„Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути“

У Њујорку је данас, у организацији Сталне мисије Републике Србије при Уједињеним нацијама, одржана панел дискусија „Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути“- сведочанства сведока и жртава рата у БиХ.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да истина није једнострана и да никада није ни била, додајући да су неке од жртава то и потрвдиле на данашњем панелу.

– Ми нисмо ћутали о догађајима који су се догађали у Сребреници. Напротив. Хапсили смо и испоручивали. И то говори о индивидуалној одговорности. Али чули сте ове људе. Ти људи су обични људи и сви они ће се осећати веома лоше уколико ви донесете резолуцију. Зато што су они сви жртве и одједном ће на челима имати знак, тако што ће постати део гоеноцидног народа. 

Вучић се запитао зашто се уопште доноси ова резолуција ако је реч о индивудалној одговорности.

– Зашто смо сви усвојили општу резолуцију о геноциду 2015. године? Зашто почињемо са овом? Зашто не почнемо са неком што је учињено против Срба у Првом светском рату? Изгубили смо 28 одсто становиштва у том рату, а у Другом светском рату Срби су чинили 85 одсто свих жртва на теритофији бивше Југославије, казао је Вучић.

Он је упитао присутне да ли ће ова резолуција да уједини људе у региону, у БиХ, и да  ли ће обезбеди мир у годинама које долазе.

– Сви знате да је одговор негативан. Која је права сврха? Да се казни један слободољубив народ. Није баш рационално. Шта ће да буде последица оваквих одлука? Питам вас и још једном молим, јер не могу да претим као што то раде неке од земаља коспонзора…долазим из мале земље и поносног народа. Позивам вас да не гласате за ову резолуцију и да се створе услови за дијалог и инклузивност. Наш стални представник овде је желео да разговара са Немцима, да видимо да ли нешто можемо заједно да урадимо. Али они су одговорили – Суочићете се са резолуцијом на начин на који вам је ми будемо дали. Надам се да ће деморкатске вредности значити да сви треба да будемо укључени у доношење важних резолуција, рекао је Вучић.

Председник Србије је упитао присутне и шта ће урадити када се отвори ова Пандорина кутија?

– Хоћете рећи да није био геноцид убијање Срба у Првом ои Другом светском рату од стране немачких и хрватских анциста. Хоћете да зажмурите и да поричете када вама то не одговара, у политичком смислу. Молим вас да поново размотрите своје ставове и одлуке, јер то моће да има утицаје на многе будуће одлуке, не само на регион из којег долази, већ и на цео свет, поручио је Вучић.

Адвокат за Вашингтона Грегорије Тос је казао да ови људи не траже више ниша него што су једнака правда за све.

– Да све жртве имају једнаку правду. А резолуција која се налази испред УН заправо не води ка томе. Они од УН траже да размотре једнаку правду за свакога.  Једнака правда иде руку под руку са поштовањем не само њихових прича већ и прича жртава које нису преживеле. Ова резолуција никада их неће учинити делом те једначине и не може да се посматра као правда. А УН се залажу за једнаку правду за све људе на свету, укљујући и Србе. Требало би да се узме у разматрање већ сви учесници у БиХ – Срби, Хрвати и Бошњаци.

Према његовим речима, не спостоји ништа у овој резолуцију што указује на поштовање Срба.

– Она ће само да направи даља непријатељства и извуче на видело проблеме још од Првог светског рата, а можда и од раније. Како можете да постигнете успех једном резолуцијом, а да изостављате једног од учесника. Србију интересује једнако признање свих жртвава. Има ли неко овде присутан ко би могао да каже да то није оно чему стремимо. казао је.

Он је казао да су људи били вољни да гледају напред, да оставе огорченост за собом и да не размишљају о освети.

– Овај део света је преживео културолошку освету и помирење тако да све жртве буду обухваћене, имаће више ефекта у решавању проблема региона и помоћи ће економском расту БиХ и дугих суседних земаља. То ће водити до узајамног разумевања. Међукултурна размена међу заједницама би мобла да доведе до новог становишта и постављања проблема, али идеја о изостављању српског становништва, не видим како би могло да има успеха.

Душанка Станић и њена сестра Светлана које су биле затворене у концетрационим логорима и сведочиле су о свом сикуству.

– Имала сам 8 година када је почео рат у Југославији, наше породице су заједно радиле, заједно су славиле. Нажалост једног хладног априлског јутра мајка ми је рекла да је школа отказана. Рекла ми је да морам да останем код куће и да се играм са сестрама. Нисам схватала да смо ми били мањина. Били смо заточени у кући, јели смо храну само ону коју смо имали код куће. Са осам година сам покушала да схватим шта се дешава. 

– Једног дана група војника је дошала у нашу кућу у црном комбију са замраченим стаклима, он је коришћен да се њиме превозе криминалци. Група војника дошла је пред нашу кући у црним униформама и један од њих је уперио је пушку у мене. Он је нишанио у мене и држао упререн пиштољ и натерао нас да уђемо у комби. Нисмо знали где идемо. Одведени смо у школу где смо се приближили стотинама других Срба која су већ била тамо. Открили смо да наредна 3 дана нећемо добити никакву храну – рекла је она и додала да су храну добијали само они који су већ месецима били тамо – једно јаје и танко парче хлеба. Сећам се да сам нашла један мали простор и да сам седела скучена. Била сам гладна и изнурена. После три дана су дошли војници и рекли да жене и деца треба да оду у аутобус који је био паркиран испред, а да мушкарци треба да остану. Поздравили смо се са татом не знајући да ћемо се икада више видети и ушли смо у аутобус.

Одатле су даље одведени у логор и одвојени од мушког дела породице. 

– Чула сам како говоре како ће да нас баце у јаму, као што је то било у Другом светском рату – испричала је она. Сетила се своје баке која јој је причала како је то било у Другом светском рату.

– У логору смо били 13 месеци, жене, деца и старије особе. Били смо гладни и уплашени. Војници су долазили да нас муче сваког боговетног дана. Провоцирали су нас. Поређали би нас за стрељае и тражили од нас да дигнемо руке у вис. Давали су понуду и мајкама са децом да бирају да ли да прво убију њих или децу. Молила сам се и надала да ћемо да преживимо и да ће све бити као пре рата. Али постало је још горе. 

Перепричала је и страхоте које су преживели њен отац и ујак.

– ТУкли су га штаповиома и газтили га војничким чизмама. Користили су вруће тањире и терали их да на њима стоје боси, на тим врелим плочама… Није било милости. Сваки дан су имали тежак рад. Као животиње враћани у логор. Пребијања су трајала и по пет сати, аследеће јутро су морали на тежак рад без обзира у каквом су стању били. Ако нису могли да стоје онда су их вукли. 12 сати без хране и воде су били, а ако би показали да ће да посустану ударали би их пуштака у главу. Такође су урезивали крстове на њиховом телу и онда посипали со на рану и гледали како ће да пате.

Каже да су артиљеријске гранате постале њена успаванка. Испричала је и приче које је слушала у месту у ком је живела и како су покушали Бошњаци да је силују.

– Чула сам како су рекли, хајде да је силујемо. Попбегла сам само зато што сам била бржа.

– У октобру 1995. наш град је поново био нападнут. Успели смо да побегнемо са кочијама – жене деца и старији. Био је октобар, живели смо напољу. Ја сам била бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам прошла у детињству. Док нисам напунила 11 година грчке породице су нас примиле и сместиле у своје домове. Тек тада сам схватила да би тако детињство треба тако да избледа. Схватила сам да ипак има добрих људи и има наде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *