Тајна Црвенокосе богиње

Проф. др СЛАВИЦА ГАРОЊА

ПРВИ ДЕО

Много пре владавина патријархата и очинског права које се кроз читаву „писану“ историју манифестовало кроз насиље, пљачку, освајања територија и масовне покоље, често религијски инспирисане, постојало је једно сасвим другачије друштво о којем не знамо много. Да ли изненађује што је у његовом центру жена?

Славица Гароња, професор на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, чији су научни и књижевни радови одавно познати и признати као врхунски домети наше културе (између осталог, 2015. добила је награду „Печат времена“ за роман „Повратак у Аркадију“), недавно је, у издању новосадског „Прометеја“ објавила студију „Од Црвенокосе богиње до слепих певачица: трагом матријархата на Балкану и ’женског начела’ у српској народној песми“, која представља једно од најзначајнијих дела савремене књижевне, и не само књижевне, науке у нас. То је био повод за овај разговор.

Кренули сте трагом матријархата на Балкану, путем Караџићевог указивања на „женскост“ наше народне лирике. Како је настајала ваша књига, очито плод вишеденецијског рада и велике усредсређености?
Како сам навела и у уводној речи, рад на овој књизи започео је као идеја још пре двадесетак година, тачније, с почетком новог, 21. века, а судећи по кључном утицају који је на мене много пре учинила књига „Матријархат“ Швајцарца Јохана Јакоба Бахофена, преведена и објављена код нас 1990, то траје и више од тридесет година, дакле, читав мој радни век. Наравно, комплексност свих сазнања до којих сам дошла рађала се постепено, често полазећи од неких парцијалних питања која су ме посебно заокупљала, но још без свести да би од тога могла испасти нека велика синтеза, понекад и са осећањем да је то немогуће – да све оно што сам увиђала у различитим слојевима, пре свега усмених текстова, али и савремене књижевности, а што задире у један древни, културолошко-религијски план, да је, дакле, та матријархална подлога у ствари у свему што нас окружује, како од древне прошлости, па до савремености, прекривена тек једном танком (патријархалном) копреном. Иако патријархат траје неколико хиљада година, тј. све време нама познате писане историје, тим дубљим сазнањима приближавале су ме и охрабривале и теорије савремених антрополога и психоаналитичара, као и археолошка истраживања, потврђујући ми све више да је у питању један, нама нарочито данас цивилизацијски битан, а пре свега религијски и културолошки феномен, који пребива и у нашој (под)свести, што ми се повремено чинило готово немогућим задатком постављеним пред собом, да то све буде обједињено и систематизовано у оваквој књизи и на начин какав сам прижељкивала. Ипак, књига је постепено нарастала, јер сам незаобилазне подстицаје проналазила и код наших великих претходника попут Лазе Костића, који је први именовао феномен „женског“ у нашој народној песми, и то као „женско начело“. Од споменутог Бахофена, коме сам се враћала више пута током ових 30 година, напомињем управо савремене теоретичаре (с краја 20. века и почетка 21. столећа), попут Ериха Нојмана (ученика К. Г. Јунга), који је много радикалније од Бахофена са психоаналитичког становишта врло систематично поставио матријархат као свеколико начело људске цивилизације и културе, преко Мирче Елијадеа, чија се истраживања религије сасвим приближавају овом феномену, најзад, и нашег савременика Харалда Хармана (професора у Финској), који је истраживао Подунавску цивилизацију, поглавито Лепенски вир и Винчу, па иако не заступа ову „матријархалну“ тезу, сви његови, често ингениозни увиди, заправо сликају прецизно неолитску културу на нашем тлу, у потпуној природној уклопљености и симбиози с медитеранским басеном, којој само недостаје то (матријархално) именовање – све друго је ту.
У књизи сте се посветили и археолошким истраживањима која поткрепљују ваше тезе.
Све то је „погурало“ и мој рад, а морам напоменути допуњаван такорећи стално новим (и то сензационалним) археолошким открићима на тлу Србије последњих година (Оџаци, Белица, Медведњак, Витковачко поље, Плочник), која сам пажљиво пратила и исецала те чланке из наше текуће штампе, тако да је грађа за будућу књигу све више расла. Књигу сам одмах замислила са тим битним документарним (визуелним) прилозима, поготово што све те иностране, изванредне археолошке студије (сем Хармана) готово уопште нису обухватале артефакте из Србије и Балкана, јер су они за западну науку, нажалост, још увек tabula rasa. Најзад, на бројним путовањима протекле деценије (која, сада и сама увиђам, нису уопште случајно била по медитеранском басену), у обавезним обиласцима музеја (археологија је моја младалачка љубав), наилазила сам на бројне археолошке артефакте, чија је заједничка одредница била – женско божанство, или Богиња Мајка, на свим просторима, у различитим облицима, које сам и фотографисала, да би се сад нашле у овој књизи. Дате у различитим варијететима обожавања женског принципа у његовом природном делокругу, који Роберт Грејвс тумачи као „трострукост матријархалне богиње“, превасходно као богиње плодности и рађања, затим естетско-еротске компоненте као суштине женског начела, најзад и демонолошке функције. Ту се као преломан доживљај за ову књигу показало виђења наше Црвенокосе богиње пронађене у околини Оџака (пре три деценије, тачније 1989), која се сада налази у Народном музеју у Београду, једног доиста ремек-дела неолитске фигуралне пластике; она ми је не само помогла да дођем до неких суштинских увида у тумачењу жене и њене религиозне функције (кроз окер боју, којом су фигурине неолита најчешће бојене) већ је као наслов срећно наткрилила и ову књигу.
Како се уобличила коначна синтеза?
Морам напоменути да је средишњи део књиге „Од Црвенокосе богиње до слепих певачица“, тј. студија о уделу женског принципа у српској народној поезији, настао још давне 2009, предвиђен за једну моју ранију књигу, али је због обима тад морао бити изостављен. Интересантно да је последњи написан, али и најинспиративнији, био управо први део књиге, где уз обимне археолошке примере, тј. упоредне анализе балканских (тло Србије) и медитеранских неолитских заједница, разматрам Бахофенове поставке, пре свега на религијско-матријархалном плану, са усхићујућим подударностима, а што се све преноси и на нашу усмену традицију, као увод у анализу наших народних песама у овом матријархално-религиозном кључу, с, сачуваним сурвивалима неолитске културе. Први део ове књиге, на око првих 150 страница, као најсинтетичнији „одлучио“ је да могу да напишем књигу какву сам одувек желела и замишљала. Трећи део сачињава неколико радова о значајнијим појавама из савремене српске књижевности и културе, сагледаних у овом, „матријархалном“ кључу (објављиваних по различитим, мало читаним и непримећеним научним зборницима, па се и они, овде обједињени, могу читати као потпуно нова целина). Истовремено, након ових увида, људска цивилизација ми се указала у једном сасвим новом обасјању, у својеврсној „инверзији“, свету окренутом наопачке, али, надам се, и понуђеним одговорима, како изаћи из ове стварности и суноврата у коме живимо. Ово је било и неко лично питање, и одговор који сам добила нуди барем спознају, ако не решења, на задовољавајући начин.
Ваша мотивација је, дакле, била и научна и лична. С каквим „просветитељским“ намерама наступате кад је нова књига у питању?
Желим да је понудим као мисаони путоказ и свим заинтересованим читаоцима, који желе да знају више од стереотипних флоскула још од доба позитивизма или 19. века (Енгелсова теорија о пореклу породице, о мушкарцу-ловцу и оцу као примарном оснивачу породице, ловачким групама које снабдевају своје породице храном… итд.), и желе да трагају за много старијим и хуманијим видом друштва које је постојало пре овог, какво је нама једино познато и које траје током читавог периода писане историје, и какво је данас. Та владавина патријархата и очинског права се кроз читаву историју манифестовала – као друштва насиља, пљачке, (мушког) освајања територија (у плен су спадале и жене) и масовних покоља, често религијски инспирисаних, а којих је пуна „писана“ историја. Много старија (пра)историја, о којој не знамо много, стоји скривена у усменим предањима, и митско-религиозним порукама, у фрагментарно сачуваним уметничким артефактима предантичког периода, као можда најмирнодопскијег и најсјајнијег периода људске цивилизације, чији је центар седелачка заједница која се бави земљорадњом са устројством основне породице, коју је сачињавала мајка с дететом/децом.
На Балкану, као и на Медитерану, праисторијски култ Богиње Мајке веома је раширен. Какве су његове основе и до када траје?
По теорији Бахофена, који је књигу „Матријархат“ написао још 1861, али која је била довољно нејасна и научницима сто година касније, а коју ћу укратко изложити, религиозна историја људског друштва имала је четири фазе: Телурски (најстарији, заснован на обожавању Мајке Земље и култа плодности, са „неуређеним хетеризмом“, тј. слободним полним општењем, где је породицу сачињавала мајка с децом, док је отац био непознат и тајна зачећа као нуминозно искуство била је само у делокругу жене); затим Лунарни принцип (са лунарним календаром, дакле владавина Месеца, са првим облицима гинекократије, „деметријског брака“ у којем земљорадњом управља мајчин род, а наслеђују је кћери, што се поклапа са периодом неолита; трећи је процес смене матријархалног система патријархалним, у предантичко доба, који је пратио жесток отпор гинекократских заједница, као облик одбране старог материнског права, чију су „ударну песницу“ сачињавале Амазонке (женске оружане чете, о којима је остало необично много трагова и записа античких историчара, али и уметничких артефакта на простору много ширем од Медитерана); најзад, Соларни принцип (соларни календар и победа патријархата, оличена у аполинијским јунацима – Херакле, Беларофонт, Јасон, Тезеј, али и радикална смена у религијској сфери у предхомерско доба (матријархална божанства су потиснута, или преименована, а превладава Зевсов пантеон). Довољно је напоменути да се жилави прежици матријархата из религиозне сфере преносе у мит, опстају и у религији (баханткиње, пророчиште у Делфима), а потом продиру и у уметност, посебно античку трагедију која памти тај тренутак, али опстају и данас. Треба овде навести као пример Бахофенову бриљантну анализу у овом кључу, Есхилове трагедије „Орестија“, када је – иако је починио матероубиство (дотад неопростиво!) – Орест ипак ослобођен, и то на већању богова гласом Атине. Атина је већ била божанство новог доба „рођена из Зевсове главе“, дакле без мајке, што је врло важан религијски моменат. Али довољно је навести да свештеници на острву Делосу нису дозволили Оресту да се искрца код њих, јер је проливеном мајчином крвљу (краљице Клитемнестре) обесветио саму мајку земљу и својим стопалом би упрљао ово свето острво… Изгледа да од тада почињу све несреће у човечанству. Ту цивилизацију матријархата, коју Бахофен присно зове „добом Старих“, симболизују пчела и пчелиње друштво с матицом на челу (као идеалним уређењем и узором и за људско друштво), а ових веровања пун је и наш (словенски) фолклор. Једну величанствену пчелу од злата из Кнососа, најфиније израде, можете видети у музеју у Хераклиону на Криту. Ни израз „мед и млеко“, што је и данас метафора благостања и среће, није случајан већ датира из тих времена, и чува сећање на основне и свете твари људског друштва и живота, које су сачињавали управо мед (производ пчела) и млеко – света твар свих мајки (од људске врсте, па до женки сисара).
Какав је смисао мита о Амазонкама које су ратнице и бране традиционални поредак гинекократије против аполинијских (соларних) јунака, дакле, веома агресивних мушкараца?
Амазонке нису измишљотина, као што ни митска прича није измишљена већ су то давне представе сачуване усменим путем, у колективно несвесном које представљају и колективни архетип човечанства (па и уметности). Не би случајно на западном фризу Партенона на Акропољу (сада у Британском музеју), читав део био посвећен борби Амазонки и Атињана 1277. године пре нове ере, када су се Атињани с (вероломним) Тезејем на челу, једва одбранили од ових ратница, што је била такође једна од великих, симболичних битака Старог света, између два не само супротна пола већ смена два система, два начела, две религије… Земља Амазонки протезала се по ободима античке Грчке (где су прво изгубиле упориште), преко Мале Азије (спомиње се тачна траса, копнени пут којим су од Црног мора дошле ове коњаничке чете под зидине Акропоља), Балканског полуострва, односно читавог Средоземног басена, попут Италије са Сицилијом све до Северне Африке, и на свим тим местима оснивале су многе „славне градове“ (Ефес, Мемфис), повлачећи се пред религијском сменом и победом аполинијских јунака и патријархата све даље – у просторе ван познатог (античког) света. Не само да су Амазонке по својим недвосмислено естетско-еротским карактеристикама биле инспиративне уметницима већ су оне биле пре свега симбол женске слободе, чија двосекла секира (коју можете видети по музејима, широм Крита и Анадолије) представља, по Харману, и убојито оружје, и најважнији религијски симбол „светог брака“ који држи у рукама Велика Богиња, високостилизовани „свети лептир“, што је симбол Старе Европе, тј. поновно рађање и нови животни циклус. Амазонке су, дакле, браниле сам принцип живота по материнском праву. Као што знате, у Тројанском рату стале су на страну Тројанаца, чиме се овај сукоб већ формираних „по очинском праву“ Ахајаца и старорелигијских Тројанаца такође може тумачити у другачијем кључу од познатог.
Бавили сте се траговима Критске цивилизације. Какви су ваши увиди у њен нестанак?
Харман употребљава израз „освајање Крита“ које се догодило од стране агресивних дорских племена негде после 1624. пре нове ере. Исто тако, и наша сјајна Винчанска култура, према којој је гравитирао цео Балкан до Егејског и Црног мора, делом је разорена, делом су се становници раселили (Харман чак има смелу тврдњу да су староседеоци из Винче своју културу пренели на егејске обале и острва, где се она задржала, односно доживела свој пуни процват – сличност тзв. кикладских фигура Крита и околних острва, са онима у Винчи), а део је остао, повинујући се новим (религиозним) законима патријархалних, агресивних номада, чији врховни облик потчињавања представља патријархални обред свадбе, као скуп врло прецизних норми и обичаја (по ван Генепу), са циљем превођења жене из њене („домицилне“), мајчинске територије, у туђу, тј. мужевљеву кућу (и породицу), а касније и својеврсног, потпуно нормираног потчињавања жене.
Какве то везе има с нашом народном лириком?
То су већ слојеви сећања, којих је пуна и наша народна песма, али, мора се нагласити, да неке српске народне баладе чувају и тај старији облик сећања на борбу два принципа, матријархалног и патријархалног, оличеног у надметању виле (пандан античким нимфама и уопште, женских божанстава које не трпе брак) и јунака (са обликом њеног потчињавања из чега су се изродиле и епске песме о женидби јунака вилом, а из таквог, увек „привременог“ брака – јер је брачно заробљена вила ипак налазила начина, обично у свадби своје деце, да се дочепа својих крила и побегне поново у слободу), рађали су се у усменом предању чудесни јунаци попут Марка Краљевића, Милоша Обилића, Старине Новака). Прежици укидања старог гинекократског /материнског права још више су очувани у нашим народним баладама (лирско-епским песмама), где је експлицитно навођење да мајка лако жртвује једног од својих синова за брата, јер је њен домицилни род (брат) важнији од деце коју је стекла у патријархалном браку (синова), што данас може звучати парадоксално. И у балади „Бог ником дужан не остаје“ имате тај древни феномен: сестру и браћу завађа зла снаха Павловица, која свим средствима жели да отера сестру из њеног (материнског) дома, који јој по гинекокатском праву наслеђивања припада, и да заузме њену позицију, као „туђинка“, што јој привремено и успева, али нови – хришћански слој оштро кажњава ту њену паклену подвалу, док сестру-жртву хришћански награђује, тј. посвећује („Заовина црква“).
Шта је, у најдубљим архетипским слојевима човештва, везано за жену и мајку? Подробно сте се позабавили тезама Јунговог ученика Ериха Нојмана, који је о томе изнео низ драгоцених теза.
Стварајући читав систем, Ерих Нојман у својој књизи „Велика Мајка“ убедљиво васпоставља делокруг женског принципа у материјалној и духовној сфери, начињен још у праисторији (неолитски артефакти), који се заснива на неколико основних начела у којем доминантну улогу игра женски принцип: попут: грнчарске вештине („први грнчар је била жена“). Сакрални однос жене и посуде потиче из симболичког значаја форме (глина, од које су посуде најчешће прављене, као и сама земља су женски елемент, тј. имају „женску душу“). У домен жене спада, дакле, и преисторијска култура грнчарије, будући да је израда глиненог посуђа сакрална, стваралачка делатност, једна од прамистерија женског. И применом ватре као симбола преображаја, ствара се прва посуда, тј. пече керамика. А печењем, пржењем и кувањем почиње да се поправља и храна (укус) и почиње култура исхране. Касније долази мистерија земљорадње чији су основни атрибути: жито и хлеб. Још један аспект женске доминације је и стварање „залиха хране“ (прва мера против глади), за шта су биле потребне посуде. Израда посуде, дакле, спада у прве прамистерије женског принципа. Симболика њиховог украшавања је дубоко религиозна (спирале, стилизоване очи, брадавице), а посредно, њих украшавајући, рађају се и прве жене-уметнице. Женско се, такође, у свом заштитном и гостопримљивом аспекту живота породице и групе артикулише у симболу куће, јер се „Женско увек везивало за карактер посуде и куће, тј. ’бивање унутра’, у заклону, заштићеним и утопљеним изворном садржаношћу у мајчиној материци“. И улажење „преко прага“ (капије) у тај сакрални заштићени простор (кућу, жртвеник, храм) дубоко је сакралног карактера, прарелигијски прежитак и у нашим народним песмама. Ватра стоји у самом средишту мистерија којима је управљала жена, и чији је примарни задатак било чување и одржавање ватре. Женска доминација симболизована је, како простором читаве куће, тако и њеним средиштем, огњиштем, као средиштем топлоте и припремања хране, која је испрва била и олтар. Трећи симбол женске доминације јесте лежај (кревет), место сексуалности и с њим повезаног ритуала плодности. Егзистенција породице све до данас (подсвесно) почива на тим средишњим симболима који констелирају женску доминацију: кућа – огњиште (сто) – кревет. Средишњи стуб, који држи структуру куће, такође је у делокругу Велике Мајке, као и изградња и уређење пребивалишта, „које је тако често у надлежности жена“. Јер ограда, капија, стубови храма били су симболи Велике Мајке.
Шта Нојманова истраживања говоре о женском уделу у остали благотворним делатностима без којих нема опстанка друштва?
Све делатности као што су плетење, ткање и везивање у чворове спадају у женске активности, у исконске мистерије женског. Као што она преображава и даје храну, она израђује и прву одећу. Покривање и одевање тела представља и сакралну радњу. Мистерија ткања и предења, међутим, долази и у више, симболичне сфере: „Богиња тка мрежу живота и испреда нити судбине.“ Другим речима, „богиње судбине су увек Богиње порођаја, те да веза између рађања и смрти, као и између венчања и смрти, за жену постоји као суштинска веза“. Најзад, жена је и господарица биљака и зналац биљне митологије. Сакупљање хране, берба, спадају у делокруг Богиње Земљорадње, или Велике Мајке. Ти слојеви спадају у „матријархалну свест“ чија је природа и симболика блиско повезана с биљним светом, као исконским светом Женског. „То господарење храном се засновало на чињеници да је женска група представљала центар становања, истински дом којем су се мушкарци – номади (ловци) увек изнова враћали.“ Читава та симболика почива на дубоком идентитету жене која дарује и преображава храну. Нема сумње, додаје Нојман, да је „жена научила процес врења и справљања и опојних напитака“, те да је била „изумитељка и чуварка првих исцелитељских напитака, лекова и отрова, као и вина и ракије“. Током даљег развоја, истакнуто место у људској свести задобија видарка, земаљска и људска носитељка тог нуминозног принципа, жена као фигура, обдарена маном („као ризницом позитивне и негативне енергије“). Следећи значајан аспект Велике Богиње јесте њена веза са светом животиња. Суштински, она је прва припитомљивачица животиња. „Женско управља животињским светом и господари инстинктима и нагонима, и који, као дрво под своје гране, под своје крило, окупља животиње.“ И даље: „Жени је поверавана брига о младим ухваћеним животињама – она је била кротитељка животиња и зачетница узгајања стоке“, односно првих домаћих животиња. Она је преко табуа које им је наметала, цивилизовала и мушкарце и тако је створила прву људску културу. Између ње и животињског света нема непријатељства или трвења, јер она даје и пружа љубав за сав живи свет, а не узима, нити отима.
Колико се све ово одразило на психологију жене и њен идентитет?
Из материјалне подлоге (кућа, прерада хране, одевање, земљорадња, биљке и животиње), проистиче и духовни (психолошки) делокруг женског/материнског принципа, који се „милостиво и матерински одашиље на светлост – подједнако на добро и зло, праведно и неправедно“. Управо из тога, на психолошком плану, женски принцип гради један хуманији, уређенији колектив, без психичке напетости, јер „творачка моћ женског полази од границе породице, племена или клана, али их превазилази; током људског развоја она остварује преображаје који показују зашто највиша отеловљења Велике Богиње увек одражавају женину способност и спремност пре свега, да воли“. Стога, главна брига Велике Богиње и женског принципа, закључује Нојман, „није инсистирање на жртви, владавини светом биљака и животињама. Изнад та оба задатка стоји закон преображаја, закон којим она оплемењује сав живот и уздиже га према развоју – не губећи везу с кореном и темељима – и достиже највише облике психичке стварности“. Укратко, „жена као шаманка била је део жениног праисконског знања, од владања ритуалом до врачаре и траварке“ . Она посеже за мудрошћу несвесног, којим је надахнута жена – она је „прва видовкиња, она је само средиште магије“; „Велика Богиња ноћи, као владарка несвесног је и богиња летаргије и сна“. Из овог проистиче и феномен инспирације, односно песништва и пророштва, као битних аспеката несвесног: „Његов ритам и његов сликовни и смисаони садржај чини језик“. Другим речима, по Нојману, „оно што ћемо касније назвати песништвом, потекло је од жениног магијског чарања и песме који спонтано израњају из несвесног и његових дубина“, где су чуварке усмености, речи и причања/казивања песама и бајки, обреда и ритуалних поворки, биле управо жене, са додатком: „А сваки ритуал је првобитно био плес.“

Крај у наредном броју