavni tok ruske istorije. A ni tok onog što je prozvano Specijalnom vojnom operacijom. Da bismo ovo razumeli, ne treba biti rusofil. „Ruska istorija je fascinantna, posebno u tumačenju pripovedača Prohanova“, dodaje Finac Marku Sira. To nije spisak istorijskih događaja, niti zbir njegovih vrhovnih vladara: „To je božanski sinusoidni talas, nepokolebljivi obrazac u kome nema slučajnosti. Ako verujete u Boga, verujte u rusku istoriju. Ako verujete da je Rusija dom Bogorodice, tretirate ovu kuću kao hram“, kaže Prohanov.
To je, za pisca, samo pepeo, „šljaka koja pada sa usijanih krila božanskog anđela“. Tako mora da bude. Mnogi to ne prepoznaju i odlaze. Nije to nikakva blistava „ruska inteligencija“, a ni „ruska elita“. U pitanju su savremeni „vlasovci“: „Peti egzodus događa se pred našim očima, kada su se oni, uplašeni zbog pomeranja ruskih tektonskih ploča, spakovali na čarter letove i pobegli iz Rusije.“
 
Kraj u narednom broju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *