НА ИСТ РИВЕРУ ИЗВЕДЕН ЗАВРШНИ ЧИН ПРЕДСТАВЕ МОЋНИКА

Велике западне силе никада не признају грешке и ретко одустају од зацртаних планова. Ако већ нису могли да остваре циљеве прљавом дипломатском агресијом, постоји резервни циљ резолуције – ново распиривање мржње и оружаног сукоба, што овај документ, овакав какав јесте, неспорно и гарантује

Никада до сада није била концентрисана толико моћна политичка и дипломатска сила као за прошлонедељни удар на Србе, њихову државу Србију и Републику Српску у УН. Остварујући подмукли план, Запад није потценио дипломатске способности Србије, јер се и поред своје снаге и моћи одлучио за манипулације и злоупотребе. Место одлучивања су својим корупционашким методама преместили из Савета безбедности у Генералну скупштину УН како би избегли руски и кинески вето, а сам начин гласања претворили у обичну фарсу. Ништа нису препустили случају у планирању апсолутне победе и тоталног пораза Срба и Србије. Све је било лажирано до мере да буде увредљиво и понижавајуће, не би ли испровоцирали исхитрене и контрапродуктивне потезе. То је разлог за одлуку да покретачи ове иницијативе буду најгеноцидније државе, Немачка и Руанда, и због тога већину спонзора чине државе које су у прошлости чиниле геноцид.
Србија није насела на провокације и донела је храбру одлуку, једино могућу са становишта наше славне историје, да пружи отпор и крене у неравноправну борбу за истину и правду. На масовну дипломатску агресију западних сила Србија је могла да одговори с неколико динамичних дипломатских операција. И у овом рату, као и приликом војне агресије на Србију 1999. године, замишљено је да Срби и Србија буду не само театрално уништени него и понижени елиминацијом одбрамбених способности. Након тога ишло би се на сурово гажење српских стратешких интереса, од територијалних, до економских, политичких и војних – да све оно што Срби и Србија сада не дају и неће, буде „на изволите“, уз „извините“. Наравно, Србија није могла у овој дипломатској борби (као ни својевремено у војној агресији) да порази ЕУ и НАТО, али је (као и тада) успела да им нанесе такву штету, овога пута дипломатску, да им ни ова врста напада на Србију не доноси потпуни успех. Непосредно након седнице, на којој су се стидели они који оптужују а поносно седели они који су оптужени, стигле су оцене са Запада и из балканског окружења да се доношење резолуције претворило у дебакл и да су Срби изашли као победници. Ем нису дискредитовани, сатанизовани и изоловани, ем је њихова међународна позиција додатно потврђена и ојачана.
Велике западне силе никада не признају грешке и ретко одустају од зацртаних планова. Ако већ нису могли да остваре циљеве прљавом дипломатском агресијом, постоји резервни циљ резолуције – ново распиривање мржње и оружаног сукоба, што она и оваква каква јесте неспорно гарантује. У јавности се не види довољно ко стварно стоји иза овог катастрофалног пројекта. Наравно да то не може бити Немачка, која је и сама дубоко уцењена и контролисана. Наравно да су то Сједињене Државе и Велика Британија које сада само глуме „обичне“ спонзоре. Разумео је то наш државни врх, иначе не би председник Србије рекао „да нам је Колективни запад припремио савршену олују“. Уцене и претње тима Аналене Бербок само су врх леденог брега. Није се видео огроман број прљавих послова које су обавиле моћне западне обавештајне службе, а то је могуће само ако игру воде САД и УК – од компромитације, уцена и претњи, корупције, до примамљивих обећања. Текст резолуције намерно је формулисан тако да га могу тумачити како им када одговара. Тумачењем пре гласања, требало је да текст изгледа безазлено и добронамерно, нешто што се мора подржати, а каснијим тумачењима резолуција треба да буде катастрофална за Србе, Србију и РС.
На тој седници није било оних који не познају дефиницију геноцида, па ипак неки нису могли да савладају страх и срамно су гласали за резолуцију, други су пак „сачували образ“ бекством из сале или међу „уздржане“, док су поједине земље храбро гласале против, свесне последица, тако да сада коначно знамо ко нам је пријатељ, ко је партнер, а ко непријатељ. Сем неупоредиве надмоћи, битно је и то што су западни механизми борбе били прљави, подли и нечасни, док су се наши ослањали искључиво на част, истину и поштење, и зато је ова српска победа величанствена и представља прави подвиг.