O AROGANCIJI ZAPADA I NJENIM „FENOMENIMA“

Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Još 2007. napisao sam kolumnu gde sam rekao da visokog predstavnika treba ukinuti jer s njim BiH izgleda kao bicikl s pomoćnim točkovima. Ne možete biti normalna država i imati nenormalne institucije

Kažu da novinarstvo, a pogotovo književnost, dakle – pisanje, znače let, a leteti mogu samo oni koji imaju krila a da se pride ne plaše pada. Kod našeg sagovornika su, čini se, svi uslovi od samog početka bili ispunjeni. Jedno krilo u vidu spisateljskog dara, koji čak ni njegovi protivnici nikada nisu osporavali, i drugo krilo, oličeno u priči o vremenu i prostoru, o turobnoj, često i pakosnoj sudbini naroda i uopšte čoveka izvan svih geografskih i političkih granica koju samo pisana reč može valjano ispričati. I ta priča „postala je lokalna baš zato što je globalna i postala je nacionalna baš zato što je internacionalna“, odnosno postala je naša baš zato što je njegova. Muharem Bazdulj, jedan od značajnijih autora i samosvojna ličnost naše savremena književne, ali i novinarske scene. Od rodnog Travnika, preko Sarajeva do Beograda. Od bosanskohercegovačkog vunderkinda do epiteta srpskog pisca i državljanina Republike Srbije, sve to sa koferom u kojem se pored dvadesetak naslova koje potpisuje kao autor, nalaze i neka od najznačajnijih književnih i novinarskih priznanja koje je moguće dobiti pod našim parčetom neba. Muharem, u razgovoru za „Pečat“, govori o Srbiji, Bosni, i o aktuelnom trenutku u kojem se svet nalazi.

Kinezi imaju kletvu koja se sve češće citira: „Dabogda živeo u zanimljivim vremenima.“ Da li je vreme u kojem živimo u globalnom smislu „zanimljivo“, i koliko je presudno po celokupnu budućnost sveta?
Rekao bih da ste u pravu, da su nas zaista zapala zanimljiva vremena. Dodao bih i onu Lenjinovu kako ima decenija u kojima se ne desi ništa, a onda se dese nedelje tokom kojih se dese decenije. Mi imamo tu sreću ili nesreću da ta „zanimljivost“ traje skoro neprestano, a što se tiče budućnosti sveta, tu javno valja uvek biti optimista. Ako krene nabolje, ispadnete prorok, a ako krene nagore, koga briga za neke intelektualne prognoze. Šalim se malo, ali ne previše.
Rat u Ukrajini traje dve godine i nema naznaka da će se završiti u narednim mesecima. Buknuo je Bliski istok, inflacija raste, ali rastu i izdvajanja za vojsku u većini država. Da li je analogija sa 1939. i 1941, gde 1945. nije ni na vidiku, na mestu, ili nema razloga za toliku bojazan?
Meni je vrlo drag mislilac Nasim Nikolas Taleb, čiju sam jednu knjigu i preveo na srpski. On je autor koncepta „crnog labuda“, ideje da kad razmišljamo o opasnostima u budućnosti, analogije sa prošlošću nisu nužno dovoljne. U tom smislu, možda i nije najgore da mislimo o nekoj novoj 1939. ili novoj 1941, možda neka godina koja počinje ciframa 202 postane simbol bez presedana. Hoću da kažem, kad mislimo o izazovima budućnosti, ne moramo da očekujemo bilo kakvu „reprizu“, možda nas čeka i „premijera“.
Poznato je da baštinite i verujete u ideje prave iskonske levice. Mnogi misle da aktuelni svetski sukobi zapravo predstavljaju poslednje „koprcanje“ liberalnog kapitalizma i jednog specifičnog pogleda na državu, čoveka i porodicu, da kroz prizmu Amerike i zapadne hegemonije sačuva sebe na tronu. Delite li to mišljenje?
Nije ta ideja lišena privlačnosti, mada se meni čini da je svet prekompleksan da bismo mogli bilo kakvom simplifikacijom da objasnimo ceo niz stvari koje međusobno jesu povezane, ali često imaju i vlastite „lokalne“ razloge. Ali da, ekonomska nejednakost čovečanstva u ovoj formi kakva postoji neizostavan je deo mape globalnih problema.
Čak se i na Zapadu mogu čuti tumačenja: o zapadnoj civilizaciji koja je izašla iz svog humanističkog i civilizacijskog koloseka i da se priklonila antihumanističkom vrtlogu protivnom čovekovoj prirodi!?
Pozicija pobednika uvek je jako rizična. O tome govore mitovi, legende, arhetipovi, svete knjige, istorija umetnosti. Arogancija Zapada posle pobede u Hladnom ratu uticala je na fenomene koje potencirate u pitanju. Ljudi kad govore o radničkim pravima u Skandinaviji iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, često prenebregavaju tadašnju geopolitičku dinamiku. Dok je postojala alternativa, Zapadu je bilo u interesu da pacifikuje sopstvenu radničku klasu. Sada je to drukčije.
Da usmerimo pažnju na muke Srbije i našeg regiona. Početak godine obeležio je ponovni spor između Sarajeva i Banjaluke zbog proslave 9. januara. Kako ste videli taj događaj i kako vidite buduće odnose na relaciji Sarajevo – Banjaluka?
Najzanimljiviji mi je tu bio istup profesorke Sabine Silajdžić sa sarajevskog Ekonomskog fakulteta. Ona je javno rekla stvar koja je u javnom životu Sarajeva tabu: da Banjaluci prvi mart kao Dan nezavisnost BiH smeta na isti način na koji Sarajevu smeta deveti januar. Ona je, naravno, prošla kroz „toplog zeca“, ali uvek je dobro da se o svemu javno govori. I Sarajevo i Banjaluka morali bi da uzmu u obzir stvarne stavove suprotne strane. To bi bio dobar početak.
Šta je za vas i po vama Kristijan Šmit, čovek koji nema legitimitet da obavlja funkciju visokog predstavnika UN u BiH, mada se defakto uz podršku Vašingtona i Brisela ponaša u skladu s tom funkcijom. Da li su on i njegovi prethodnici zaista regulatori i garanti mira ili samo prokuratori imperije koji svesno mašu šibicom tamo gde je sve lako zapaljivo?
Hajde da se našalim uz pomoć prideva koji je ovdašnjoj javnosti pre nekoliko decenija bio veoma popularan. Onomad su u Sarajevu i Zagrebu, SR Jugoslaviju nazivali „krnja Jugoslavija“, pošto, je li, po njihovom mišljenju, nema prave Jugoslavije bez Hrvatske. U tom smislu, Kristijan Šmit je „krnji visoki predstavnik“. On nema puni legitimitet koji su imali njegovi prethodnici, ali ipak nije ni puki „slučajni prolaznik“. Što se tiče istorijske uloge visokih predstavnika, to je velika tema, ali ugrubo: u prvih desetak godina oni su bili deo rešenja, a ne deo problema. Situacija, uključujući i sigurnosnu, bila je rovita, vladalo je veliko nepoverenje među domaćim političkim akterima, pa je takav funkcioner bio skoro nužan. Već negde od 2006. visoki predstavnici su deo problema. Dok sam živeo u Sarajevu, to me je više tangiralo, pa sam još 2007. napisao kolumnu o tome da se Ured visokog predstavnika treba ukinuti jer s njim BiH kao država podseća na bicikl s pomoćnim točkovima. Ne možete istovremeno želeti da budete „normalna država“, a imati „nenormalne“ institucije. Nije taj moj tekst onomad dočekan blagonaklono, ali dobro, ta infantilna politika koja nažalost već decenijama vlada Sarajevom od tzv. stranaca očekuje samo pomoć u sprovođenju sopstvene agende, te stoga i ne želi da na ravnoj nozi o budućnosti raspravlja s političkom Banjalukom.
Da li najveći usud BiH i njene celovitosti leži u tome što kao država može da uspe jedino na ideji o konstitutivnom suživotu tri religije i tri najveća južnoslovenska naroda i to posle krvavog građanskog rata, a da pride ta ideja nije uspela na nivou Jugoslavije, mnogo veće države, mnogo moćnije, sa daleko boljom međunarodnom pozicijom? Drugim rečima, da se poslužim fudbalskom terminologijom: neko očekuje da nivo igre koji nije mogla da dostigne ni Barselona u najboljim danima, sada dostigne Alaves i to sa povređenim igračima?
Simpatična vam je analogija, ali znate i sami da ishod utakmice ne zavisi samo od kvaliteta igrača nego i od suđenja. Protiv Jugoslavije kao Barselone sudijska trojka je napravila masu nepravednih odluka, davala crvene kartone bez razloga, sudila nepostojeće penale i tako dalje. Hoću da kažem, mnogo toga zavisi od globalne politike. Versajska Jugoslavija je delovala moćno pa nije poživela ni 23 godine. Dejtonska Bosna je delovala sklepano, pa se, evo, bliži 30. rođendanu.
Šta je sa zajedničkom budućnošću Srbije, BiH, a dalje i Severne Makedonije i Crne Gore u Evropskoj uniji? Ima li smisla i dalje ići tamo; odnosno ima li smisla nadati se da nas tamo uopšte žele?
To sve zavisi od geopolitike. Svi znamo da su i baltičke zemlje i Rumunija i Bugarska primljene usprkos nepoštovanju svih kriterijuma. Pre ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini izgledalo je da nema teorije da se EU proširi pre, recimo, 2035. Sada već i to nije sigurno. Tako da, meni se čini, vredi i dalje pokušavati da uđemo u EU, ali nemati nikakve iluzije o toj zajednici kao takvoj.
Ove godine navršava se četiri decenije od ZOI u Sarajevu. Takođe, te 1984. avion J-22 „orao“, proizveden baš u BiH, s pilotom Marjanom Jelenom u kokpitu, postaje prvi jugoslovenski avion koji je leteo brže od brzine zvuka; „Zabranjeno pušenje“ objavljuje svoj debi album, kultni „Das ist Valter“, dok samo godinu dana kasnije Emir Kusturica dobija svoju prvu Zlatnu palmu u Kanu za film „Otac na službenom putu“. Kako sa ove distance gledate na te podatke, i uopšte na to vreme?
Da se poslužimo famoznom frazom, to izgleda kao Periklovo doba.
Veliki ste poznavalac dela Petera Handkea. Da li je Handke „najbolje što se poslednjih decenija desilo Srbiji, bar u međunarodnim okvirima“?
Jedna od najboljih, zasigurno. Meni je drago da je Handke kod nas, čini mi se prvi put, stekao veliki broj stvarnih čitalaca, da on za našu čitalačku publiku nije više samo „onaj slavni pisac koji zauzima srpsku stranu“ nego i autor čije knjige imaju ozbiljnu recepciju.
Šta prosečan čitalac danas dominantno vidi u književnosti: riznicu ideja i nadahnuće za borbu i misiju – kako stvoriti boljeg sebe i bolji svet, ili samo bekstvo od teške svakodnevice?
Nezahvalno je pokušavati dokučiti šta je „prosečni čitalac“ i šta hoće. Uostalom, ni dve kategorije koje navodite nisu nužno strogo razdvojene. I knjige u koje bežimo od teške svakodnevice mogu istovremeno biti i, kako kažete, akumulator ideja. Važno je da se čita. I oni koji čitaju pogrešne stvari, ako već steknu naviku čitanja, jedanput će, možda i greškom, početi da čitaju prave stvari.
Današnja književna scena u Srbiji?
Bogata i raznolika. Da smo u ostalim oblastima, kao u književnosti – gde bi nam bio kraj. Za zemlju ove veličine, imamo sjajnu izdavačku i knjižarsku mrežu. Ima dobrih pisaca različitih generacija. Vredelo bi porazmisliti o tome zašto kod nas već godinama najveći hitovi ne dolaze iz domaće, nego iz prevodne književnosti. U većini evropskih zemalja je drukčije.
Jedan ste od potpisnika bojkota NIN-ove nagrade. Nedeljnik NIN je nedavno promenio svoju vlasničku strukturu. Da li očekujete da će to uticati na promenu motiva pri dodeljivanju ovog nekada prestižnog, možda i najprestižnijeg književnog priznanja u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji?
Moram da priznam da sam svim srcem pozdravio izbor Steve Grabovca za ovogodišnjeg laureata. Eto, da kažem da je to pozitivan signal, ali koliko sam čuo, najveći deo aktuelnog žirija ove godine napušta žiri. Biće zanimljivo videti sastav žirija u ovoj novoj konstelaciji. Tada će i na ovo pitanje biti moguće pouzdanije odgovoriti.
Šta čitaoci mogu da očekuju od Muharema Bazdulja?
Radim paralelno na nekoliko stvari, ali možda je najizvesnije da će prva iduća objavljena knjiga ponovo biti kratki roman.