„Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti“

U Njujorku je danas, u organizaciji Stalne misije Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, održana panel diskusija „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti“- svedočanstva svedoka i žrtava rata u BiH.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da istina nije jednostrana i da nikada nije ni bila, dodajući da su neke od žrtava to i potrvdile na današnjem panelu.

– Mi nismo ćutali o događajima koji su se događali u Srebrenici. Naprotiv. Hapsili smo i isporučivali. I to govori o individualnoj odgovornosti. Ali čuli ste ove ljude. Ti ljudi su obični ljudi i svi oni će se osećati veoma loše ukoliko vi donesete rezoluciju. Zato što su oni svi žrtve i odjednom će na čelima imati znak, tako što će postati deo goenocidnog naroda. 

Vučić se zapitao zašto se uopšte donosi ova rezolucija ako je reč o indivudalnoj odgovornosti.

– Zašto smo svi usvojili opštu rezoluciju o genocidu 2015. godine? Zašto počinjemo sa ovom? Zašto ne počnemo sa nekom što je učinjeno protiv Srba u Prvom svetskom ratu? Izgubili smo 28 odsto stanovištva u tom ratu, a u Drugom svetskom ratu Srbi su činili 85 odsto svih žrtva na teritofiji bivše Jugoslavije, kazao je Vučić.

On je upitao prisutne da li će ova rezolucija da ujedini ljude u regionu, u BiH, i da  li će obezbedi mir u godinama koje dolaze.

– Svi znate da je odgovor negativan. Koja je prava svrha? Da se kazni jedan slobodoljubiv narod. Nije baš racionalno. Šta će da bude posledica ovakvih odluka? Pitam vas i još jednom molim, jer ne mogu da pretim kao što to rade neke od zemalja kosponzora…dolazim iz male zemlje i ponosnog naroda. Pozivam vas da ne glasate za ovu rezoluciju i da se stvore uslovi za dijalog i inkluzivnost. Naš stalni predstavnik ovde je želeo da razgovara sa Nemcima, da vidimo da li nešto možemo zajedno da uradimo. Ali oni su odgovorili – Suočićete se sa rezolucijom na način na koji vam je mi budemo dali. Nadam se da će demorkatske vrednosti značiti da svi treba da budemo uključeni u donošenje važnih rezolucija, rekao je Vučić.

Predsednik Srbije je upitao prisutne i šta će uraditi kada se otvori ova Pandorina kutija?

– Hoćete reći da nije bio genocid ubijanje Srba u Prvom oi Drugom svetskom ratu od strane nemačkih i hrvatskih ancista. Hoćete da zažmurite i da poričete kada vama to ne odgovara, u političkom smislu. Molim vas da ponovo razmotrite svoje stavove i odluke, jer to moće da ima uticaje na mnoge buduće odluke, ne samo na region iz kojeg dolazi, već i na ceo svet, poručio je Vučić.

Advokat za Vašingtona Gregorije Tos je kazao da ovi ljudi ne traže više niša nego što su jednaka pravda za sve.

– Da sve žrtve imaju jednaku pravdu. A rezolucija koja se nalazi ispred UN zapravo ne vodi ka tome. Oni od UN traže da razmotre jednaku pravdu za svakoga.  Jednaka pravda ide ruku pod ruku sa poštovanjem ne samo njihovih priča već i priča žrtava koje nisu preživele. Ova rezolucija nikada ih neće učiniti delom te jednačine i ne može da se posmatra kao pravda. A UN se zalažu za jednaku pravdu za sve ljude na svetu, ukljujući i Srbe. Trebalo bi da se uzme u razmatranje već svi učesnici u BiH – Srbi, Hrvati i Bošnjaci.

Prema njegovim rečima, ne spostoji ništa u ovoj rezoluciju što ukazuje na poštovanje Srba.

– Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva i izvuče na videlo probleme još od Prvog svetskog rata, a možda i od ranije. Kako možete da postignete uspeh jednom rezolucijom, a da izostavljate jednog od učesnika. Srbiju interesuje jednako priznanje svih žrtvava. Ima li neko ovde prisutan ko bi mogao da kaže da to nije ono čemu stremimo. kazao je.

On je kazao da su ljudi bili voljni da gledaju napred, da ostave ogorčenost za sobom i da ne razmišljaju o osveti.

– Ovaj deo sveta je preživeo kulturološku osvetu i pomirenje tako da sve žrtve budu obuhvaćene, imaće više efekta u rešavanju problema regiona i pomoći će ekonomskom rastu BiH i dugih susednih zemalja. To će voditi do uzajamnog razumevanja. Međukulturna razmena među zajednicama bi mobla da dovede do novog stanovišta i postavljanja problema, ali ideja o izostavljanju srpskog stanovništva, ne vidim kako bi moglo da ima uspeha.

Dušanka Stanić i njena sestra Svetlana koje su bile zatvorene u koncetracionim logorima i svedočile su o svom sikustvu.

– Imala sam 8 godina kada je počeo rat u Jugoslaviji, naše porodice su zajedno radile, zajedno su slavile. Nažalost jednog hladnog aprilskog jutra majka mi je rekla da je škola otkazana. Rekla mi je da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama. Nisam shvatala da smo mi bili manjina. Bili smo zatočeni u kući, jeli smo hranu samo onu koju smo imali kod kuće. Sa osam godina sam pokušala da shvatim šta se dešava. 

– Jednog dana grupa vojnika je došala u našu kuću u crnom kombiju sa zamračenim staklima, on je korišćen da se njime prevoze kriminalci. Grupa vojnika došla je pred našu kući u crnim uniformama i jedan od njih je uperio je pušku u mene. On je nišanio u mene i držao upreren pištolj i naterao nas da uđemo u kombi. Nismo znali gde idemo. Odvedeni smo u školu gde smo se približili stotinama drugih Srba koja su već bila tamo. Otkrili smo da naredna 3 dana nećemo dobiti nikakvu hranu – rekla je ona i dodala da su hranu dobijali samo oni koji su već mesecima bili tamo – jedno jaje i tanko parče hleba. Sećam se da sam našla jedan mali prostor i da sam sedela skučena. Bila sam gladna i iznurena. Posle tri dana su došli vojnici i rekli da žene i deca treba da odu u autobus koji je bio parkiran ispred, a da muškarci treba da ostanu. Pozdravili smo se sa tatom ne znajući da ćemo se ikada više videti i ušli smo u autobus.

Odatle su dalje odvedeni u logor i odvojeni od muškog dela porodice. 

– Čula sam kako govore kako će da nas bace u jamu, kao što je to bilo u Drugom svetskom ratu – ispričala je ona. Setila se svoje bake koja joj je pričala kako je to bilo u Drugom svetskom ratu.

– U logoru smo bili 13 meseci, žene, deca i starije osobe. Bili smo gladni i uplašeni. Vojnici su dolazili da nas muče svakog bogovetnog dana. Provocirali su nas. Poređali bi nas za streljae i tražili od nas da dignemo ruke u vis. Davali su ponudu i majkama sa decom da biraju da li da prvo ubiju njih ili decu. Molila sam se i nadala da ćemo da preživimo i da će sve biti kao pre rata. Ali postalo je još gore. 

Perepričala je i strahote koje su preživeli njen otac i ujak.

– TUkli su ga štapovioma i gaztili ga vojničkim čizmama. Koristili su vruće tanjire i terali ih da na njima stoje bosi, na tim vrelim pločama… Nije bilo milosti. Svaki dan su imali težak rad. Kao životinje vraćani u logor. Prebijanja su trajala i po pet sati, asledeće jutro su morali na težak rad bez obzira u kakvom su stanju bili. Ako nisu mogli da stoje onda su ih vukli. 12 sati bez hrane i vode su bili, a ako bi pokazali da će da posustanu udarali bi ih puštaka u glavu. Takođe su urezivali krstove na njihovom telu i onda posipali so na ranu i gledali kako će da pate.

Kaže da su artiljerijske granate postale njena uspavanka. Ispričala je i priče koje je slušala u mestu u kom je živela i kako su pokušali Bošnjaci da je siluju.

– Čula sam kako su rekli, hajde da je silujemo. Popbegla sam samo zato što sam bila brža.

– U oktobru 1995. naš grad je ponovo bio napadnut. Uspeli smo da pobegnemo sa kočijama – žene deca i stariji. Bio je oktobar, živeli smo napolju. Ja sam bila beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam prošla u detinjstvu. Dok nisam napunila 11 godina grčke porodice su nas primile i smestile u svoje domove. Tek tada sam shvatila da bi tako detinjstvo treba tako da izbleda. Shvatila sam da ipak ima dobrih ljudi i ima nade.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *