СВЕТИОНИК – Слон у црквеној радњи

Светионик на рту Св. Недеље Фото Н.М.

Православно ћутање у вези са Fiduciaе Supplicans – ватиканским документом којим се дозвољавају истополни бракови – шаље сигнал католицима разочараним у Ватикан да је разочарање неосновано, јер не би ваљда и ортодоксни ћутали о слону у црквеној радњи? До јуче не би, а данас, гле, ћуте. Одговор на питање зашто није метафизичке него овоземаљске природе: ћуте јер калкулантски промишљају. Да се не замјере. Чине супротно од онога што је радио Св. Јован Крститељ упирући прстом на Ирода, због чега му је овај дошао главе

Био једном један берберин који је у цара Тројана видио козје уши. Па, како је знао да су сви берберини прије њега изгубили главу зато што су причали о ономе што су видјели на окрутном цару, бријач је из приче – пошто ни он није могао да ћути – ископао рупу и у њу рекао тајну.
Авај! Будући да тајна престаје да буде тајна кад се каже, тако је из земље никла трска. Као и свака трска, била је погодна да се од ње направи свирала, која је, умјесто да засвира, пропјевала: У цара Тројана козје уши! У цара Тројана козје уши!
Када би ова српска народна бајка имала достојног режисера, респектабилан буџет и страног сценаристу (такви су, је ли, увијек бољи од домаћих), можда би филм добио Оскара за главног глумца или за охолог цара, а можда и не би, што је за овај оглед неважно, јер је акценат у прва три пасуса на неиздржу да се нешто каже, кад и на мјесту гдје је речено оно што не смије да буде казано.
Није ли Печат – благо нама што живимо у времену постојања овога листа – управо политички и културни магазин у коме се може рећи све што се не смије казати у јутарњем програму, државном предузећу и у озвученој кафани? Ваља и са Печатом бити опрезан, ако ни због чега, а оно зато што је само Исус Христос бесплатан, али је Печат, причам из прве руке, први и једини лист који ме током једне деветине мог живота, а то је шест година, никад, ни за ижицу, није цензурисао.
У Печату су могуће све метафоре, само ако су добро и темељно разрађене, као кад бисмо, рецимо, причали о другој некој бајци, о Царевом новом одијелу, у коме свак види да је цар го, али само невино дијете то заиста и без посљедица смије да узвикне, из гомиле страначки разједињеног, корумпираног, огреховљеног и исквареног народа.
Наочиглед цијелог свијета држава је Израел, не Јевреји понаособ, изгубила вäс кредит стечен Холокаустом, због геноцида над Палестинцима. Мој ум не смије да изда команду прсту да кликне на узнемиравајуће снимке, ма одакле су потекли, таман да се каже како крокодил једе издајника нечијег режима у Африци, некмоли што бих могао да поднесем израњавано, дрхтаво, избезумљено сироче из Газе, Украјине, или чудом спасено какво дијете из раља Колективног запада, предвиђено да се, страхом адренализовано, жртвује на олтару све млађих стараца – сатаниста. Хиљаду и један клик уводи нас у снимак на коме анонимни Палестинац из Газе, с рушевинама у позадини, виче: Аман!, двије је милијарде муслимана на свијету који гледају геноцид, и шта?! Хране нема, воде, нема, љекова нема, удови се у пољским болницама одсијецају без анестезије, Израел убија на хиљаде дјеце, а неуједињене муслиманске земље оружано ћуте. Аман, браћо!?, неименовани узиже изнад себе знак питања и знак узвика до неба, како је могуће да има толико несолидарности, толико геополитичке зависности или пак страха од Колективног запада?
Кад вратимо филм и сјетимо се реченица из „Крсташких ратова у очима Арапа“, капиталног дјела Амина Малуфа, видимо да су једино по оружју моћне европске хорде, наоко хришћанске, успјеле да побиједе разједињене муслиманске блискоисточне земље и 1099. освоје Јерусалим. То, да ли им је пошло за руком и да у јерусалимској цркви Св.
Гроба, с небеса на Велику суботу попризову Свети огањ – доказ васкрсења, била је тема прошлогодишњег празничког броја Печата.
И док Руска православна црква не реагује на Fiduciaе Supplicans, ватикански докуменат којима се дозвољавају истополни бракови, исто важи и за Српску православну цркву. Обје настављају везе са Ватиканом као да документом Fiducia Supplicans од 18. децембра 2023. суштински није укинуто хришћанство западног типа. Чему контакти? Због евентуалне комуникације у случају мировних преговора? У колико још ратова треба Ватикан да буде мирођија, колико још расколничких цркава треба да призна њихов православни партнер са Фанара, отпадник Вартоломеј, па да коначно закључимо како преговарајући са Латинима само трошимо вријеме.
Православно ћутање у вези са Fiduciaе Supplicans шаље сигнал католицима разочараним у Ватикан да је разочарање неосновано, јер не би ваљда и ортодоксни ћутали о слону у црквеној радњи? До јуче не би, а данас, гле, ћуте. Одговор на питање зашто, није метафизичке него овоземаљске природе: ћуте јер калкулантски промишљају. Да се не замјере. Чине супротно од онога што је радио Св. Јован Крститељ упирући прстом на Ирода, због чега му је овај дошао главе. Све екуменистичкије православне главе мисле да ће пактом са Ватиканом сачувати мир, позиције и утицај, а то је немогуће, јер је ватикански код антихришћански.
Због тога је жалостан сваки тренутак у коме опажамо (само се то не смије рећи) папистичке амбиције на московском трону, или пак скандал у вези са анатемом од стране патријарха нашего према свима који правилно исповиједају Симбол вјере. Шта се догодило у Недељу побједе православља, прве недеље Великог поста у Храму Светог Саве у Београду? Патријарх је читао Синодик, чији је превод, наводно, незграпно срочен, па је изговорио и: „Онима који погрешно уче о Духу светоме, о томе да он происходи од Оца – анатема!“, а што се видјело из снимка на Јутјуб каналу „Светосавске баште“ одакле је убрзо уклоњен. Требало је да патријарх изговори „и сина“, па да баци анатему, али није, јер би тако изрекао проклетство на паписте.
Неколико се дана спекулисано да се можда не ради о подметању од стране вјештачке интелигенције, што је данас технички могуће, али су се огласили свештеник З. Ђ. и архимандрит П. Д., потврђујући вјеродостојност уклоњеног снимка, тумачећи како је Његова светост ипак рекла супротно од онога што се заиста чује на снимку који се још увијек може да види и чује на борбазаверу.инфо. Ех, да није било оног пољупца папи у руку, да није било мјеста на челу агенције РЕМ задужене (и) за медијски морал, да није било томоса расколничкој Македонској цркви коју нису признавала претходна тројица тоже архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, да није ћутње у вези са дефакто признавањем Косова и Оскароваго свакодневног кршења Устава, било би нас више који бисмо лакше могли да повјерујемо у дебото лош превод Синодика.
У доба Великог поста упутније је причати ове приче… Казује ми духовни отац како се за његовог дежурства под Острогом догодило још једно чудо. Довели су били дјевојчицу од 14 година којој је нека гатара дала да пије становити приправак, па је мала почела да крвари из свих шупљина у глави. Након обреда јелеосвећења, крварење је, Богу хвала, престало.
Примавера је почела као годишње доба на Приморју. Расцвјетало воће још увијек не опрашују вјештачке него Богом дане пчеле. Има трудница које су зачеле природним путем. Брижне родитеље, али и добре кћери и синове опажа око у мимоходу кроз град. Људи се не бију на улици, нема дрогираних који се тетурају пред очима дјеце, нема људи који претурају по контејнерима зато што су гладни. Прољеће је катализатор љубави код младих и они, по природи, не могу да опазе, јер немају рецепторе, да се Глобална мањина уротила против Глобалне већине и да је рат неминован. Невини који су, питали би зашто рат мора да буде неминован? Ми, отровани уранијумом 1999. знамо да се зло никад и ничим не може уразумити, јер је ствар метафизична. Не постоје аргументи којима се атеиста преправља у вјерујућег. Вјера је ствар сабирања духовног два са још два. Вјерујући не би да отме, чак и кад му патријарх посрће, сигурно под народу несхватљивим теретом, али зато зло чим ухвати да је добро макар и за драм поклекло, шири своју снагу, размахује се, и удара, испрва лако, онда силом, па свом силом, да би на концу без имало душе лансирало пљусак ракета од којих непријатељу ничу печурке.
Како се носити са силама немјерљивим? На питање како смо, ваља казати да је све добро. Ускоро ће многима бити потребна наша помоћ. Почнимо да помажемо већ сада, зарад вјежбе. У испружену руку увијек ставити динар.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *