Janičari: Ogled iz istorije koja nam se ponavlja

U samostanu Kališ deca koja su odbijala germanizaciju satima su mučena, zatvorena u kapeli

Da li narod kome su tokom teške i mučne istorije oduzimana deca mora da reaguje na pokušaje da se, u ime „dečjih prava“, Srbija pretvori u globalistički Lebenzborn prostor?

Srbima otimaju decu i u ime njihovog navodnog boljitka daju ih kojekuda „na usvajanje“. Šuruju sa belosvetskim ološem, maskiranim u „humanizam i renesansu“. Ljude koji brane roditelje i decu, hrabre i uspravne, kakav je advokat Milan Bosika, pokušavaju da liše licence i prete im obračunom, o čemu je „Pečat“ već pisao. Istorija se ponavlja.

PREKO MORA U ANATOLIJU A prvi put smo se s njom sreli posle pada Smedereva 1453. o čemu piše Srbin Konstantin iz Ostrovice, i sam otet i pretvoren u janičara: „Kad god upadnu u koju zemlju i narod pokore, tada carski pisar odmah za njima ide i što god je dečaka sve u janičare uzima, a za svakoga daje pet zlatnika i šalje preko mora u Anatoliju, gde ih čuvaju. Takvih dečaka biva oko dve hiljade. A ako od neprijateljskih ljudi ne bi dobio dovoljno, onda od svih hrišćana u njegovoj zemlji koji imaju dečake ove oduzimaju u svakome selu, odredivši koliko koje selo može dati najviše, da bi ipak broj bio uvek potpun.“
Tako je Srbima i ostaloj hrišćanskoj raji bilo za turskog zemana. No otimanje dece nije bilo svojstveno samo osmanskim Turcima. S nešto izmenjenim scenarijom, isto su radili i Hitlerovi Nemci.
Oličenje apsolutnog nacističkog mraka u obličju čoveka zvalo se Hajnrih Himler. Osnivaču specijalnih Hitlerovih jedinica SS, koje su uživale status novog viteškog reda za razvoj natčoveka poveren je zadatak da starogermanskim kultovima zameni razoreno hrišćanstvo. Esesovac je, po firerovom omiljenom monstrumu Himleru, u svemu morao da bude savršeni predstavnik nordijske rase, čije je osobine opisivao nacistički teoretičar Hans Ginter: „Svetlokos je, izdužene glave, uskog lica, lepo oblikovane brade, tankog, visoko usađenog nosa, kosa mu je svetla, oči takođe svetle i visoko usađene, koža ružičasto bela.“
Naravno, teško je bilo ispuniti sve uslove. I sam Himler je otkrio da mu je majka mađarskog porekla, i da ima tragova nepoželjne mongolske krvi. Žalio se i na činjenicu da su se njegovi borci više zanimali za devojke „nižeg porekla“. Govorio je: „Esesovcima nordijske devojke nisu zanimljive jer su frigidne i manje frivolne od devojaka niže rasne vrednosti.“

Osnivaču specijalnih Hitlerovih jedinica SS poveren je zadatak da starogermanskim kultovima zameni razoreno hrišćanstvo: Hajnrih Himler, foto: Privatna arhiva

DOMOVI LEBENZBORNA Himlerov cilj je bio čista rasa. Esesovci su već pre no što postanu Hitlerovi riteri morali da dokazuju arijevsko poreklo bar dva veka unazad. U duhu nove mistike, zaklinjali su se: „Verujem u Nemačku zato što verujem u Boga koji ju je stvorio u svetu i koji je poslao firera da njome upravlja.“
Formiran je esesovski Lebenzborn, koji je imao za cilj što više dece, budućih nadljudi. U to ime ozakonjena su vanbračna rađanja u korist Nemačke. U domove Lebenzborna smeštane su žene i deca, a svaki esesovac je imao zadatak da oplodi rasnu zemljakinju (bez obzira da li su u braku ili ne) pre no što ode na front. Majke i bebe u domovima imali su, tokom čitavog rata, najbolju hranu o kojima su drugi mogli samo da sanjaju.
Propaganda je bila oštra i odlučna. Režim je, u zvaničnim apelima govorio ženama šta da čine: „Svaka od vas ne može da nađe muža, ali svaka može biti majka.“ Devojčice su pisale na temu „Biološki brak“: „Smemo da začnemo i niko nas zbog toga neće okivati bračnim okovima.“
Već 1936. broj predbračnih odnosa porastao je u Minhenu za 90 odsto, a u Tiringiji se rađalo po tri hiljade vanbračne dece godišnje. Ministarstvo unutrašnjih poslova Rajha izdalo je naređenje da neudata žena sa decom ima sva prava i da se može nazivati gospođom kao da je u zakonitom braku. Himler je nastojao da legalizuje bigamiju, nazivajući monogamni brak „paklenom zamišlju Crkve“.
U esesovskom priručniku je pisalo: „Za nas je žena koja je rodila mnogo dece i koja ih je podigla svetinja mnogo veća od svih časnih sestara bez dece što ih je proizveo naš narod.“

BORBA MAČEM I KOLEVKOM Hitleru je trebalo mnogo malih arijevaca, i za rat, i za rad. Da bi ispunio ova očekivanja, Himler širi „krug delatnosti“ Lebenzborna otvarajući novi prostor za seksualne odnose, ovaj put između Nemaca i predstavnica germanske rase u Belgiji, Holandiji i Norveškoj. U borbi za Novu Evropu, oko 50 hiljada Francuskinja rodilo je decu nemačkim vojnicima.
Borba se, kako je pisalo u zvaničnim apelima Rajha, vodila „mačem i kolevkom“: „Od najvećeg je značaja da nemački vojnici proizvode što više norveške dece, bila ona zakonita ili ne.“ Vidkun Kvisling protiv toga, očito, nije imao ništa. Deca su odvođena iz Norveške u Nemačku s dozvolom majke ili bez nje. Ako bi se majka pobunila, dete bi joj prosto bilo oduzeti.
Istoričar Mark Hilel, autor knjige „U ime rase“, koja se bavi biopolitikom Lebenzborna, piše: „Nijedna druga, neposredno pogođena zemlja, nije kao Norveška tako svesrdno pomagala Nemcima pri legalizaciji krađe dece i njihovom odvođenju u Nemačku.“
Engleskinje su rađale decu Hitleru na okupiranim ostrvima Džernsi i Gvernsi.
Ipak, najstrašnije bilo je Himlerovo naređenje da se deca oduzimaju od roditelja sa okupiranih slovenskih teritorija. Lebenzborn je otimao decu iz Sovjetskog Saveza, Poljske i Jugoslavije i davao ih na usvajanje nemačkim porodicama. Češka deca, čije su roditelje, za primer svima, nacisti pobili u selu Lidice posle atentata na Hajdriha, takođe su odvedena na germanizaciju.

Tek oko 10 odsto dece otete u poljskim i ruskim selima bilo je „rasno odgovarajuće“ – ostala su odvođena u logore

OTIMANJE MALIH SLOVENA Kako je to izgledalo u Poljskoj?
Po Hilelu, jedna od ključnih metoda za otimanje mališana Poljske i njihovu germanizaciju bilo je „prekidanje svake veze između te dece i njihovih poljskih roditelja, kao i zabrana kontaktiranja sa okolnim stanovništvom“. Rimokatoličkim poljskim ustanovama zabranjeno je da u svojim internatima drže zdravu decu.
Nemci su poljske mališane oduzimali iz dečjih domova, starateljskih porodica, od neudatih majki, iz mešovitih poljsko-nemačkih brakova. Na udaru je bilo potomstvo roditelja koji su se odupirali germanizaciji, kao i pobijenih i u logore odvedenih, onih koji su učestvovali u pokretu otpora. U poljskim i ruskim selima decu su hvatali na ulicama i vodili na trijažu u Poznanj i Lublin. Okupirana sela obilazile su tzv. „smeđe sestre“, Hitlerove odane Nemice u službi Lebenzborna, nudile deci slatkiše i raspitale se o njihovoj porodici, braći i sestrama. Zatim su nacisti dolazili noću i otimali mališane. Oko 10 odsto njih je bilo „rasno odgovarajuće“, a ostali su odvođeni u logore. Učena da mrze svoje roditelje, deca su slušala o tome kako su im očeve ubili banditi dok su im majke alkoholičarke. Cilj prevaspitavanja je bio razvijanje kompleksa niže vrednosti zbog porekla i stvaranje osećanja zahvalnosti Nemcima koji su ih izbavili iz problematičnih porodica.
Mark Hilel je u Nemačkoj sreo germanizovanu Poljakinju kojoj su, odvodeći je iz zavičaja, pokazali mrtvački sanduk nekog biskupa, i rekli da joj je majka umrla i leži u tom kovčegu. Posle rata, ona nije htela da se vrati majci, koja je preživela logor, jer, kako je rekla Hilelu, nije opet mogla da preživljava umiranje one koja ju je rodila.

ZLOČINI SMEĐIH SESTARA Sigismund Krajski, rođen 1933. u Poznanju, otet maja 1943. i odveden u sabirni logor Kališ, četiri meseca je obučavan da voli Hitlera. Zatim su njega i četrdesetak mališana odveli u logor Gmunden, gde im je bilo zabranjeno da govore poljski. Za najmanju grešku dobijali su batine i ostajali bez hrane. Krajski je uvek prkosno pričao na maternjem jeziku, i stalno bivao kažnjavan. Uprava logora je deci govorila da su im roditelji pomrli, a imena su im menjali u germanska. Nemačke porodice bi kasnije uzimale mališane „na usvojenje“ – sasvim „humano“.
U samostanu Kališ o njima su se starale „smeđe sestre“ koje su mrzele i zlostavljale male Poljake. Tako je Johana Sander ubila dečaka Zigmunda Svjatovskog jer nije hteo da pozdravlja na nemačkom. Decu koja su odbijala germanizaciju satima su mučena, zatvorena u kapeli, gde su morala da drže ruke skrštene na grudima sve dok ne bi pala u nesvest.
Alisa Sosinka iz Lođa se sećala kako su im esesovski lekari davali injekcije sa hormonima da bi što pre polno sazrele i mogle da rađaju decu. Plan je bio da se, pošto na svet donesu određeni broj Hitlerovih budućih vojnika, otete slovenske devojčice pobiju.
Iz Poljske je oteto više od 250 hiljada dece, a do 1947. repatrirano je dve hiljade dečaka i devojčica. Ukupno je otkriveno tek oko 20 odsto odvedenih. Poljacima je dozvoljeno da svoju decu vraćaju samo do 1949, a posle toga je novopronađene mališane, po volji Engleza, trebalo slati iz nemačkih porodica u britanske kolonije.
Nemci su na sve moguće načine nastojali da onemoguće repatrijaciju otete dece. Oni zapadni, NATO Nemci, naravno. Tome je, pred kraj Drugog svetskog rata, prethodilo masovno spaljivanje dokumentacije Lebenzborn domova i logora. Ključni zlotvor i Himlerova desna ruka, esesovski general i doktor medicine Gregor Ebner je uhapšen dok je Himler, zarobljen, izvršio samoubistvo.
Hilel kaže: „U posleratnim spisima pronašli smo mnogo razloga zbog kojih su ostlenderi, puno ostlendera, ostali u Zapadnoj Nemačkoj. Rusi? E, oni nisu prihvatali nikakve razloge za decu nađenu u njihovoj zoni. Zahvaljujući efikasnosti ruske policije, malo Nemaca je ćutke prešlo preko naređenja da vrate svako strano dete koje živi pod njihovim krovom.“
Sa Rusima nije bilo šale.

SLOVENAČKI SLUČAJ Godine 1942, 25. juna, Hajnrih Himler, uoči obračuna sa gerilom u Gonjoj Kranjskoj i Donjoj Štajerskoj, izdaje „Smernice za kampanju protiv partizana i drugih bandita“. U dokumentu stoji: „Ova kampanja ima sve potrebne elemente da učini bezopasnom populaciju koja je podržala i obezbeđivala banditima ljudske resurse, oružje, kao i sklonište. Muškarci iz takvih porodica, a često i njihovi rođaci, moraju biti streljani, žene zatvorene i prevezene u koncentracione logore, a deca odvojena od zavičaja i smeštena na teritorijama Starog Rajha. Očekujem posebne izveštaje o broju dece i njihovim rasnim vrednostima. Sva imovina ovih porodica mora biti zaplenjena.“
Hajka je počela. Uhapšeni pripadnici slovenačkog pokreta otpora, kao i civili osumnjičeni za saradnju sa „banditima“, vođeni su u logore i zatvore u Mariboru i Celju, i streljani bez suda i presude. Za vreme Drugog svetskog rata, samo u Štajerskoj, ubijeno je oko dve hiljade slovenačkih talaca.
Početkom avgusta 1942, opet je uhapšeno 1.300 partizana, članova njihovih porodica i rodbine koji su smešteni u zatvor koji se nalazio u osnovnoj školi u Celju. U Aušvic su odvedeni odrasli, koji su uglavnom tamo i stradali, a preko šeststo dece je, u dva transporta, sprovedeno u tranzitni logor u Fronlajtenu blizu Graca. Odatle su prosleđena u esesovske logore Lebenzborna širom Rajha, gde su naročito prevaspitavana i germanizovana. Starija deca, uprkos teškim uslovima, sačuvala su identitet, komunicirajući sa svojima kako su znali i umeli, ili vodeći dnevnike. Nastojali su da pomognu i malim zemljacima, ali je bilo teško spasiti najmlađe i odojčad koje su preuzele nemačke porodice.
Prvi talas repatrijacije slovenačke dece trajao je od juna do oktobra 1945, a traganje za decom koju su preuzele nemačke porodice bilo je dugo, teško i često neuspešno. Repatrijacija je sa promenljivim uspehom i uz vođenje sudskih procesa sprovođena do 1957. godine.
Prvi sastanak otete slovenačke dece, koja su već ušla u odraslo doba, održan je 1962. godine. Osnovano je i udruženje koje se danas zove Društvo preživelih logoraša – otete dece. Spomen – soba njihovih stradanja nalazi se u jednoj osnovnoj školi u Celju, a sećanja su smestili u knjige. Prema podacima Društva, oko 654 dece, uzrasta od odojčadi do osamnaestogodišnjaka, bilo je oteto da bi ih Lebenzborn germanizovao.
Maja Vajs je snimila dokumentarni film „Banditenkinder – oteta slovenačka deca“. Gledaoce kroz priču vodi dr Janez Žmavc, predsednik udruženja. Pored već pomenutih zatvora i logora, u filmu vidimo i Ajzenštajn (danas Železna Ruda u Češkoj), Saldenburg, Nojštift, Himelberg, Seligenporten, Majnburg, Kast u Bavarskoj itd. Stiže se i u Neumarkt, Nirnberg i zloglasni Aušvic, gde su ubijani roditelji kojima su oduzeti mališani.

SUDBINA SRPSKE DECE Operacija koju je 1942. vodio general Štal na Kozari, i u kojoj je učestvovao ratni zločinac, austrijski esesovac Kurt Valdhajm, kasnije generalni sekretar Ujedinjenih nacija i Titov štićenik (kad se otkrilo šta je radio na Kozari, Brozov režim ga je „pokrio“), takođe je mnogu decu bacila putevima na kojima su se našla i ona sa okupiranih slovenskih teritorija.
Evo šta piše u zvaničnom dokumentu Srpskog narodnog veća Republike Hrvatske: Ustaško-njemački logor u Sisku je osnovan 3. avgusta 1942. po završenim operacijama na Kozari i Šamarici. U svom je sastavu imao i poseban logor koji se službeno nazivao Prihvatilište za djecu izbjeglica. Dječji logor u Sisku, najveći te vrste u NDH, nalazio se pod pokroviteljstvom Ženske loze ustaškog pokreta i Ustaške nadzorne službe. Neposredno upravljanje dječjim prihvatilištem bilo je u rukama ustaše i liječnika dr Antuna Najžera.
Logor je bio lociran u nekoliko objekata u gradu: zgradi bivšeg Jugoslovenskog sokola, tzv. Sokolani, dvorani ženskog samostana sestara sv. Vinka, magacinu solane Rajs, zgradi Guči, osnovnoj školi u Novom Sisku i tzv. Karanteni, odnosno jednoj od šest baraka sabirnog logora. Svi ovi objekti su bili krajnje nepripremljeni za stanovanje i život djece. (…)
Prvi transport u Sisak stiže 3. augusta 1942. sa ukupno 906 djece. Dan poslije dolazi još 650 mališana, a u trećoj grupi, koja je u Sisak dopremljena 6. augusta, nalazilo se 1.272 djece. U Teslićevoj staklari i u novopodignutim barakama, tzv. Karanteni, nalazio se opći sabirni logor za muškarce, žene i djecu. Ovdje je tokom augusta i septembra 1942. od roditelja koji su odabirani za prisilni rad u Njemačkoj oduzeto 3.971 dijete. Tako je od 3. avgusta 1942. do 8. januara 1943. u Sisku bilo zatočeno 6.693 dječaka i djevojčica, Srba sa Kozare, Banije, Korduna i iz Slavonije. (…)

Od 3. avgusta 1942. do 8. januara 1943. u Sisku bilo je zatočeno 6.693 dečaka i devojčica, Srba s Kozare, Banije, Korduna i iz Slavonije

DOZIVALA SU MATERE O nezamislivim uslovima na logorskim lokalitetima svjedočio je i doktor Lazar Marguljes, liječnik iz Osijeka: „Primijetio sam da od pošiljki bolje hrane koje je slao Crveni križ iz Zagreba, ništa od toga nisu dobivala djeca. Pregledavajući djecu najčešće sam obilazio ova mjesta: nedovršenu Sokolanu, u kojoj su djeca ležala na golom betonu ili, u najboljem slučaju, na nešto malo slame. U tzv. Bolnici, u maloj školi u Starom Sisku, u kojoj nije bilo kreveta djeca su ležala na podovima sa malo rastresene i zagađene slame, ulijepljene krvavim izmetinama i prekrivene rojevima muha. Djeca su bila gola i bosa, bez pokrivača. Kad je i u Sokolani izbio pjegavac, doktor Najžer je naredio da se zaražena djeca prenesu u tzv. Bolnicu, u kojoj još zaraze nije bilo, te je tako prouzrokovao veliki pomor djece.“
Iz obilja potresnih svjedočenja izdvajamo i svjedočenje Jane Koh, tadašnje sekretarice Crvenog križa Hrvatske. „Barake su bile povezane hodnicima na kojima su stražarili ustaše. Podalje od ambulante, iz neke druge barake, čuo se tužni plač djece. Tu je bilo smješteno na golom podu četiri stotine djece: novorođenčadi, djece od nekoliko nedjelja i mjeseci, do deset godina starosti. Koliko je djece dolazilo, i kuda su ih otpremali, nije se više moglo saznati. Djeca u dječjoj baraci su neutješivo plakala i dozivala matere, koje su bile na samo nekoliko koračaja udaljene od djece, ali koje do njih ne propušta fašistički zločinac. Veća djeca pričaju nam kroz suze, kako ne mogu umiriti malene, jer su gladni, nema ih tko previti i kako se boje da će svi pomrijeti. Ta djeca još nisu navršila niti deset godina, zaklinju nas: „‘Ajde, sestro, dovedi nam matere, dovedi barem majke ovim malenima. Vidjet ćeš, ako im ne dovedeš matere, ugušit će se, već od samih suza.“ (…)
Transport sa 550 djece otpremili smo u Zagreb i jedino što smo mogli kao utjehu reći tim materama, bila je adresa gdje da potraže djecu kad se vrate iz tuđine. Njih su sve još iste noći otpremili u Njemačku.“ (…)
Prema evidenciji Ante Dumbovića, iz logora je vraćeno roditeljima ili najbližim rođacima 1.200 djece, dok ih je 2.200 predano građanima Siska i okoline na „prehranu“. Nikada nećemo moći sa sigurnošću utvrditi tačan broj umrle djece. (…) Krajem rata se veći broj ljudi vratio iz zarobljeništva te su krenuli u potragu za najbližima. Kartoteka koju je vodila Dijana Budisavljević mogla se koristiti tek kratko vrijeme. Na zahtjev nove vlasti u Zagrebu, Odjeljenja za zaštitu naroda (OZNA), Diani Budisavljević je oduzeta „kartoteka kozaračke djece“ i albumi s fotografijama iz ustaških logora. Rad na kartoteci je ubrzo sasvim zamro, a na hiljade djece i njihovih roditelja tražit će jedni druge još dugo, najčešće bez uspjeha.“
Najvažnije što se ne sme zaboraviti: NDH je imala svoj zakon o „ratnoj siročadi“, rađen po uzoru na Himlerove Lebenzborn projekte. Srpčiće je trebalo kroatizovati i pretvoriti u Pavelićeve janičare.

SUDBINA BOŽIDARKE FRAJT Čuvena glumica Božidarka Frajt dete je s Kozare. O njenoj sudbini piše Dragoje Lukić u knjizi „Rat i deca Kozare“: „Bogdan Grublješić, Božidarkin otac, otišao je u ustanak na Kozari 1941. sa još dva brata i tri sestre. Ranjen je u maju 1942. na bunkerima kod Prijedora, kada je grad prvi put oslobođen. U ofanzivi, u junu 1942, njegova rana još nije bila zarasla kada su ga zarobili Nemci i poterali prema Zemunu i Sajmištu. Kako je Bogdan pobegao iz transporta i dospeo u selo Žabare, živih svedoka nema da to ispričaju. Sa prvoborcem Simom Simićem, čije rodno selo sada nosi njegovo ime, uspostavio je odmah vezu, a kada su naišli Krajišnici, nije mogao da odoli i otišao je s njima na rovove Sremskog fronta. Poginuo je na Bijeljini kao borac Druge krajiške brigade. U istoj ofanzivi majka Vida odvedena je s Kozare u sabirni logor Cerovljane. Dalje, put je vodio kroz Jasenovac u selo Klokočevac kraj Bjelovara. U naručju je nosila malu Božidarku, svoje jedino dete. Selo je bilo partizansko i u njemu se jedne noći mnogo pucalo. Došle su ustaše i one ljude koje odmah nisu pobili, oterali su ponovo u logor. Vidu su, s porodicom kod koje se bila sklonila, sproveli u Sisak i zatvorili u bivšu fabriku špiritusa. Već sutradan po dolasku, majkama su oduzeli decu. Osumnjičene da su sarađivale s partizanima, strijeljane su noću. Među njima je bila i Vida Grublješić.“
Božidarku je usvojio bezdetni hrvatski bračni par Frajt, i ona je kasnije, od svoje tetke, saznala ko je i šta je.

UMESTO ZAKLJUČKA Narod kome su oduzimali decu tokom teške i mučne istorije mora da reaguje na pokušaje da se, u ime „dečjih prava“, Srbija pretvori u globalistički Lebenzborn prostor. Jer ko ne uči lekcije istorije, ponavljaće ih, sve strašnije, do konačnog nestanka. Ne budimo licemerni: nema tih para koje država može da pokloni ocu i majci da bi rađali potomstvo ako im se neprestano preti da će im „centri za antisocijalni rad“ uzeti najmilije. Ako se ne budemo borili za decu, našu jedinu budućnost, za koga ćemo se boriti? Ako ne budemo stali uz istinske branioce ljudskih prava koji su spremni da, uvek i svagda, brane pravo roditelja da budu sa svojim sinovima i kćerima, uz koga ćemo stati?
Ovaj tekst je pokušaj da ne zaboravimo, i da nam se pamćenje probudi pre no što nastupi terminalna nacionalna demencija.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *