ПЕТО РУСКО ЦАРСТВО АЛЕКСАНДРА ПРОХАНОВА (1.део)

ПИСАЦ И(ЛИ) ПРОРОК

У руској историји има пет руских царстава. Прво је Кијевско- -Новгородско, чије је оличење био кнез Владимир Свети. Друго царство је Московско, са својим творцем, царем Иваном Грозним. Треће је империја Романова, са Петром Великим. Четврто – Црвено царство Јосифа Стаљина. А данас је Пето царство, чији је творац Владимир Путин

Александар Проханов је код нас слабо познат савремени руски писац. Много је познатији у својој отаџбини, где је веома читан, или у Северној Кореји, где је примио престижну књижевну награду. „Севернокорејско друштво нема себи сличног у историји“, рекао је о овој земљи Проханов. „Оно је консолидовано кроз религију победе коју су (Севернокорејци) однели над Јапанцима и Американцима и врло је привржено свом вођи Ким Џонг Уну.“
„Они који прате медије тешко ће поверовати да је Пјонгјанг најбезбеднији град на свету“, додаје Проханов. „Али то је истина – тамо готово да нема криминала. На остатак света они гледају с висине, али и са жаљењем због живота у дивљем капитализму.“
Занимљиво је још нешто: Пјонгјанг је, за разлику од Њујорка или Лос Анђелеса, веома чист и уређен град, у коме нема бескућника ни наркомана.
 
Другачији поглед на Северну Кореју Проханов, који је неколико пута био у Северној Кореји, има другачији поглед на ову земљу од оног који популаризују западни, такозвани слободни медији. Овде је, према Проханову, „настало јединствено друштво, које неки сматрају рудиментом совјетског уређења Стаљинове епохе, али са одређеним специфичностима. На пример, много је организованије од Стаљиновог СССР-а“. Такво друштво би требало чувати и штитити, као у много чему јединствен пример у људској историји.
Они који прате деловање словеначког (некад југословенског) бенда Лајбах могли би Проханову дати за право. Наступ групе у Пјонгјангу, главном граду Северне Кореје, документован је филмом Дан ослобођења. У њему можемо да завиримо иза медијске завесе о Северној Кореји која се годинама вешто плете на Западу. У тим западним представама читава Северна Кореја је мрачна диктатура, у којој влада глад и где се ради за свега неколико долара месечно. Истина је, међутим, сасвим другачија. 
Заправо, како тврди Проханов, читаво друштво Северне Кореје је мобилизовано и сваки притисак само јача мобилизацију: „Амерички притисак није разбио севернокорејско друштво већ га учинио још монолитнијим, јер је смисао тог друштва да на сваку претњу одговори додатном мобилизацијом. То им је омогућило да створе невероватну технократску цивилизацију, која укључује нуклеарно оружје и ракете. Све то захтева снажну науку и снажну индустрију.“
Севернокорејско друштво је у основи технократско, што минира све западне представе о њему. Његова идеологија није никаква „недемократска диктатура“.
Свако друштво, па чак и западно, ма колико нас уверавали у супротно, почива на идеологији. Каква је идеологија севернокорејске државе? „Овде (у Северној Кореји) поредак је прерастао идеологију и постао је, у суштини, религија, јер је џуче – идеологија севернокорејске државе – таква представа о свету у којој је човек божанска појава, он може да уради све, може, на пример, да исуши океан. Међутим, смисао је у томе да он своје велике могућности предаје вођи, који је због тога натчовек.“
Вођа није „натчовек“ сам по себи. Он постаје натчовек зато што представља читаво корејско друштво.
Џуче, идеологија која је прерасла у религију, заснован је на марксизму, заправо на особеној врсти марксизма, али у њему човек није објекат слепих историјских сила. Напротив, човек, народ историји даје смисао.
 
Рођење у челичном перју, у ужареном пламену Из свега наведеног је јасно: Проханов уопште није један од отужних „западњака“, каквима је иначе обиловала руска историја. Он одбацује веома примитивну и просту западну оптику, која на историју гледа искључиво кроз западне наочаре: Запад је, наводно, „прогрес“ који свима доноси благостање, обавезни напредак, и сви ћемо, пре или касније, постати као и они. „Бити Рус“, међутим, не значи верност династији Романових, или да ћемо на крају на коњу ујахати у Париз. Осврнимо се зато на погледе великог руског писца Проханова на руску историју.
Историја „Свете Русије“ остаје суштински тајна. Али неке њене компоненте су сталне и очигледне. Пре свега, упорно настојање да се изгради велика и снажна држава, моћно царство – руска империја. Без те идеје Русија једноставно не може да постоји. Без те идеје руски народ би постао налик малим, патуљастим западноевропским државама-нацијама, а управо то Запад жели да уради с Русијом. 
Русија је империја, под чијим окриљем живе многи народи. И она је, по свом ритму умирања и поновних рађања, скоро јединствен пример у историји. О томе данас, о пет руских империја, говори Проханов, када се царство изнова рађа из пепела постсовјетске ере, заштићено крилима анђела: „Тутњи кратер руске историје. Излива огњену магму. Баца врело камење у небо. Црни азур вулканског пепела. Из вулкана руске историје, у громовима, у муњама, у отровним ватреним језицима, у чудесним заслепљујућим блесковима, уздиже се анђео Херсона.“
Тај „анђео Херсона“ није неко „сладуњаво“ ни бајковито биће. Многима, пре свега на Западу, јесте непријатан, чак и ужасавајућ. Они су напросто утопљени у своје мале, отужне светове и не виде, или не желе да виде, оно што заиста чини историју, њене вијугаве, заплетене и често крваве токове.
„Анђео Херсона обележава рођење Петог руског царства. Није то ружичасти купидон на зидовима ампир ротонде. Није светлог лица, као бајковито бестелесно чудо, анђео ’Тројице’ Рубљова. Овај анђео је сав у челичном перју, у тенковском оклопу, у ужареном пламену ’солнцепека’, са очима пуним ракетних експлозија.“
 
Лептир који излеће из чауре руске историје Али пођимо редом. Прво руско царство било је „царство Владимира“, Кијевска Русија.
„У руској историји има пет руских царстава. Прво је Кијевско-Новгородско, чије је оличење био кнез Владимир Свети. Друго царство је Московско, са својим творцем, царем Иваном Грозним. Треће је империја Романова, са Петром Великим. Четврто – Црвено царство Јосифа Стаљина. А данас је Пето царство, чији је творац Владимир Путин.“
Понекад се чини да ствари није могуће изрећи јасније. Ко је, заправо, „Анђео Херсона“?
Овде се тон Проханова мења и почиње да грми попут гласа библијских пророка: то је „онај који је својим крилима заштитио кнеза Владимира када је он заронио стопе у крстионицу. Онај који је превео цара Ивана Васиљевича Грозног преко Волге, иза Урала, да прошири своје царство све до Тихог океана. Онај који је, као олуја, јурио испред руских пукова на Полтавском пољу, а затим, у сунчаној позлати, засео на торањ Петропавловске тврђаве.“
Да не буде забуне: то је исти онај анђео који се јавио и Стаљину. „Тај Анђео се јавио Стаљину у туруханском изгнанству и рекао му: ’Ти ћеш бити победник’. И сада се овај анђео појављује међу димом и у гвозденој магли, раширивши крила као лептир који излеће из чауре руске историје.“
 
Пепео који отпада са усијаних крила То је права, истинска руска историја. Историја којој се Русија увек враћа, чак и када је из ње била изгнана, као 1991.
„Русија се враћа у историју, одакле су је избацили после 1991. године“, пише Проханов. „И нема сумње да је овај повратак мучан, повезан са грозним страдањем, јецајима и крвљу. Изгубили смо крстарицу ’Москва’, симбол Црноморске флоте. Непријатељи су минирали Кримски мост – амблем поновног уједињења Крима с Русијом. Претворили су предграђе Доњецка у рушевине, гранатирајући Севастопољ, Белгород, Брјанск… Некажњено, преко мостова и пруга из Пољске, крећу на фронт амерички и немачки тенкови, противваздушне инсталације, читава војна машинерија Запада. Украјинске милитантне групе се инфилтрирају на руску територију, дижу у ваздух далеководе, сеју панику у пограничним селима. Умножавају се збуњеност, раздраженост, расправе у војним круговима, недопустиве за армију која ратује. Нагомилавају се питања на која нема одговора.“
Све то уопште не ремети главни ток руске историје. А ни ток оног што је прозвано Специјалном војном операцијом. Да бисмо ово разумели, не треба бити русофил. „Руска историја је фасцинантна, посебно у тумачењу приповедача Проханова“, додаје Финац Марку Сира. То није списак историјских догађаја, нити збир његових врховних владара: „То је божански синусоидни талас, непоколебљиви образац у коме нема случајности. Ако верујете у Бога, верујте у руску историју. Ако верујете да је Русија дом Богородице, третирате ову кућу као храм“, каже Проханов.
То је, за писца, само пепео, „шљака која пада са усијаних крила божанског анђела“. Тако мора да буде. Многи то не препознају и одлазе. Није то никаква блистава „руска интелигенција“, а ни „руска елита“. У питању су савремени „власовци“: „Пети егзодус догађа се пред нашим очима, када су се они, уплашени због померања руских тектонских плоча, спаковали на чартер летове и побегли из Русије.“
 
Крај у наредном броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *