HRAST, IMUN NA PROMENE U VREMENU

Velimir Velja Matejić – sedam decenija na umetničkoj sceni

Velimir Matejić, Borba za opstanak, oko 1980, bakrorez

Matejić je umetnik koji stvara na ničijoj zemlji između nemačkog ekspresionizma, francuskog nadrealizma i srpske škole fantastike, pre svega iracionalnog crteža, koji se kod nas dugo neguje. Bavi se estetikom u koju niko kod nas pre njega nije ušao u grafičkom svetu, a i u svetu je retka. Njegova surovost, ali ne i sirovost izraza, podrazumeva snagu i originalnost

Grafičar, crtač i slikar Velimir Velja Matejić (Berane, Crna Gora, 1934) slavi 90 godina života. Ušao je pre 70 godina u umetnički život kao učenik slikarke Lize Križanić a prošle godine proslavio je 60 godina svoje izlagačke delatnosti (prvu samostalnu izložbu imao je 1963). Pripada grupi od 49 srpskih umetnika nagrađenih na međunarodnim izložbama u periodu od 1950. do 1990. Formirao je tokom mnogih decenija stvaranja snažan grafički znak, očuvan i prepoznatljiv na svim radovima, od samostalnih crteža, do pripremnih studija za grafiku i samih grafika. Taj „znak“ pulsira, šalje jaku energiju pravo u utrobu posmatrača. Reč je o grafikama koje direktno diraju gledaoca, izrazitim u prevladanju aktuelne poplave slika, inflaciji i piktureji vizuelnog. Matejić je kao neki hrast, imun na promene u vremenu, ali uvek savremen, upravo zbog svoje harizme. Na grafikama u tehnikama drvoreza i linoreza dolazi do izraza crno-belo kao vid likovnih krajnosti, umetnik učitava sa minimalnim sredstvima maksimalni utisak. Njegove kompozicije su polifone, složene od biomorfnih i fantastičnih stvorenja sa arhitektonskim elementima i fragmentima. Krećući se u rasponu od organskog do neorganskog, zadirući i u mikrosvet kao diplomirani biolog sa Biološkog fakulteta u Beogradu, on je unapredio kod nas inače bogatu estetiku čudovišnog. Ovaj umetnik stvara na ničijoj zemlji između nemačkog ekspresionizma, francuskog nadrealizma i srpske škole fantastike, pre svega iracionalnog crteža, koji se kod nas dugo neguje. Bavi se estetikom u koju niko kod nas pre njega nije ušao u grafičkom svetu, a i u svetu je retka. Njegova surovost, ali ne i sirovost izraza, podrazumeva snagu i originalnost.
Velimir Matejić, Bez naziva, oko 1968, drvorez

NE SAMO JEDAN OD NAJSTARIJIH… Matejić nije samo jedan od najstarijih naših živih umetnika i najstariji grafičar već i među najboljima. Te vibrantne grafike, složenih formi i kompozicija, u vidu simbioza, nastale su i kao rezultat čestih studijskih boravaka u čuvenim svetskim muzejima, ali i na osnovu istočnjačkih ornamenata, kako kaže sâm umetnik. Stalni boravci u Parizu, upoznavanje sa evropskom tradicijom drvoreznog otiska na papiru od XIV veka do moderne i posebno suptilna tkanja arabeski koje je video na islamskim spomenicima u Španiji, ostavili su na njega veliki utisak. Premda izgrađeni na matematičkim, geometrijskim odnosima, njegovi drvorezi i litografije su halucinantni i psihodelični. Upravo taj momenat ovaj grafičar razvija na mnogim svojim radovima. Arabeska kao polazište vodi ga dalje u svetove imaginacije, nimalo pitome i ćilimarske, ali potpuno samosvojne. Promiču tim njegovim univerzumom brodovi, avioni, tenkovi, samohodna vozila pretvorena u tvrđave, gradovi i arhitektura, ali i monstrumi i bića koja se mogu videti jedino pomoću mikroskopa. Matejićeva fortuna je nazubljena, često se pojavljuje šiljak kao snažan realni i vizuelni element, avioni lete naoružani spreda džinovskom iglom. Pojavljuju se kod njega mehanička leteća tela, estetika paramecijuma, kao i koso, cikcak kretanje po formatu i planovima kompozicije. Ne može se prihvatiti teza da se njegov opus rađao i na osnovu uzora u ruskom konstruktivizmu, jer u toj umetnosti nema ničeg iracionalnog, a kod Matejića oneobičenost izbija u svakom potezu. Radovi ovog stvaraoca kao da proishode samo iz njegovog temperamenta, on je neposredan, spontan, snažnog glasa i pojavnosti. Više veruje svojoj intuiciji nego naučenom, rudimentarnoj snazi nego akademskoj uglađenosti, celini prizora a ne detaljističkoj pedanteriji opisa. Kod njega je, kako slikar Aleksandar Bogojević primećuje, sve rustično i oporo, nimalo mekano i slatko. To su muške, robustne, ratničke grafike i crteži, širokog poteza, neeklektički i bez uzora. Izbegavajući simetriju, on reže figure čoveka, životinja, mikroorganizama ali i simbioze čoveka i ribe, kao i ekspresivne ili apstraktne forme, uvek asocijativne. Reč je i o ornamentima, arabeskama, katkad grotesknim glavama, a njegov svet često je smešten u unutrašnji organ životinje, u veliko jedro. Kao profesor biologije grafici prilazi nalik konkretnom organizmu, kako kaže, „spolja izgleda sve mirno, a u samoj biti organizma se događaju neprekidne promene“, što ga vodi ka živoj, organskoj fantaziji.

Ušao je pre 70 godina u umetnički život kao učenik slikarke Lize Križanić a prošle godine proslavio je šest decenija svoje izlagačke delatnosti (prvu samostalnu izložbu imao je 1963). Pripada grupi od 49 srpskih umetnika nagrađenih na međunarodnim izložbama u periodu od 1950. do 1990: Velimir Velja Matejić

U SKLADU S FORMULOM „PAPE NADREALIZMA“ Na grafikama malog formata uočljiviji je apstraktno-konstruktivni svet mašina, Sunca, meseca, riba, čistih nepredmetnih predstava, padajuće arhitekture, makro i mikrokosmičkih zbivanja, zigurata i tvrđava sa topom na vrhu, svet bilja, tenkova, topova, ornamenata i arhitekture bez čoveka. Na tim kamernim etidama umetnik je manje obavezan i više razigran, polazi od doživljaja i iskustva, proživljava svoje svetove. U tom carstvu mašte nije izvesno da li je pred okom pejzaž ili mrtva priroda, na granici niče svet iz utopije. Ne razvija se na euklidovskim već zakonima mašte, ne na geometrijskoj perspektivi već opažanju snoviđenja. Sloboda koju zagovara ne lišava ove radove analitičnosti, bogatstva detalja, posebno na većim grafikama, mada su izravno vezani za biće, život i primordijalno. Ovog majstora ne zanima eksperimentalna grafika, sve više prisutna na sceni, njegov izraz ukorenjen je u tradiciju, sveden na crno-bele odnose, tehnika je drevna i evropska, ali se eksperiment odigrava u njegovoj (pod)svesti. To mu u tehničkom smislu obezbeđuje čistotu i jednostavnost izraza, kao i neposrednu kontrolu postupka. Tako Matejić ogoljuje formu, svodi je ponekad do skeleta, razbija realističku predstavu da bi izvršio svoju sintezu. Njegova geometrija je više vrste, ona koju nalažu priroda i organski razvoj. Zato nikada nije ilustrativan a prikazi tehnike nisu egzaktni već ekspresivni. Na grafikama razvija dinamiku, pokret forme, kretanje kompozicije često po dijagonali. On u svoju peć za topljenje oblika drobi rudaču iz velikih dubina, da bi dobio neke dragocene zlatne poluge. Nije puno umetnika sposobno za stilizaciju, pretvaranje realnog sveta u likovno drugačiji i neviđeni. Kao pravi stvaralac udaljuje se od vulgarne stvarnosti i kreira svetove koji su iz mašte ali paralelni sa našim, istovremeno mogući i nemogući. Ekspresija ga čuva od anegdotskog i narativnog, u smeru ka čistoj likovnosti, otkrivanju i učitavanju u oblike skrivenih značenja. Mašinski pejzaži kao deo njegovog opusa mogu nekome delovati sumorno, ali su istiniti u svojoj izražajnosti.
Andre Breton je rekao: „Umetnost će biti konvulzivna ili je neće biti.“ Matejić kao da po toj formuli pape nadrealizma stvara grčeviti svet prirodnih i veštačkih formi, izmišljenih i stvarnih, koje se međusobno prepliću, nadopunjuju i poriču. Izraz ovog grafičara i crtača uvek je zgusnut, forme čvrste ili strogo definisane, delo određuju likovni ritam i često zrakasto pružanje kompozicije. On, kako piše jedan strani kritičar, „stvara strukturne formacije i nekonvencionalne apstrakcije“, između linije i mrlje, često nalik skulpturi. To su nepravilna geometrijska tela, slična oblicima iz stvarnosti, precizno opservirana. Na drugoj strani su radovi bliski morfologiji biljaka i životinja, sa kojom se u naučnom smislu suočavao kao biolog. Nikada takve oblike nije ilustrovao već ih je prekomponovao u nove celine, stvarajući na razmeđi realnog i irealnog. On dopušta da ga nosi brzina i spontanost stvaralačkog čina a ne svesni plan delovanja. Stoga ima i nečega od dečjeg načina rada u njegovom asocijativnom građenju čudesnih predela i bića. Umetnik se igra ali je, kao kod dece, igra ozbiljna. Gamižu tim svetom nakazne, zubate živuljke, šepure se mnogonoge kornjače sa oklopom od bodlji, cere se neka lica sa nazubljenim čeljustima, pada veliki Vavilon i sa njim savremena arhitektura, iza kvadrata (koji je napadnut) kriju se opasne senke, dok drugi kvadratići beže od opasnosti, uspravne oštre biljke postaju čovekolike, piramide lebde, pod lupom se rađa čudovište, grad se raslojava u crno-beloj kiši, svet igra svoju poslednju igru na rubu propasti.
Sve je na ovim grafikama groteskno, izmešteno i izmaštano, ali ne i karikaturalno. Groteska je prvi i verovatno najsnažniji, iskonski vid fantastičnog, a tu vrstu umetnosti je Velimir Velja Matejić doveo do vrhunca, prevodeći je i u druge izražajne svetove. Formirao se izvan akademskih krugova, još nije u pravoj meri otkriven i njegovo vreme tek dolazi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *