ЗЕЧЕВИЗИЈА – Стојте и држите се

Поводом документарног филма Београд Андрејa Кондрашовa, Русија, 2024

Филм није проповед нити је телевизија сакрални простор, али речи Светог апостола Павла звуче са екрана као у храму или у нашим срцима када нам говоре о постојаном чувању вере и предања. У овим судбоносним часовима за обе земље, Русија се обратила Србији речима охрабрења из Друге Павлове посланице Солуњанима, које је навео сверуски патријарх Кирил на 25-годишњицу НАТО агресије на нашу земљу у филму емитованом на првом каналу Руске телевизије, у ударном термину, у недељу, 23. марта 2024. увече. Да се то Русија обраћала Србији није било никакве сумње, јер је аутор Кондрашов, иначе генерални директор ТАСС-а, прво дао реч председнику Владимиру Путину (први јавни наступ Владимира Владимировича после председничких избора), министру иностраних послова Сергеју Лаврову, патријарху сверуском Кирилу, затим главној уредници портала РТ Маргарети Симоњан и низу других високих личности РФ. Са наше стране говорили су о тешким часовима бомбардовања председник Србије Александар Вучић, председник Републике Српске Милорад Додик, сведоци и учесници трагичних збивања и сами Срби и Руси сабрани у Храму Светог Саве у Београду. Под праликом Спаситеља у галерији овог храма аутор Кондрашов завршио је овај узбудљиви призор двема пословицама које подједнако памте оба народа: „Бог на небу, Русија на земљи“ и „Своје не напуштамо“. Више него јасно. И узвишено као блага вест.

РУСИЈА И НАМА ДАЈЕ СНАГУ Згуснути дигитални асемблаж подсећања на агресију и бомбардовање СРЈ 1999. прожимао се са сликама садашњице и страховите опасности која се надвија над целим светом. Међутим, данас сви ти призори делују другачије. Наглашена је планетарна димензија овог злочина и чињеница да је 1999. међународни правни поредак срушен за дуги низ година, али да то није поколебало наш народ у борби за слободу и одбрану свете српске земље. Путин је још на самом почетку рекао „Био је то први рат у Европи“ после 1945. и те речи одзвањају нарочитим значењем данас, када безначајни европски лидери („наполеончики“, каже презриво Марија Захарова) поново булазне о походу на Русију и прете као некада сулуди фирер. И начелник генералштаба галског наполеончића одмах је потрчао да изјави да Француска има спремну 1 (и словима – једну) копнену дивизију за рат против Русије. Али сада је горе. Француска је, боже, нека атомска сила и сада све то добија апокалиптичну димензију и призива најужасније слике које је у стању да створи људска свест или, још горе, тешко оболела подсвест. Види ли то Макрон свој Париз као равницу нуклеарног пепела из кога још вири само вршак Ајфелове куле? То је тренутак кад се морамо сетити светих предања Господњих, која су нас одржала под сличним околностима, ако је таквих уопште и било до овог тренутка, када схватамо да је тај судар светова почео још пре четврт века и то на нашем тлу. И да се може наставити још горим колосалним путем без исхода, без наде. И да та иста Француска, коју смо још давно престали да сматрамо савезничком и пријатељском, сада води коло марифетлука и фишкалских подлости да се спречи да се о агресији НАТО-a 1999. уопште зуцне у Савету безбедности УН. Уосталом, одавно у широком луку обилазимо ону Мештровићеву ругобу на Калемегдану. И зато ћемо убудуће обележавати онај дан кад се руском генералу Ђорђу Арсенијевћу Емануелу, чистог српског порекла, усред Париза 1814. предала Национална гарда Француске с маршалом Лористоном на челу, који је преко колена сломио и предао му свој наполеоновски мач још под Лајпцигом претходне године.
Зато је добро имати Русију уз себе, јер она улива сигурност и смирење на овој уској и опасној стази. То да је сваки пут до сада преварена у светским пословима (што је важан и конкретан закључак овог руског филма!) и што ће, од сада до краја света, другачије разговарати с Колективним западом даје и нама снагу. Она, та снага, сва је у вери, кажу одлучно председник Милорад Додик и руски патријарх Кирил у филму Београд Андреја Кондрашова.

САТАНИ ЈЕ У ОПИСУ ПОСЛА ДА ЛАЖЕ „Ето, таква је њихова политичка етика“, каже Симоњанова. „Обећаће све, потписаће све и превариће те одмах.“ Дуга је листа обмана англосфере, која од 1945. предводи Колективни запад. Довољно је рећи да је још у време Потсдама Черчил наредио припреме за трећи светски рат против Русије, баш како је страсно желео Хитлер у часовима агоније. Од тог Потсдама до данас, када се тамо налази и светска шарада филма, ниже се непрегледни ланац англосаксонских кривотворина и лажи. Јер Сатани је у опису послова да лаже. Лакнуло му је кад је пао Берлински зид, последњи споменик равнотеже страха, јер је са њим срушен и привид мира. Сваки боговетни мировни уговор потписан од тада безвредни је папир, а свака задата реч лудом радовање. Од Клинтонове преваре да ће обуставити бомбардовање СРЈ 1999. ако нам Јељцин не испоручи С-300, до минских и истанбулских потписа, све лаж до лажи, хиљаду година лажи откад су се на православни исток намерачили „сулуди крсташи“ Дајане Џонстон. Ова Американка достојна својих врлих предака прозрела је злочиначку душу своје националне елите и давно (још средином деведесетих) показала шта ће се догодити са Европом и светом под америчким игом. Време је да је се сетимо поводом овог филма, јер Београд као да је прављен по сценарију њене књиге „Сулуди крсташи“ („Fools Crusade“, Diana Johnston, New York, London, Belgrade, 2002).
Рођена у Минесоти 1934. а одрасла на самом дну вашингтонске мочваре, где су јој родитељи радили за Пентагон, још са мајчиним млеком посисала је све животне сокове онога што је касније названо дубоком државом. Џонстонова је, стекавши највише америчко образовање, побегла у Европу и писала истину о највећем злу америчког народа у целој његовој историји. Дубока држава у америчкој спољној политици, коју је без зазора називала разбојничком, а Хилари Клинтон краљицом хаоса, била је стално на мети њених научних и политичких радова. Али она је писала о сулудим крсташима, мрачној, готово есхатолошкој секти олигарха дубоко повезаној са Ватиканом и папом, коју је, супротно амандману 1, члана VI америчког устава, у центар политичког света Америке вратио Роналд Реган 1983. склопивши с папом Војтилом „Свету алијансу“ с којом су из пацовских канала изашли и „сулуди крсташи“, који су преузели главне полуге спољне политике САД. Значајно је и то што је овај пакт притврдио Бил Клинтон 1994. и што је он и данас на снази. Он не само да је аминовао агресију НАТО-а на Југославију 1999. него је и сада у позадини рата у Украјини и будућег светског рата, ако тај већ није почео. То је једини пакт кога се америчка држава чврсто држи и дан-данас, упркос његовој изразито антиамеричкој и противуставној суштини, супротној самој онтологији „наслеђа отаца“ америчке нације Џеферсона и Медисона, која је отворено прекршена фаворизовањем Римокатоличке цркве у односу на све друге верске заједнице у САД. Тако је погажен основни правни акт америчке државе, необориви алиби за гажење и сваког другог документа који не одговара секти олигарха на власти. Тачно, све што могу ће погазити јер мисле да им се може, све док Путин не стане ногом на делту Дунава, када ће пасти Европа какву смо знали од Вестфалског мира и када ће почети прекомпозиција света.
И сад је стварно доста! Не упозорава узалуд патријарх Кирил да је почео светски рат против православља и да су сад мање важни сви други геополитички и економски вектори. Ни Самјуел Хантингтон није могао да предвиди докле ће ићи похлепа и махнитост данашњих робова Сатане и да избија последњи час! Дубока држава света, оличена у Капитолу, Вајтхолу, Ватикану и Рамштајну или ланцу укопаних бетонских бункера дубоко испод шпицева Давоса и даље диљем овог ојађеног света, који она хоће да уништи и сведе на неколико стотина милиона робова у пресахлој башти Жозепа Бореља по којој се већ разливају излучевине умируће Европе. Сред овог сабласног пејзажа из бошовских визија остаје нам да се окренемо трајним вредностима Јеванђеља, вере, породице и традиције и да их укрепимо у страшном суочавању са Антихристом.

НАЈПОУЗДАНИЈИ ПАРТНЕР Не помиње узалуд Додик, у хвале достојној опсервацији да је све то уписано у српски генетски код. И да је основни мотив у противљењу Сатани – православље. Када га, на крају, Кондрашов упита шта нама, Русима и Србима има да поручи, Светејши Кирил одговара цитатом апостола Павла: „Браћо, стојте и држите се предања (Вук каже ‘уредбе’), којима се научисте или ријечју или из посланице наше“ (2 Сол 2:15)! Је ли то само богослужбени украс у јеванђеоској реторици или је патријарх одабрао овај стих из апостолове посланице са нарочитом намером да нама Србима поручи нешто важно и судбоносно? Ово друго, о чему даље говори председник Путин. Када га Кондрашов коначно и са приметном солемнизацијом упита какав је наш (руски) однос према Србима, Путин дословно каже: „Срби су нам духовно блиски. Вековима су Срби били најпоузданији партнер Русије. Русија то, наравно, памти.“ Поћутао је па подвукао: „Ми то знамо и памтимо.“
Ова кратка и ударна посланица Србима и другима у јеку победничког рата којим Русија мења свет има за нас тежину сличну оној коју је једном својој речи дао наш мученички цар Николај Други Романов. На очајнички позив Александра и Пашића у јулу 1914, цар је рекао своје: „Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије.“ И није. Једнако као и следеће године, када је по цену претње и великих померања на мапи рата натерала невољну Антанту да буквално ишчупа Србију из чељусти непријатеља. Тешко је данас поредити цареву у Путинову поруку јер је сада све другачије, а историјски контекст из основа промењен; тако нешто ми не пада на памет. Али постоји нека дубока, неисказана сличност између ових двеју изјава.
Прво, и цар и Путин стоје на ивици дипломатске мере за оно шта се и колико може изговорити у одређеном тренутку. Друго, ми, нажалост, нисмо савезници с Русијом као што смо онда били, и то вољом наше власти и њене агенде (што, у следећој реченици, не пропушта да напомене сам Путин). Има и још сложенијих разлика. Али не мора се све ни изговорити у најосетљивијим часу. Постоји и једна неизговорена, а дубока наклоност, која се већ у скорој будућности може претворити у нешто судбинско и грандиозно. То ће, изгледа, умногоме зависити од нас самих и наше одлуке да изађемо из зачараног круга којим нас већ три деценије, са све горим последицама, водају наши политичари. Но без обзира на то, српски народ стоји уз Русију и то она зна.
И Срби поручују: стојимо и држимо се.