ČEKAJUĆI KRAJ LJUBAVI S NEPRIJATELJIMA

BETA

Dok Srbiji „evropski put“ nema alternativu, iako nas oni tamo kategorišu kao ubice najstrašnijeg profila, svet se menja iz temelja a „evropsko“ više ne izaziva nikakvo neupitno poštovanje. Naprotiv, skoro čitava Afrika se okreće ka Istoku, Južna Amerika se njiše i antiamerikanizuje, Azija se podiže iznad i gleda ka „staroj Evropi“ kao nekadašnjem bogatom trgovcu, čiji će potomci rasprodavati sve što je tu navučeno

U Generalnoj skupštini UN 23. maja naš predsednik mora da se podsetio sedenja na severnoj tribini Marakane za neke baš važne utakmice: svima si objašnjavao koliko je važna za nas, da protivnik neće igrati fer, da će sudije žmuriti na jedno a ponekad i oba oka, da mi možemo izgubiti, ali zna se da je to istorijski meč, i moliš Boga da i „grobari“ budu danas na našoj strani… Sve je učinio, a onda je ostalo da se izvođenjem penala dođe do rešenja. Sve je u božjim rukama, kažu i oni koji baš u Boga i ne veruju, ali eto dođe se do toga. Tu se već ne može izgubiti…

KNEŽEVA VEČERA BEZ VIDOVDANA Setio se naš predsednik i cara Lazara na Informer TV večeri pred Njujoršku bitku: „Sutra je 23. maj, nije Vidovdan, ali je za naš narod sutra Vidovdan. Sutra će se videti, sve će biti jasno. Ko se nije uplašio, ko je ostao na strani pravde. Ko će reći da je to radio zbog istine, o strašnim zločinima u Srebrenici samo, ništa više. Pri tome će nas obmanjivati…“
Na svetskom bojištu sutradan okružio se „vernim slugama“… Ali pošto ovo nije vreme pretkosovskog ciklusa, verne sluge nisu „ognjeno plamenje“, te je naš predsednik bio usamljeniji i od cara Lazara. Ni on sam do juče nije verovao da su neprijatelji koji nasrću na njega neprijatelji. Naprotiv, tuce godina vladavine Srbijom upotrebio je da se progura za njihov astal.
A tek njegove sluge: uglavnom nikad nisu držale da je protiv toga što oni rade „kompletan Kolektivni zapad, dakle EU, plus ovi što nisu EU a kao da jesu, ali su još jači zastupnici prekookeanskih interesa – Švajcarska, Norveška, San Marino, Andora, Lihtenštajn i svi ostali“ i normalno „i Amerika, Kanada, kao i Australija i Novi Zeland“ (Vučić).
Desna ruka predsednikova, mlad junače Đuriću Marko, svakako nikad nije razvio uzvišene ideje za slobodnu Srbiju kako je znao pripovedati o srpskoj sreći u NATO-u. I kao takav je selektovan tamo gde treba.
Leva ruka predsednikova u odlučnom UN boju, (ona je stalno fotografisala njegovu dramu) savetnica za medije, novinar je izuzetni iz devedesetih, ali u radovima koji su pomagali stranim novinarima i redakcijama da sakupljaju – istinite ili neistinite – najgore gadosti o narodu srpskom. I ostade iza nje samo jedno „vredno delo“ iz 2005 – dokumentarni film „Srebrenička sećanja“ o tome „kako su im Srbi pobili sve živo“. Opis je autorkin. A tako savršenog opisa „srebreničkog genocida“ nije se mogla setiti ni Madlen Olbrajt. I ona je baratala ograničenim (mada izmišljenim) brojem, ali da se izbroji „pobijeno sve živo“, to majka više ne rađa. Ni Analena Berbok, koja je organizovala ovo izuzetno finale, nije se usudila da maštu razvije do tih razmera.
Tako da nije čudno što je predsednik od smišljenih i u znatnom delu dobro intoniranih govora odmah padao u očajanja, suze, odmahivanje glavom, zatezanje zastave na ramenima…

NEPOREDAK KAO BUMERANG Sama Generalna skupština Ujedinjenih nacija izgledala je kao iz projekcije Vilija Vimera (pismo kancelaru Šrederu iz aprila 2000. o američkom skupu u Bratislavi, u Srbiji objavljeno februara 2007): tamo je rečeno da će Srbija biti trajno isključena iz evropskog razvoja, a američka strana je demonstrirala spremnost „da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti“.
Naš predsednik je i sad u Njujorku mogao da vidi da su istinita oba stava. Srbija je za Zapad „crna crnjuga“ a Amerikanci su uspeli da unište poredak, ali ne uspevaju da taj neporedak bude pod njihovom kontrolom. Otimaju se velike sile, ali se otima i svetska kuka i motika. Ovo što se dogodi s nama je epizoda. Važna, jer je mnogo toga i počelo sa Srbima, a finale je – NATO bombardovanje pre 25 godina.
Tako da sad Aleksandar Vučić može da izbroji: stvaran odnos u glasanju o rezoluciji o Srebrenici na Generalnoj skupštini UN bio je 84 prema 107, pošto je ukupno 191 zemlja imala pravo glasa. „To je 43,5 odsto zemalja koje je glasalo za usvajanje rezolucije, jedinstven slučaj. To su bili trikovi… da bi mogli da dobiju prostu većinu.“
Iako naš predsednik više od dve godine nerado pominje Rusiju, kad se dao u preračunavanje glasanja u raspojasanim televizijskim raspričavanjima, izrekao je i realnost odnosa u UN: „Računali su da će to biti rutinski i da će time još jednom pokazati da mogu da pobede Rusiju“, ali više tamo nema mesta za tu rutinu. Srbija je bila zgodan slučaj da se to pokaže.

NEDELOTVORNOST PRITISAKA Dok Srbiji „evropski put“ nema alternativu, iako nas oni tamo kategorišu kao ubice najstrašnijeg profila, svet se menja iz temelja a „evropsko“ više ne izaziva nikakvo neupitno poštovanje. Naprotiv, skoro čitava Afrika se okreće ka Istoku, Južna Amerika se njiše i antiamerikanizuje, Azija se podiže iznad i gleda ka „staroj Evropi“ kao nekadašnjem bogatom trgovcu, čiji će potomci rasprodavati sve što je tu navučeno, islamski svet vidi priliku da se rasprostre među bezbožnicima koji očajnički traže izlaz iz duhovne besciljnosti…
Tako predsednik Srbije, koji se „na otvorenoj sceni“ suočio sa evropskim i evroatlantskim neprijateljstvom, može da govori: „Hvala i velikom broju arapskih zemalja. Među arapskim zemljama, 11 glasalo za usvajanje, i isto toliko protiv, a od 54 afričke zemlje, 37 nije glasalo za usvajanje.“ I sve to uprkos što su zapadne zemlje – koje naš predsednik zove „mnoge velike zemlje“ – „vršile pritisak na druge zemlje da glasaju za usvajanje.“
Ali ni pritisci više nisu što su bili: ovih dana premijer Gruzije Irakli Kobahidze oglasio je svetu kako mu je evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji (inače ,„naš prijatelj“ i u Beogradu rado viđen gost) pretio „da bi mogao proći kao Fico“ ako podrži legitimisanje zakona o stranim agentima (reč je pre svega o NVO sektoru koji je očigledno zapadnjačko hibridno oružje)…
Na premijera Slovačke Roberta Fica, koji se ponaša kao lider suverene zemlje, pucao je politički neistomišljenik. Demokratske zapadne zemlje su na to reagovale latentnim razumevanjem. Kad neki srpski građanin „zapreti“ Ficom političkom neistomišljeniku Vučiću, odmah reaguju organi gonjenja, a kad nam dođe Oliver, ići će se na bogate večere. Mi umemo da slušamo evropske pretnje, a da nas to ne uznemirava. Mi verujemo u rezultat. I kad nam je rezultat katastrofalan.
Što su zapadni pritisci neobuzdaniji – to su neučinkovitiji. Oni ovako ogoljeni čine svet – antizapadnim. Pošto Evropu malo ko vidi kao ozbiljnog globalnog geopolitičkog igrača, osnovni odnos prema Zapadu danas je – antiamerikanizam.

BELORUSKI SINDROM Naš predsednik je „zahvalio Kini i Belorusiji što su glasale protiv usvajanja“. U trenucima egzaltacije reče: „Ja neretko zaboravim Belorusiji da zahvalim, jer se to negde podrazumeva da budu s nama.“ Nije rekao da bi trebalo da se podrazumeva i da mi ne uvodimo neke sumanute sankcije Belorusiji. Naravno, pod pritiskom „naših prijatelja“ koji su spremili i rezoluciju o Srebrenici.
Kao i Rusija, Kina se u ovakvim osvrtima ne može uzimati tek kao članica koja je bila dobra prema nama. Te dve zemlje zauzimaju prostor uticaja na svetska kretanja a iz kojih će se podići i uspostaviti novi svetski poredak. Uloge tog značaja će još imati – Indija. I Amerika, naravno, ali u kardinalno promenjenoj ulozi.
„Zapadne demokratije gube svoj status planetarnog ‘policajca’ i transformišu se u aktivne protagoniste u sukobima u Ukrajini i na Bliskom istoku, otvarajući novu eru trajne opasnosti“, konstatovao je ovih dana novinar i bivši portugalski državni sekretar Bruno Masaes u londonskom Nju stejtsmenu.
Svaki suveren vladar doveden je u obavezu da se ponaša na nivou standarda koje su postavili Kobahidze i Fico. Ili, što se nas tiče, mi bismo mogli da razmišljamo o ulozi za koju se bori Viktor Orban (koji je, kako reče Vučić, „pokazao da je premijer bratske zemlje i naroda“). To je da se postane tačka kontakta razmahnutog Istoka i grogirane Evrope. To se ne može kao „korisni idiot“ na „evropskom putu“.
Konkretno: dok vlada, za koju svi misle da je grupa Vučićevih poslušnika, uvodi idiotski rodni jezik među Srbe – bez obzira na sve primedbe ljudi i institucija koje znaju o lingvistici sigurno više od činovnika sakupljenih s koca i konopca i odgovorne su pred istorijom za jezik naroda kao jednu od ključnih elemenata identiteta – u Orbanovoj prestonici donose Budimpeštansku deklaraciju za slobodu evropskih nacija gde se u demokratskom i slobodnom društvu kao vrhovni cilj postavlja i: „Mi smo za tradicionalne porodične strukture i zaštitu dece i protivimo se vokizmu i LGBTQIA+ tzv. vrednostima koje nagrizaju nacionalnu koheziju i zdrav razum.“
Prostonarodno. Da ne kažemo demokratski. Procenat koji u srpskom društvu ovo ne podržava nije pet. Ako naš predsednik posle ovog njujorškog iskustva zaista namerava da uspostavi realne odnose i prema neprijateljima (tako ih je u žaru bitke nazivao) i prema bratskim zemljama – može da učini tako važan korak koliko sutra. I da se narod oslobodi posledica operacije za koju je angažovao Gordanu Čomić i „strane agente“ u NVO falangi.

TREĆI SVETSKI RAT Ne radi se ovde o Budimpešti, pa ni o Orbanu, radi se o vrednostima koje su odbrana, jasno realna i smislena odbrana – od neprijatelja koji su se 23. maja 2024. pred srpskim narodom ukazali – očigledno. U direktnom televizijskom prenosu. Bestidna falanga.
Ovde obaveza odgovornog vođe naroda prevazilazi ispravljanje pogrešnog puta u detaljima. Posle ovako direktnog susreta sa stanjem u Generalnoj skupštini, predsednik svake zemlje se mora suočiti sa zaključkom onog pisma Vilija Vimera kancelaru Šrederu (i on je savetovao našeg predsednika na evropskom putu): „Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.“ Ko nije verovao pre 17 godina, danas se valjda budi.
Pojam treći svetski rat nesputano pluta javnim mnjenjima. Šta se čini u tim situacijama? „Planirajte ono što je teško dok je još lako, činite ono što je veliko dok je malo. Najteže stvari na svetu moraju biti učinjene dok su još lake, najveće stvari na svetu moraju biti učinjene dok su još male“, znao je čuveni Sun Cu u petom veku pre nove ere. I upozoravao: „Ukoliko ne poznaješ ni sebe ni svoga neprijatelja – u velikoj si nevolji.“
Dakle, ni na jednom nivou ljudske pameti ne udružujemo se s neprijateljima. To je valjda ko dva i dva.
Dakle, pitanje pitanja: šta će naša vlast i njen prvi čovek raditi posle razobručenog samozadovoljstva do koga su ih doveli rezultati glasanja Generalne skupštine tog 23. maja?
S obzirom na iskustvo koje imamo mi s ovom vlašću i ona s nama – izvesnije je da će nam neprijatelji i dalje ostati „put bez alternative“, a prijatelji kao, na primer, dobri blesavi Belorusi za koje se „podrazumeva da budu s nama“ (Brnabić, Vučić) iščiliće iz naših vesti i pojavljivaće se samo kad se od njih bude mogla praviti „pita od evrozlokobi“. Jer izuzetnost naše vlasti je da do logike ne drži.
I s kim bi to naš predsednik krenuo na taj put bez povratka? Kad je njegov šef BIA rekao da on oko sebe ima mnoge koji rade za strane službe, CIA je spomenuta izričito, i da to predsednik zna – uklonjena je ptica rugalica. Nije rečeno da je to laž, proizvoljnost, neistina… Ništa. Prosto, psi laju karavani prolaze… Ali neki karavani nekad ne prođu.

Jedan komentar

  1. Na ove tačne reči g. Reljića reagujem na svoj način:

    Sva istupanja našeg predsednika su gomila demagogije, konfuznosti i samohvale. I sve bi se dalo oprostiti, sem apsolutnog vrlo rečitog ĆUTANJA tamo gde je god trebalo stvarno reći prave reči. I to ćutanje, koje traje, gore je od svega, ako zaboravimo greške (i “greške”) koje je počinio.

    Da je srpska trobojka postala tek scenski rekvizit, a ne steg pod kojim se vodi stvarna borba za srpski opstanak – jer te borbe i nema! – pokazuje onaj narod, ogrnut zastavama, koji statira u drami u pozorištu zvanom Srbija.

    7
    1

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *