BEOGRADSKA PORUKA SI ĐINPINGA

Ma koliko zapadnjaci bombardovali, rušili i ubijali, mi ćemo, uvek konfučijanski i u obostranom interesu, miriti, graditi, širiti saradnju, razmenu, znanje i kulturu, istakao je predsednik Kine pred susret sa svojim domaćinom liderom Srbije Aleksandrom Vučićem

Kada je krajem prošle nedelje stigao u Pariz, kineski predsednik Si Đinping verovatno je imao na umu da je, uz pretnje da će poslati francuske vojne jedinice u Ukrajinu i vesti da su jedinice Legije stranaca već tamo, njegov pariski domaćin često pominjao i pregovore, koje su svi, manje ili više, prečuli u salvama ratobornih izjava Kolektivnog zapada, izrečenih naročito lane, u vreme kada su svetskoj javnosti obećavana čuda od ukrajinske kontraofanzive i brzog poraza Rusije.

DA LI JE PARIZ KLJUČ EVROPSKE SAMOSTALNOSTI? Slabo ko se danas seća da je upravo Makron, pre tačno godinu dana, svom savetniku za spoljne poslove Emanuelu Bonu naložio da zajedno sa najvišim kineskim diplomatom Vang Jiem počne da radi na uspostavljanju diplomatskog okvira koji bi mogao da bude iskorišćen kao osnova za pregovore Rusije i Ukrajine. Makronov cilj bio je da se pregovori Rusije i Ukrajine održe tokom leta 2023. godine.
Dok je bombastičnim izjavama plašio ostatak sveta slanjem francuskih trupa u Ukrajinu, Makron je postigao da taj isti svet, koji više ne posmatra geopolitičku konstelaciju crno-belim medijskim rasterima Zapada, pomalo zaboravi da je upravo Makron, prilikom svog poslednjeg putovanja u Kinu, pokušavao da nagovori kineskog predsednika da razgovara sa Vladimirom Zelenskim, a svojim partnerima u NATO-u poručio da ne bi trebalo da ponižavaju Rusiju. Bilo kako bilo, u Kijevu se pojavio Boris Džonson, objasnivši Ukrajincima da se Zapadu isplati guranje prsta u oko Rusiji i da, stoga, rat za one koji žarko žele da budu pripravnici Zapada nema alternativu, sve do konačnog ruskog poraza.
Ukrajinska kontraofanziva se izjalovila, odnevši hiljade života, a jedinice Specijalne vojne operacije Rusije preuzele su potpunu inicijativu na frontu, pa je Makronova ideja o pregovorima postala krajnje nepopularna u krugovima njegovih saveznika koji bi da razgovaraju samo sa poraženom Rusijom.

PRUŽENA RUKA Čini se da je, birajući stanice svoje male, ali značajne evropske turneje, prve posle pandemije virusa korona, Si Đinping pažljivo odabrao s kim će se rukovati u Evropi. U Sijevoj ruci, pruženoj Makronu, bilo je, verovatno, mnogo nade da će Evropa nekako izboriti status samostalnog političkog i ekonomskog činioca, umesto da, prema geopolitičkoj i vojnoj potrebi, ostane vazal ratoborne Bele kuće. Tu nije posredi želja da se Evropska unija podeli i zavadi već da Evropa, dakle Evropska unija sa svim ostalim evropskih državama, (p)ostane mirno i stabilno područje racionalnog poslovanja i saradnje, što je kineski imperativ, naspram protekcionizma, širenja NATO-a na istok i potpirivanja mržnje na Balkanu.
U ruci pruženoj Aleksandru Vučiću, Si je video partnera, štaviše ličnog prijatelja, koji je jedini u Evropi smogao hrabrosti da, pre više od deset godina, nastavi da gradi započete bilateralne mostove saradnje koji su, za vreme pandemije, ponekad prevazilazili konvencionalno razumevanje međunarodnih političkih odnosa, da bi danas došli do Sporazuma o slobodnoj trgovini između dveju zemalja.
U Budimpešti Si je pružio ruku partneru koji je, premda je deo Evropske unije, i te kako raspoložen za širenje saradnje sa NR Kinom, jer je prostim digitronom za manje od dva minuta moguće izračunati koliko je tokom proteklih deset godina koštao američki rat protiv Rusije na istoku Evrope.

ZAŠTO SE KOLEKTIVNI ZAPAD PLAŠI SIJA? Medijski odijum na Zapadu povodom Sijeve evropske turneje bio je žestok. Sijeva poseta Parizu predstavljena je kao pokušaj cepanja zapadne strukture. Ukoliko je proteklih dana čitao „Njujork tajms“, neko neobavešten je mogao da pomisli da Pariz (Beograd i Budimpeštu) pohodi superpolitičar koji jednim jedinim razgovorom pomera geopolitičke planine. Postavlja se pitanje: zbog čega vlada toliki strah od Si Đinpinga?
Odgovor na to pitanje leži u razmahu kineskog razvoja koji se nastavio uprkos sada već nebrojenim paketima carinskih tarifa, hapšenja članova porodica osnivača nekih važnih kineskih kompanija i zveckanja oružjem oko kineskog ostrva Tajvan. Prošle i ove godine Kina je razvojem vlastitih modela i proizvodnjom u potpunosti preuzela svetsko tržište automobila, naročito hibridnih vozila i elektromobila. To je sledeći segment svetske ekonomije koji je, silom ekonomske teže, jednostavno otišao Pekingu u naručje. Od nešto preko devedeset miliona automobila, proizvedenih lane u svetu, trećina otpada na kvalitetne, za naše prilike ne baš jeftine, ali od evropskih, američkih, korejskih i japanskih proizvođača ipak jeftinije automobile.
Za ogromnom proizvodnjom kvalitetnih vozila po povoljnijim cenama, od kojih će neka uskoro početi da se proizvode u Segedinu, što je, prema analitičaru Aleksandru Mitiću velika šansa i za srpsku ekonomiju, premda je Beograd u poslednji čas ispao iz trke da nova kineska fabrika automobila bude izgrađena u našoj prestonici, evropskom i američkom tržištu u izgledu je i približavanje šeste generacije (G6) kineskih telekomunikacionih i ostalih uređaja. Budući da ne može da konkuriše Kini na sve više ekonomskih polja, neoliberalni Zapad je uveliko počeo da primenjuje krajnje neliberalne mere protekcionističke „zaštite“. Ukratko, nevidljiva ruka tržišta u neoliberalnoj doktrini je nevidljiva samo dok je tržište podešeno prema našim interesima. Kada to prestane da bude, uvode se carinske tarife, sankcije i zvecka oružjem.
Dolazak najsavremenijih i vrlo kvalitetnih kineskih automobila je ono što plutokratske elite Evropske unije i SAD najviše brine. To znači da je Kina, nakon što je prisvojila lavovske delove tržišta infrastrukturne izgradnje, telekomunikacionih uređaja, računara, pametnih telefona i druge visokotehnološke opreme, upravo preuzela i ekonomski tron proizvodnje savremenih automobila, a njeni evropski i američki partneri na to nemaju tržišni odgovor.
Iako su zemlje jugoistočne Azije (ASEAN), pa i centralne Azije, Afriku da ne pominjemo, u znatnoj meri popunile širok prostor ekonomske razmene i saradnje sa Kinom, Evropska unija ostaje u strategijskom smislu najznačajniji ekonomski partner Pekingu. Otuda toliko napora koje Si Đinping ulaže u normalizaciju odnosa među sukobljenim stranama. A da bi Evropska unija ostala ključni ekonomski partner Pekingu, ona mora da prestane da povlači geopolitičke i ekonomske poteze u korist SAD, o svom trošku, čega su, očigledno, tokom prošle i ove godine postali svesni i građani zemalja članica Evropske unije.

BEOGRADSKA PORUKA Svet se menja iz godine u godinu, a upravo je godišnjica ubistva troje kineskih kolega i razaranje ambasade NR Kine bila povod da predsednik Si Đinping sažme suštinu tih promena. Silom ranijeg zaključenja broja, autor u ovom tekstu nije u prilici da citira visokog gosta, ali je konfučijanska poruka njegove beogradske posete vrlo jasna.
Sažeta, ona bi mogla ovako da glasi: ma koliko zapadnjaci bombardovali, rušili i ubijali, mi ćemo, uvek konfučijanski i u obostranom interesu, miriti, graditi, širiti saradnju, razmenu, znanje i kulturu. U tome je razlika između sveta koji ste pokušali da podignete na svojim pravilima u odnosu na svet poštovanja međunarodnog prava i novih vrednosti koje u međunarodnu politiku Kina strpljivo ugrađuje.
Beograd je imao višestruku korist od posete kineskog predsednika. Kineska podrška Srbiji u Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti jedan je od stubova naše spoljne politike i čvrsta garancija našeg teritorijalnog integriteta. Uoči glasanja o najnovijoj rezoluciji o Srebrenici, koju su pokrenule SAD u pokušaju da destabilizuju dejtonsku Bosnu i Hercegovinu, položaj Srbije je sada snažniji nego pre mesec dana.
Nove kineske investicije i eventualno širenje srpskog izvoza u Kinu, što nije nemoguća misija, ali zahteva delimičnu korekciju dosadašnje ekonomske politike u pravcu makar minimalnog angažovanja države u procesu organizacije, pre svega poljoprivredne proizvodnje, za Srbiju će značiti da različiti formati i nivoi alternativne saradnje sa slobodnim svetom i te kako postoje, kao i da mi nismo na banalan način „osuđeni“ na Evropsku uniju po svaku cenu.
Kina je nakon bombardovanja svoje ambasade, pre četvrt veka u Beogradu, rešila da bude drugačija i reklo bi se otpornija i angažovanija na planu čvrste odbrane svojih interesa. Bombardovanje njene ambasade bilo je ugaoni kamen ne samo njene spoljne politike već i snažnog talasa dekolonizacije koji gledamo širom sveta.
Utoliko je poseta Si Đinpinga i odabir Beograda, uz Pariz i Budimpeštu, znatno više od protokolarno pružene ruke i razmene kurtoaznih diplomatskih slatkorečivosti. Svet, naprosto, više nije isti kao što je bio 1999. godine.

SRBIJA IMA ALTERNATIVU

Uprkos „kašnjenju“ Si Đinpinga, koji je u Beograd iz Pariza sa suprugom doputovao u utorak uveče, kasnije nego što je to naša javnost očekivala, imajući u vidu da su prve novinarske ekipe bile kod Kineskog kulturnog centra u Beogradu još u utorak ujutro, iz njegovog pisanog obraćanja medijima može se zaključiti da Srbija u saradnju s Kinom, ukoliko zadrži neophodni kapacitet u donošenju samostalnih odluka, ipak ima alternativu spoljnopolitičkim pritiscima.
Format te alternative, kada je saradnja dveju zemalja posredi, nije blokovski, nije usmeren protiv bilo koje druge strane, ali nije ni nepostojeći, ni nemoguć, kako nas mnogi ubeđuju, sada već decenijama, koristeći argumentaciju „opkoljenosti“ i retoriku koja je strukturno bliska onoj uoči početka Drugog svetskog rata.
O tome svedoče reči koje je, na samom početku posete javnosti Srbije, uputio Si Đinping: „Stojeći na novoj istorijskoj početnoj tački, Kina će raditi sa Srbijom kako bismo zajedno ostali posvećeni prvobitnoj težnji i zajedno napredovali u otvaranju novog vidika u saradnji Kine i Srbije sa jačim zamahom, većim obimom i višim kvalitetom. Uveren sam da će ova poseta biti plodonosna i da će otvoriti novo poglavlje u odnosima Kine i Srbije.“
O navedenom svedoče i reči iz saopštenja kineske ambasade koje je prenela beogradska „Politika“ u svom onlajn-izdanju: „Kina i Srbija su jedna drugoj pružile čvrstu podršku u pitanjima koja se tiču naših suštinskih interesa i velikih briga. Zajednički smo podržavali međunarodnu pravičnost i pravdu i doprineli svojim udelom u promovisanju mira i razvoja u svetu.“
„Kina i Srbija imaju duboko tradicionalno prijateljstvo. Naši bilateralni odnosi izdržali su test promenljivog međunarodnog okruženja i postali lep primer međudržavnih odnosa. Od uspostavljanja sveobuhvatnog strateškog partnerstva 2016. godine, bilateralni odnosi su ostvarili istorijske rezultate. Dve zemlje vezuje čvrsto političko uzajamno poverenje i postigle su plodne rezultate u visokokvalitetnoj saradnji ‚Pojas i put‘“, poručio je Si.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *