Рафал – универзални борац за све задатке

Развој “рафала” покренут је још почетком осамдесетих година, док је први прототип полетео 1986. године. Не рачунајући прву која је коришћена као технолошки демонстратор, до сада су развијене три верзије: “Б” – двосед и “Ц” – једносед, примарно намењени за француско ратно ваздухопловство и “М” – морнаричка верзија, намењена за употребу са носача авиона.

Тих година је и Југославија ушла у пројектовање новог вишенаменског авиона и остварена је озбиљна сарадња са француским произвођачем Дасо. За разлику од Рафала, “Нови авион” је требао имати један мотор, мањих димензија, у неку руку “мини” Рафал, али распадом државе од развоја новог авиона се одустало.

Рафали су вишенаменски борбени авиони, тзв. “omnirole fighter”, и могу користити и за дејство по циљевима у ваздуху, за нападе на копнене мете, бродове, извиђачке мисије и способни су да носе нуклеарно оружје.

Поред матичне Француске, ови авиони четврте (или како неки наводе 4,5 или 4++) генерације налазе се и у оперативној употреби ратне авијације Индије, Египта, Грчке, Катара, Хрватске, а у будућности ће их користити Индонезија, Уједињени Арапски Емирати и Србија.

Техничке и летне карактеристике

“Рафал” има дужину од 15,3 м, висину од 5,3 м и распон крила од 10,9 м, а дизајн се заснива на комбинацији делта крила и канарда у предњем делу, а због специфичне конструкције важи за аеродинамички нестабилан авион, због чега се за управљање ослања на дигитални “fly-by-wire” систем.

Тежина стандардног празног једноседа је 9.850 кг (двоседа 10.300 кг, морнаричке верзије 10.600 кг), док је носивост свих верзија 9,5 тона. Век употребе француских авиона износи око 25 до 30 година, а захваљујући предностима савремене технологије број стручњака неопходних за одржавање летелице је смањен, али се од њих захтева да буду високо специјализовани. 

Основу погонског склопа чине два двопроточна турбомлазна мотора М88, који омогућавају достизање максималне брзине од око 1,8 маха (2.205 км/ч) и висине лета од 15.000 м. Оперативни домет са три додатна резервоара је 3.700 км, док је борбени радијус кретања око 1.850 км. Осим тога Рафал поседује и способност суперкрстарења, односно лет надзвучном брзином без додатног сагоревања горива.

Радарска опрема, сензори и уређаји за електронско ратовање

Од 2012. године, “рафали” на производној траци почели су да добијају напреднију верзију “Талесовог” радараРБЕ2-АА са активном фазном антенском решетком (АЕСА). Нова верзија радара омогућава свеобухватно откривање и праћење више ваздушних, поморских и копнених циљева у условима електронског ометања, затим генерисање 3Д мапа за праћење конфигурације терена и мапа високе резолуције за навођење и нишањење.

Што се тиче оптоелектронских система који допуњују радар, “рафали” су опремљени “Талесовим” ОСФ инфрацрвеним системом за пасивну детекцију, идентификацију и праћење циљева, инсталираном у носу авиона. Овај уређај може откривати ваздушне циљеве на удаљеностима до 100 км, док је у случају копнених и поморских мета домет свега 6 километара. За идентификовање откривеног циља користи се посебан сензор домета 40 километара, који има и ласерски даљиномер.

Летелице су опремљене и системом за електронско ратовање и ометање циљева – “спектра”, у склопу ког се налазе сигнализатор ласерског зрачења, уређај за упозоравање на надолазећу ракету, системи за откривање и ометање претњи.

Наоружање Рафала

Француски борбени авиони могу бити наоружани широким спектром убојитих средстава – од аутоматског топа ГИАТ 30 у калибру 30 мм, преко ракета ваздух-ваздух МИЦА, “метеор” и “меџик 2” за борбу у ваздуху, до крстарећих ракета попут СКАЛП-а, “апача”, прецизно вођене муниције ААСМ, вођених авио бомби из породице ГБУ америчкe производње, невођених авио бомби, противбродских и ракета ваздух-земља за уништавање земаљских, односно поморских циљева, а постоји и опција уградње крстареће ракете са нуклеарном бојевом главом средњег домета – АСМП.

Српски “рафали” биће наоружани првенствено ракетама ваздух-ваздух МИЦА (Missile d Interception ef de Combat Aerien) средњег домета. У питању су ракете са ИЦ и активним радарским самонавођењем, за вођење у терминалној фази лета, одакле и потичу ознаке за две верзије – “ИР” (позната и као “ЕМ”) и “РФ”. Домет дејства ракете је 60 км, бојева глава је тешка 12 кг, а брзина кретања је око 4 маха (око 4.900 км/ч).

Што се тиче бомбардерске компоненте, не треба искључити могућност да ће у склопу пакета наоружања који се налази у уговору бити и прецизно вођена муниција из породице ААСМ (Armement Air Sol Modulaire), максималне тежине до 340 кг и дометима од 60 км и 15 км ако се лансирају са већих, односно мањих висина. Систем навођења је комбинација инерцијалног, сателитског и инфрацрвеног, у зависности од верзије, а због високе прецизности могу се користити за дејство не само по стационираним, већ и покретним метама.  Поред МИЦА-е и вођене муниције, постоји могућност да ће заједно са рафалима бити испоручени поменути аутоматски топ, одређене вођене и невођене авио бомбе.

Шта подразумева стандард Ф4?

Као што је већ поменуто, Србија ће за разлику од Хрватске која је добила половне “рафале” у стандарду Ф3, набавити нове летелице у савременијој варијанти – Ф4. У питању је варијанта развијена 2019. године са унапређеним радаром, што значи да ће српски “рафали” вероватно имати горепоменути АЕСА радар и сензорима за откривање циљева са малим радарским одразом, односно “стелт” технологијом. Једна од главних предности Ф4 јесте и могућност употребе “шкорпион” кациге, која пилоту летелице пружа приказ проширене стварности и приказује већу количину оперативних података на самом визиру. Поред тога побољшана је радио-комуникациона опрема, а кључан новитет у погледу наоружања огледа се у способности употребе прецизно вођене муниције из ААСМ породице, тежине 1.000 кг.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *