НЕОДРЖИВ БЕЛЕГ НА ЧЕЛУ СРПСКОГ НАРОДА

Великодушни, трпељиви и стрпљиви српски народ од овог политичког напада мора да се брани правним путем, то значи – да тужи Немачку, Европу и НАТО!

Пише проф. др Срђан Алексић

Према наводима предлагача нацрта резолуције о геноциду у Сребреници 1995. године који су сачиниле Немачка и Руанда, а која је прошле недеље усвојена на седници Генералне скупштине УН, циљ овог документа је позивање целокупне светске јавности на осуду негирања геноцида у Сребреници и величања одговорних за убиство око 8.000 бошњачких цивила у јулу 1995, као и проглашење 11. јула Међународним даном сећања на жртве геноцида у Сребреници.
Пре него било шта друго кажемо, истичемо уверење да је ово озбиљан политички напад на Србију, који такође представља и злочин над српским народом и његовом историјом. О геноциду нико нема права да разговара док не спомене најмање око милион српских, јеврејских и ромских страдалника од усташког геноцида у Јасеновцу, и чињеницу да је Србија претрпела ратне злочине од незаконите агресије 19 чланица НАТО-а које су српски народ бомбардовале осиромашеним уранијумом и изазвале трајну еколошку катастрофу.

НАШИ ЗАКОНИ ПРЕВАЗИЛАЗЕ РЕЗОЛУЦИЈУ УН Ако погледамо правне аспекте који су циљ овог документа, односно усвојене резолуције, можемо констатовати да је он већ потпуно остварен постојећим правним оквиром како у Босни и Херцеговини, тако и у Србији. У прилог томе говори чињеница да кривична законодавства обе државе познају кривичну одговорност, односно кажњивост за негирање геноцида, односно негирање злочина против човечности. Наиме, прописивањем кривичних санкција за посебно кривично дело према ова (два?) кривичноправна система у потпуности је обезбеђена ефикасност такве правне заштите.
Тако Кривични закон БиХ (члан 145а, став 3) под називом „Изазивање националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости“ (глава петнаеста – кривична дјела против слободе и права човјека и грађанина), предвиђа казну затвора у трајању од шест месеци до пет година за свакога ко „јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда придруженом уз Лондонски споразум од 8. августа 1945. или Међународног кривичног суда за бившу Југославију или Међународног кривичног суда или суда у Босни и Херцеговини“, под условом да је такво кривично дело усмерено против групе лица или члана групе одређене с обзиром на расу, боју коже, вероисповест, порекло или националну или етничку припадност, и то на начин који би могао подстакнути на насиље или мржњу усмерену против такве групе лица или члана такве групе.
Из ове законске одредбе произлази да одобравање, величање, саглашавање са извршеним неким од таксативно набројаних злочина, међу којима се на првом месту наглашава злочин геноцида, односно његово порицање, негирање, умањење (у већем степену) или оправдавање представља основ ове инкриминације, односно кажњавања његовог учиниоца.
У случају да је неку од наведених радњи оправдавања, негирања или порицања геноцида, према Кривичном закону БиХ, учинило лице са одређеним личним својством – као што је дужносник или одговорно лице или запосленик у институцији власти или било којем органу који се финансира путем јавног буџета, тада се ради о тежем, квалификованом облику кривичног дела, за који је прописана казна затвора од најмање три године.
Поред тога Кривични закон БиХ познаје још два облика кривичног дела ове врсте. То су:
1) ако се нека од наведених радњи оправдавања, негирања или порицања геноцида и других кривичних дјела изврши тако да се јавности учини доступним или јој дистрибуира летке, слике или друге материјале, тада је прописана казна затвора од најмање једне године;
2) ако је нека од наведених радњи оправдавања, негирања или порицања геноцида, односно других сличних међународних кривичних дјела учињена на начин којим се може пореметити јавни ред и мир или је пријетеће, злостављајуће или увредљиво, тада је прописана казна затвора од најмање три године.
Одредбе кривичног законодавства сличне садржине, чији је смисао да спречи оправдавање, негирање или порицање геноцида или других сличних међународних кривичних дела садржане су и у Кривичном законику Србије. Ради се о кривичном делу под називом „Расна и друга дискриминација“ (члан 387) из главе тридесет четврте – кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом.
Наиме, Кривични законик Србије (став 5) у овом случају прописује казну затвора у трајању од шест месеци до пет година, за свако лице које „јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину“ геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда.
То, дакле, значи да кривичноправна заштита, која представља највиши облик правне одговорности за одобравање, негирање или оправдавање геноцида и других злочина против човечности или ратних злочина који су утврђени било пресудама домаћег суда у Србији или Међународног кривичног суда (трибунал у Хагу), знатно превазилази домете донете резолуције у ГС УН.
Резолуцијом се такође позива и да се 11. јул прогласи Међународним даном сећања и комеморације на геноцид у Сребреници, наглашава важност завршетка потраге за посмртним остацима преосталих жртава и позива на наставак процесуирања починилаца геноцида који су још на слободи. Међутим, разложно се поставља питање да ли ће овим отварањем Пандорине кутије зла и друге државе које су доживеле ратове такође затражити обележавање и исказивање међународног пијетета за своје жртве, хоће ли поставити питање несталих у рату на Косову 1999. године, и да ли ће и те жртве имати једнаку важност?
Јасно је да је ово политичка декларација којом се Србима на чело ставља белег геноцидности, као што је то посредно чињено и за време нелегалне НАТО агресије и бомбардовања осиромашеним уранијумом.

БЕЗ ПРАВДЕ НЕМА ПОМИРЕЊА Током излагања представника држава које су гласале за резолуцију чуло се да овај документ није уперен ни против једне земље или народа и да неће наметати колективну одговорност српском народу. Такође је речено да резолуција неће мењати ништа на правном основу, једино што ће установити је Међународни дан сећања на жртве Сребренице и тражити од чланица УН, међународних и регионалних организација и цивилног друштва да обележавају Међународни дан. Овим поводом, поставља се суштинско питање – да ли је нацрт резолуције фокусиран на одржавање стабилности у региону или доноси даље поделе које ће да отворе „старе ране“?!
Као озбиљна држава која афирмише и право и правду, Русија је на све ове аспекте указивала на време, и упозоравала да може доћи до подела у ставовима приликом излагања у Генералној скупштини, односно да се може догодити да резолуција не буде усвојена консензусом. Представници Русије оценили су да је изгласавање ове резолуције срамни чин, и да су иницијатори рачунали на поделе. Народна Република Кина и њен представник јасно су ставили до знања да ће гласати против овакве резолуције, додавши да је одлука о расправи око усвајања овакве резолуције ,,исхитрена“ и да није у складу с духом тежње за помирењем народа у региону и очувањем мира и стабилности као највишег циља.
Узевши у обзир да 109 међународно признатих држава није подржало резолуцију (19 је било против, 68 је било уздржано, 22 је напустило седницу и није гласало), да те државе представљају више од две трећине светске популације и да су то државе чији је економски, друштвени, војни и сваки други утицај у свету нарастајући, можемо истаћи да Србија никако није остала усамљена, да има пријатеље и партнере у свету и да глас наше дипломатије и аргументи наших представника имају од‌јека широм светских меридијана. Понављам, Србија и српски народ немају чега да се стиде, наш народ је страдални народ, који је своју слободу и државност градио на размеђи империја, цивилизација и геополитичких интереса. Мултиполарни светски поредак који је у настајању, пружа нам могућност да остваримо своје националне интересе у свим областима државног и народног постојања.
И да закључим – великодушни, трпељиви и стрпљиви српски народ од овог политичког напада мора да се брани правим правним путем, то значи – да тужи Немачку, Европу и НАТО! Јер они који се не бране, пред историјом сами себе проглашавају кривим!

РАЗЈАШЊЕЊА

Подсећамо да је међународна правна дефиниција злочина геноцида дата у члану II и III Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године. Члан II описује два елемента злочина геноцида: 1) ментални елемент, значи намера да се потпуно или делимично уништи национална, етничка, расна или религиозна група као таква, и 2) физички елемент, што значи да злочин мора да укључује оба елемента да би се звао геноцид. Члан III описан је са пет кажњивих облика злочина геноцида: геноцид, конспирација, подстицај, покушај и саучесништво.

3 коментара

  1. Јелена

    Сваком је јасно да злочин у Сребреници не потпада под дефиницују појма геноцид. И да су јасне намере спонзора и коспонзора резолуције шта се жели њом постићи – провидно и покварено. И да је изгласавање нелегално, равно неважећем.
    Од стране Срба подразумева се мало почетне буке, а онда – мир и општа тишина, као увек.

    А тек сад се морају употребити сва правна средства у борби за историјску истину, очување националног достојанства и спаса Србије!
    Слутим да наша влада – проевропска, светска, либерална, окренута будућности (каквој?), неће мрднути прстом!

  2. “Велики инквизитор”, центар који управља ратовима Западних земаља у потпуности је преузео нацистички режим који, фактички, није поражен у Другом Св. рату. Први знаци неонацизма појавили су се у Западној Немачкој, већ педесетих година прошлог века, за време првог послератног Немачког канцелара Конрада Аденауера. Адеануер је успео да придобије генерала Ајзенхауера и Черчила да зауставе денацификацију и егзекуцију крвавих злочинаца СС.Од Хитлеровог Вермахта направио је Бундесвер. Зато није чудо што је Немачка једва дочекала да поново бомбардује Београд. Наша жилава одбрана зауставила их је а губици су им били несразмерни, обзиром да је Србију напало 19 НАТО земаља. Ми смо фактички зауставили НАТО агресију и издејствовали Р-1244 и тиме навукли бес дегенерисаних амерички лидера. Зато је Немачка, баш геноцидна Немачка одабрана да иницира срамну резолуцију о геноциду, што милом што силом, у Сребреници где је дошло до стрељања заробљеника (број је полемичан)и да је прикачи Србима на апсолутно незаконит начин.

  3. Познато је да предлог Резолуције о геноциду над Српским народом за време Независне Државе Хрватске није добио потребну већину у Скупштини Србије, јер посланици вучићевог СНС-а нису гласали за то. Наравно по налогу или диктату свога шефа А. Вучића. Споменути Предлог Резолуције је предложила најстарија посланица Смиља Тишма, која је као 6-годишња дјевојчица доживела и упамтила све хрватске страхоте над децом поткозарја. Да је та Резолуција изгласана и објављена, питање је да ли би Немачка, као оснивач злочиначке НДХ, посегла за Резолуцијом о геноциду против Српског народа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *