ЗАПАД НЕ ЖЕЛИ СУОЧАВАЊЕ СА ИСТИНОМ

Зашто се западне чланице Савета безбедности УН, посебно оне сталне, толико противе иницијативи Русије за одржавање посебне седнице најодговорнијег органа за мир и безбедност у свету, поводом 25. годишњице оружане агресије НАТО-а против СРЈ (Србије и Црне Горе)?

Oружана агресија НАТО-а на СРЈ окончана је пре две и по деценије, али се о њој ових дана говори, пише и расправља као да се тек десила. Државни и друштвени комеморативни скупови одржани су у Београду, Нишу, Прокупљу, Алексинцу, Крагујевцу, Суботици и настављају да се одржавају широм Србије. Сваки град, свака општина у Србији има своје жртве и датуме. У иностранству се такође организују скупови српске дијаспоре и страних пријатеља, а о агресији се, понегде, расправља и у националним парламентима. Страни медији, од руских и кинеских, преко западноевропских, до новинске агенције у Сао Томе и Принципе, данима подсећају на необуздано разарање једне европске земље која ничим није угрожавала ни једну другу земљу, најмање чланицу НАТО-а.

ИЗБЕГАВАЊЕ СЕДНИЦЕ СБ ЈЕ ИЗБЕГАВАЊЕ ИСТИНЕ Иако феномен пажње међународне јавности према агресији НATO-а 25 година после заслужује посебну анализу, чини се, да је сазивање па неодржавање две седнице Савета безбедности УН, поводом две и по деценије тог злочиначког акта, имало видну улогу у подизању нивоа и ширине интересовања. На иницијативу Русије, уз подршку Србије, дошло је до заказивања једне, а потом и друге седнице СБ УН. До расправе није дошло због противљења сталних чланица западних земаља које су, изван устаљене праксе, спречиле усвајање дневног реда. И то не ветом или гласањем против било које чланице већ уздржавањем у првом покушају 12, у другом 9 од укупно 15 чланица овог најважнијег органа целог система УН.
Кључна улога при томе припала је сталном представнику Француске, земље која предњачи као лидер јастребова у западној алијанси у залагању за слање ракета дугог домета и трупа чланица НАТО-а за борбу против Русије на терену Украјине. Француског представника је, да не буде икакве дилеме, кратким али резолутним интервенцијама, подржавао стални представник САД. Иако праве расправе на седницама СБ није било, руски и кинески представници су нашли начин да, у краћој расправи поводом дневног реда, изнесу своје основне ставове како о потреби и значају разматрања саме теме, тако и о противправном карактеру и разорним поледицама агресије. Кинески представник је подсетио да је током агресије бомбардована амбасада Кине у Београду и да су тада страдала три кинеска новинара.
Зашто се западне чланице Савета безбедности УН, посебно оне сталне, толико противе иницијативи Русије за одржавање посебне седнице најодговорнијег органа за мир и безбедност у свету, поводом 25. годишњице оружане агресије НАТО-а против СРЈ (Србије и Црне Горе)? Да ли због тога што има пречих тема, што СБ не треба да се бави историјом већ актуелним питањима мира и безбедности, или зато што би неко злоупотребио расправу за своје уже циљеве?
Рецимо да има ургентнијих питања као што је гашење текућих ратних пожара. Прекид масовног убијања људи у Гази, на пример, прекид моралног суноврата једне цивилизације, масовног убијања недужних људи, деце, жена. Међутим, расправа поводом 25. годишњице агресије НАТО-а ничим не омета ангажовање СБ за неодложно окончање једног од најбезобзирнијих ратних похода у новијој историји света. Као што се види, није преоптерећеност СБ историјом или неважним питањима узрок његове неефикасности већ његова блокада у извршавању примарне дужности гаранта мира и безбедности једнаког за све народе и државе. Ко или шта блокира СБ у конкретном случају? То сигурно нису земље које демократски Запад карактерише као „ауторитарне“, нити земље глобалне већине.
Тема агресије НАТО-а 1999. против СРЈ (Србије и Црне Горе) само формалистички може се сматрати историјом. Суштински, то је бављење актуелном ситуацијом везаном за покрајину Косово и Метохија, која из дана у дан ескалира, као део продужене агресије другим средствима. Агресије политичким, економским, финансијским и пропагандним средствима са циљем да Србија призна отимање и окупацију дела своје државне територије и прихвати одговорност за оружану агресију НАТО-а. Да тако, поред осталог, плати цену васпостављања нарушеног јединства унутар ЕУ/НАТО заједнице. Цео регион држи се у стању повећане нестабилности како би њиме управљали западни центри моћи.
У том смислу, иницијатива да се одржи посебна седница СБ пре би се могла третирати као превентивни напор, спречавање ескалације и неконтролисаног развоја, као допринос попуштању и враћању процеса на колосек трагања за уравнотеженим, праведним и одрживим решењима, уместо диктата, ултиматума и непрекидних претњи.

ЧУДНА „ГУБЉЕЊА“ ДОКАЗА Покушаји злоупотреба СБ и целог система УН увек су потенцијална могућност. Ако је то икоме познато, онда је Србији посебно познато. Ко је још, осим Србије (СРЈ) искусио ситуацију „празне столице“ у ГС ОУН и ОЕБС-у? Постоји ли још нека земља победник у два светска рата и оснивач Друштва народа и ОУН и ОЕБС-а која је била принуђена да поново пише молбе за пријем у чланство тих организација? Коме се још десило да се „загубе“ документа као што су Извештај Јасушија Акашија уочи увођења смртоносних санкција против СРЈ маја 1992? Или извештај Хелене Ранта 1999. о наводном „масакру цивила у Рачку“?
Шта се то десило са Извештајем представника УНЕП-а, Сенегалца Бакрија Кантеа о еколошким последицама НАТО бомбардовања, посебно о последицама употребе пројектила са осиромашеним уранијумом? Како се тај извештај „загубио“, када, где и под чијим „будним оком“ радијуса од 360 степени?
Да ли је пука коинциденција то што се и много других „загубљених“, „несталих“ извештаја и „поништених“ потписа тичу права и интереса Србије и српског народа?
Али зашто би било чије претпоставке о било чијим злоупотребама расправе унутар СБ УН биле разлог за одустајање од трагања за праведним оценама и решењима који су могући једино путем расправе и сучељавања различитих аргумената и ставова?
Очигледно је да су прави разлози спречавања одржавања седнице СБ УН о агресији НАТО-а против СРЈ (Србије и Црне Горе) посве другачији. Први је свакако да Запад не жели сучељавање са истином. И даље тврди да је увек био и остао у праву. И када је колонизирао целе континенте, и када је булдожерима затрпавао борце за ослобођење, и када је лукаво колонијализам замењивао неоколонијализмом, и данас када демократију, људска права, сепаратизам тероризам и „опасност од ауторитарних режима“ користи за глобализацију интервенционизма и агресивно ширење: из Европе – на Исток, са Индо-Пацифика и Далеког истока – на Запад.
А управо је илегална агресија НАТО-а 1999. била пример за коришћење старих и испробавање нових метода покоравања. Слободан Милошевић је сметао зато што је руководио непокорном, правдољубивом земљом, што је инсистирао на: признавању једнаких права за српски народ каква су призната народима отцепљених БЈР; на очувању СРЈ као заједнице равноправних Србије и Црне Горе; на независној спољној политици; и на специфичном неуниформисаном, ненеолибералном унутрашњем развоју. Запад га је прогласио за аутократу-диктатора и „легитимну“ мету. Најпре су у дугом периоду тајно финансирали, обучавали и наоружавали терористичку ОВК а затим је прогласили за ослободилачку да би је 1999. прихватили као савезника у агресији.
Западу свакако смета да се управо у СБ УН потврди и заувек депонује необорива аргументација да је демократски Запад илегалном агресијом против једне европске земље вратио први рат на тло Европе после Другог светског рата, и прогласио га за преседан; да је тиме најгрубље прекршио Повељу УН (1945), Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија (1975) и друге правно општеобавезујуће изворе међународног права; да је прекршио неприкосновену улогу СБ УН стављајући НАТО изван права и изнад сваке међународне институције; да је изашао из оквира сопственог оснивачког акта (1949) напустивши истовремено и уговорно подручје и одбрамбени карактер; да је тиме задао судбоносни ударац европском и светском систему безбедности изграђеном на резултатима Другог светског рата.
НАТО признаје да је напад на СРЈ 1999. био противправан, али сматра да је био легитиман јер је наводно спречио иманентну „хуманитарну“ катастрофу, те да је то била „хуманитарна интервенција“. Овакав став отвара многа питања. Прво је – ко оцењује и проглашава који су оружани напади на суверене земље легитимни, а који нису? Зар у конкретном случају то није био и остао СБ УН? Уосталом, једно од основних правних правила од старог Рима до данас гласи – нико не може бити судија у својој ствари (Nemo iudex in causa sua). Да ли онда чуди што су амерички представници на састанку НАТО-а у Братислави 28. априла 2000. саопштили својим европским савезницима и кандидатима за чланство у НАТО-у – тамо где међународно право стоји на путу ширења НАТО-а на Исток треба га уклонити.
Друга је ствар што је извесно да би на седници СБ УН биле изложене и предате документацији УН све манипулације и лажи којима је засипана западна и светска јавност да би се прикрила истина о експанзионистичком, освајачком карактеру агресије НАТО-а на СРЈ.

ПРОПАГАНДНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Прву и кључну манипулацију представља тврдња западне пропаганде да су била исцрпљена сва средства за постизање мирног, политичког решења за питање КиМ. Администрација Била Клинтона није желела мирно и одрживо решење јер решење које би било на линији суверенитета и територијалног интегритета Србије и ондашње СРЈ није одговарало стратегији ширења на Исток. Стабилна и независна Србија и СРЈ, изван НАТО-а, у америчкој перцепцији виђена је као препрека стратегији ширења на Исток.
Зато у Рамбујеу и Паризу није било никаквих преговора, нити постоји било какав Споразум из Рамбујеа. То је био инсценирани догађај у функцији уверавања и јавности и „сумњичавих“ европских савезника да су исцрпљена сва расположива средства за мирно решавање и да се војној сили приступа готово невољно, као једином преосталом средству. Многи су сценографију Рамбујеа окарактерисали као америчку „алиби дипломатију“, док је бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер изјавио да је амерички предлог у Рамбујеу „срамни документ који никада није требало да се појави“. Кисинџер је још оценио да је предлог Американаца био толико понижавајући да га не би прихватила ниједна влада на свету која иоле држи до свог достојанства, као и да је био у функцији оправдања планираног напада.
Да средства за мирно решење нису ни приближно била исцрпљена потврђују, поред осталих, и два угледна Немца – генерал Хајнц Локвај, задужен за војна питања у седишту ОЕБС-а у Бечу, својом књигом, и амбасадор Дитмар Хартвиг, шеф представништва ЕУ/ЕЕЗ (ЕЦММ) на КиМ, до почетка агресије НАТО-а, својим извештајима.
Манипулацију представља скривање да „хуманитарни ратови“ не постоје. Реч је о „изуму“ ратне пропаганде намењеном маскирању стратегије перманентног експанзионизма и освајања туђих богатстава. Израз „хуманитарна“ по творцима крилатице „хуманитарна интервенција“ изазива позитивне резонанце у јавности, чак и онда када је то покриће за масовна разарања и убијање недужних људи. Експанзионизам је у основи неолибералног корпоративног мултинационалног система. НАТО је полуга тог система, a униполарни светски поредак оквир и услов без којег се не може (sine qua non).
Масовни покрет избеглица није постојао нити је претила „хуманитарна катастрофа“ коју је НАТО наводно пожурио да спречи. Избеглички талас је покренут после почетка масовног НАТО бомбардовања. У инсценирању избегличког егзодуса кључну улогу је имала терористичка ОВК, која је присилно терала становништво из њихових насеља јер је слика избегличких логора подстицала међународне симпатије и разумевање за снажније бомбардовање, укључујући цивилне циљеве, насеља, болнице, школе, историјске споменике, ТВ центре. „План потковица“, „концентрациони логор“ на стадиону у Приштини и многе сличне оптужбе биле су медиокритетски „производи“ ОВК/НАТО пропагандиста за блиц употребу.
Једна антитерористичка акција снага безбедности која је уследила као реакција на убиство два цивила и три полицајца и која је била унапред најављена посматрачкој мисији ОЕБС-а (КВМ), проглашена је од шефа те мисије Американца Вилијама Вокера за „масакр цивила у Рачку“. Тај догађај је искоришћен као окидач за почетак агресије. Извештај патолошког тима са др Хеленом Рантом на челу до данас није доступан ни Србији, ни међународној јавности. Изгубљен је, наводно, у коридорима ЕУ!

ПРОПУШТЕНА ПРИЛИКА Какав је карактер „хуманитарне интервенције“ током које агресори сеју смрт, користе пројектиле са осиромашеним уранијумом, стварају отровне гасове, бацају касетне бомбе на људе на зеленој пијаци, или тзв. графитне бомбе које остављају без струје болнице, обданишта, фабрике лекова, резерве лекова и хране.
Седница СБ била би прилика да се учврсти Резолуција СБ УН 1244 као једина основа и једини оквир за дијалог и тражење мирног, праведног, уравнотеженог и одрживог решења за будући статус КиМ. А тај, правно општеобавезујући документ за покрајину КиМ предвиђа једино аутономију уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне наследнице. И ништа друго, и ништа више од тога. То би уједно значило да би много тога што је до сада Србији наметнуто недопустивим методама превара, притисака, уцена и ултиматума, пре или касније, морало да буде предмет преиспитивања и довођења у склад са императивном одлуком СБ УН.
Тешко да би се заобишло и питање да ли је ЕУ била фер посредник у досадашњем дијалогу Београда и Приштине, односно да ли је поштовала мандат који јој је 2010. поверен од стране ГС УН и који гласи – „да олакшава дијалог страна“?
Тешко је претпоставити да би на седници СБ било заобиђено питање неизвршених налога СБ садржаних у Резолуцији 1244. Први и са становишта животних интереса Србије најважнији налог јесте поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне наследнице. Такав полазни став очигледно не поштују ни три сталне чланице СБ УН. Савет безбедности је право место да се постави питање зашто оне то не поштују иако су биле спонзори Резолуције 1244? Каквом кредибилитету и вођству теже на глобалном плану уколико не поштују ни правно општеобавезујуће одлуке СБ УН? Ако је реч о неком новом правилу, треба га саопштити.
Гарантовање једнаке безбедности свих становника на КиМ и права на слободан, безбедан и достојанствени повратак свих избеглица и расељених лица такође је налог СБ УН који се у односу на Србе на КиМ масовно крши. Постоји ли уверљиво и принципијелно објашњење НАТО/ЕУ (КФОР, ЕУЛЕКС) зашто 25 година после још нису створени услови за слободан, безбедан и достојанствен повратак око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца, у њихове домове и на њихова имања на КиМ иако су се сви други вратили током или одмах након окончања агресије НАТО-а? Зашто се Србији и даље ускраћује право на враћање договорених контингената војске и полиције на КиМ? Посебно, како СБ УН тумачи одредбу своје Резолуције 1244?

ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244 Ако неко уопште сумња у непролазни значај Резолуције СБ УН 1244 за заштиту виталних интереса Србије, а посебно за одбрану суверенитета и територијалног интегритета, нека се запита зашто Запад и Приштина систематски избегавају и пуко помињање тог документа? Зашто ЕУ, зашто Макрон и Шолц настоје да Србији наметну решења која представљају заобилажење и директно кршење Резолуције 1244, да не помињемо шта то говори о њиховом односу према Уставу Србије?
„Лоптање“ у СБ УН се дешава у времену када постаје јасно да Запад и његове кључне земље губе ранији утицај на светске токове и када у напору да зауставе силазни тренд све чешће вуку контрапродуктивне потезе радећи „у корист“ сопствене штете. Ваљда је то логика незадрживих промена. Запад проглашава Русију за носиоца „малигног“ утицаја и непријатеља, а Кину за „системског изазивача“ или стратешког конкурента. Резултат је још чвршће и свеобухватније стратешко партнерство Русије и Кине. Запад уводи ригорозне санкције против Русије, блокира јој девизне резерве које се налазе у западним банкама. Резултат је економска стагнација Запада, посебно Европе, убрзање дедоларизације, продубљивање неповерења Глобалног југа према Западу, западном банкарском систему. Уједно, на понашање Запада утичу и предстојећи избори – председнички у САД, парламентарни у ЕУ. Владајуће елите се држе политике „чврсте руке“ не желећи да виде дубинске промене и престројавања како на унутрашњем, тако још очигледније на глобалном међународном плану.
Замка поделе на „демократије“ и „аутократије“ не пролази. Глобална већина се опредељује за мултиполарност и инклузивни светски поредак у чијем центру су интереси човечанства а не интереси „златне милијарде“ или шачице њених експонената. Неоколонијализам под видом демократизације и бриге за људска права све теже пролази. Кретања у Западној Африци (Буркина Фасо, Нигер, Мали) и грубо потискивање Француске, као бивше колонијалне метрополе, еклатантан су показатељ новог тренда у држању Глобалног југа и његовог опредељења за нове партнере и мултиполарни светски поредак. Нису ретки аналитичари који управо у развоју у Западној Африци и јачању присуства Русије у том региону виде објашњење за вођство француског председника Макрона у заоштравању односа целог Запада према Русији.