PREOBRAŽAVAJUĆE POKAJANJE I OPRAŠTAJUĆE PAMĆENJE

Iako opraštanje podrazumeva pokajanje počinioca zla, sagledano u kontekstu kulturnog memorisanja, ono je oslobađanje od negativnog aspekta zločina i prisile prirodne osvetoljubivosti nezavisno od pokajanja zločinca. U tom smislu se i postavlja pitanje da li se može oprostiti onome koji ne priznaje i negira izvršeni zločina i u uverenju da je ispravno postupio smatra da ne mora da se pokaje?

U nastojanju da očuvaju svoju životnu i duševnu ravnotežu, ljudi neprekidno, svesno i nesvesno, strahujući od mogućih negativnih posledica svojih postupaka, u nekom tajnom zakonodavstvu pravde preispituju ono što su učinili. Upozorenje svakom da se ne ogreši o postojeće moralne principe, iskazano je i poznatom poslovicom: Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se. Iako se neposredno ne mogu smatrati krivim, izuzetno moralno osetljivi pojedinci sagledavaju i svoju odgovornost u zlodelima koje su izvršili pripadnici njihovog kolektiva.
Nakon planetarnog zla uzrokovanog nacizmom i izazivanjem svetskog rata, Jaspers je diferencirao krivicu Nemaca i utvrdio da su svi oni na neki način bili odgovorni za zločine koje je učinio Hitlerov Treći rajh. Ukoliko nije neposredno i politički odgovoran za zločine, pojedinac je moralno kriv za loše postupke koje je učinio potčinjavajući se i slepo izvršavajući naredbe sa više komandne instance. Međutim, i da nije neposredno učestvovao u tim zločinima, on ne može biti oslobođen metafizičke odgovornosti za zločine koji drugi čine. Ovakav pojačani osećaj za prisustvo zla u svetu otvara pitanje ljudskog postojanja i traži od pojedinca neposredan odgovor. Iako, dakle, nije i neposredno kriv za konkretna zlodela, u pretpostavljenoj hijerarhiji različitih kategorija i tipova odgovornosti, on može prepoznati i sopstveni aspekt odgovornosti.
Završavajući dugo najavljeni film „Deca Kozare“ o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Lordan Zafranović je nedavno samokritički izrazio osećanje svoje odgovornosti za ovaj veliki zločin. „Ja govorim o svom vlastitom narodu koji je u jednom trenutku počinio užasno zlo. Ja sam svedok tog zla, a imam alat koji se zove film i koji pokušavam upotrebiti da bih rekao – „Oprostite u ime mog naroda, svesni smo toga šta smo napravili.“ Dok neko ne klekne u Jasenovcu u ime hrvatske države, nema oprosta. To hoću da kažem. Ja skidam ustašku košulju sa sebe preko ovog filma. Ja nemam drugog alata, ja nisam političar. Ja rukovodstvo Hrvatske stalno na to podsećam gde god mogu, ali nešto je tu zapelo od 1945. i to stoji stalno. Ovaj film je mali prilog u ime mog naroda, koji me je školovao, pa je red i da mu nešto vratim, ako mogu.“

Potisnuta krivica Osećajući se poniženim ne samo što pripada narodu koji je izvršio strašan zločin već ljudskom rodu zbog učinjenog zla, hrvatski reditelj iskazuje svoju odgovornost iskrenom potrebom za pokajanjem kao pretpostavkom opraštanja i stvarnog pomirenja. Budući da je komunističkom ideologijom bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda samo potisnuta odgovornost i krivica Hrvata za genocid nad Srbima, čin iskrenog pomirenja nije izvršen i do stvarne normalizacije međusobnih odnosa dva naroda nikada nije ni došlo. Osenčeno strahom od ispaštanja zbog nepriznatog zločina i neizvršenog pokajanja, spremnost na opraštanje je praćena zapitkivanjima o tome da li ono podrazumeva i zaborav.
Ključni momenat u tom kontekstu predstavlja odlazak tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Germana u Jasenovac 1989. godine i njegova izjava data tom prilikom da možemo i moramo oprostiti, ali učinjeni zločin ne smemo zaboraviti. Kako se smatralo da opraštanje podrazumeva zaboravljanje i da je pamćenje zločina i greha suprotno činu opraštanja, ova izjava se smatrala kontradiktornom. Pamćenje zla kao preventiva od njegovog mogućeg ponavljanja činilo je sa stanovišta hrišćanske etike upitnim opraštanje.
S obzirom na razliku između kajanja i pokajanja, pri čemu glagolsko značenje kajanja označava nedovršen, dok je pokajanje završen proces suočavanja i priznavanja sopstvene krivice i osećanja grešnosti zbog konkretnog ogrešenja o moralna pravila i kršenje zakona, neosporno je da praštanje može biti ritualno, neobavezno, dok opraštanje podrazumeva završen proces i definisan odnos prema onome koji je kršeći moralna pravila i zakone drugome naneo štetu ili učinio zlo. Iako opraštanje podrazumeva pokajanje počinioca zla, sagledano u kontekstu kulturnog memorisanja, ono je oslobađanje od negativnog aspekta zločina i prisile prirodne osvetoljubivosti nezavisno od pokajanja zločinca. U tom smislu se i postavlja pitanje da li se može oprostiti onome koji ne priznaje i negira izvršeni zločina i u uverenju da je ispravno postupio smatra da ne mora da se pokaje?

Završavajući dugo najavljeni film „Deca Kozare“ o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Lordan Zafranović je nedavno samokritički izrazio osećanje svoje odgovornosti za ovaj veliki zločin. „Dok neko ne klekne u Jasenovcu u ime hrvatske države, nema oprosta. To hoću da kažem. Ja skidam ustašku košulju sa sebe preko ovog filma. Ja nemam drugog alata, ja nisam političar“

Imunološka moć Bezuslovno opraštanje je hrišćanski princip zasnovan na Hristovim rečima da to treba uvek činiti, na njegovom isticanju da čovek ne treba da sudi drugome čoveku, već da oprašta. Na Petrovo pitanje koliko puta treba da oprosti svome bratu koji bi zgrešio i da li je dovoljno da to učini do sedam puta, odgovara: „Ne velim ti do sedam puta nego do sedamdeset puta sedam.“ Proizvod tih brojeva je 490, a njegova veličina simbolizuje da treba stalno opraštati, što je i suštinska poruka hrišćanstva da čovek neprekidno treba da oprašta grehe drugima.
Ukoliko je bezuslovno opraštanje hrišćanski i božanski princip, postavlja se pitanje njegove primenjivosti u svakodnevnom ljudskom životu. Naime, samo je Isus Hristos mogao da oprašta grehe s takvom lakoćom kako je opisano u Novom zavetu. Tako, na primer, kada su mu doneli oduzetog, on mu je rekao da se ne boji i da mu se opraštaju njegovi gresi. U cilju prevazilaženja ovako izuzetno teškog zdravstvenog stanja, poput oduzetosti, Isus nastoji da se ono olakša, pojednostavi i uprosti. Kako je oproštaj adekvatan put duševnog isceljenja, onda je veoma lako i reći: „opraštaju ti se gresi“ ili „ustani i hodaj“. Jedno od mnogih svojih čuda Isus je učinio kada je rekao oduzetom ustani i idi domu svome, a ovaj to i učinio. Oslobodivši ga grehova, Isus je uspeo da izleči bolesnika, a ovim njegovim čudom zasnovanim na opraštanju potvrđuje se vitalna moć onog koji oprašta. Potonja istraživanja su pokazala da onaj koji može da oprašta iskazuje svoj emocionalni kapacitet i imunološku moć u odnosu na preteća životna i zdravstvena iskušenja.

Psihološki preobražaj Premda je takvim gestom ukazivao ljudima da i oni tako čine, pokazuje se da oni to ne mogu i da ne samo da nije lako reći – opraštam ti grehe već ukoliko se to i kaže, veoma je teško to i učiniti, odnosno stvarno oprostiti. Da bi čovek mogao da se ponaša kao Isus, trebalo bi da otkloni prepreku na svom životnom putu u vidu svog prirodnog nepreobraženog čoveka koji osvetoljubivo pamti zlo i nastoji da ga u povoljnim prilikama vrati. U toj razlici između Isusa i nepreobraženog čoveka, treba videti teškoće primene principa božanske moći opraštanja u našem svakodnevnom životu.
Poput drugih Hristovih uputstava za reakciju prema neprijateljskoj agresivnosti, i njegove reči o stalnom opraštanju su metafore koje iskazuju značaj dobronamernosti u odnosu prema zlonamernosti i zlodelu drugih kao načina prevazilaženja aktuelnih međuljudskih sporova. Međutim, u realnom svetu neosporna je važnost pozitivnih težnji, ali njihov utopijski karakter je neprimenjiv ukoliko ne postoje i određeni uslovi za njihovo ostvarenje. Pokazuje se da je bezuslovno opraštanje zločincima koji taj čin doživljaju kao slabost žrtve i ponavljaju svoja nedela, poput psihopata, teško primenjivo u svakodnevnom životu i da je nemoguć oproštaj bez iskrenog pokajanja i psihološkog preobražaja.

Osenčeno strahom od ispaštanja zbog nepriznatog zločina i neizvršenog pokajanja, spremnost na opraštanje je praćena zapitkivanjima o tome da li ono podrazumeva i zaborav. Ključni momenat u tom kontekstu predstavlja odlazak tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Germana u Jasenovac 1989. godine i njegova izjava data tom prilikom da možemo i moramo oprostiti, ali učinjeni zločin ne smemo zaboraviti

Pervertirana svest Budući da veliki kolektiv, poput naroda, čine veoma različiti pojedinci, pokajnički gest jednog od njih ne čini osnovanim opraštanje čitavom kolektivu. Svaka čast hrvatskom reditelju, ali on svojim pokajanjem može zaslužiti samo sopstveno opraštanje. Iako bi njegov film mogao da bude gest pokajanja i u ime čitavog naroda, svaki pripadnik tog naroda bi trebalo da se suočavanjem sa izvršenim genocidom nad Srbima pokaje da bi dobio oproštaj. Međutim, brojni Hrvati ne samo da negiraju genocid nad srpskim narodom već nastoje da dokažu da su u Jasenovcu oni najviše stradali, a da su genocid nad njima izvršili Srbi.
U stanju takve pervertirane svesti o stravičnoj istorijskoj istini nerealna su individualna pokajanja Hrvata, koji povremenim napadima na Srbe u Hrvatskoj i pokazuju ambis koji razdvaja žrtve od njihovih dželata. Opraštanje je individualni čin kao odgovor na pokajanje svakog koji se oseća odgovornim i krivim zbog učinjenog zločina u kojem je posredno ili neposredno sam učestvovao ili su ga počinili pripadnici njegovog kolektiva.

Semantička konsolidacija Sagledano u tom kontekstu, opraštanje se ne može adekvatno razumeti bez uvida u psihološku složenost pamćenja koje se sa stanovišta iskustva i doživljaja kao informacije tumači kao proces njihove recepcije, zadržavanja, odnosno usvajanja i obrađivanja. Za razliku od kratkotrajno nestabilnih memorisanih sadržaja što imaju epizodni karakter, dugotrajno se ti sadržaji semantički konsoliduju i učvršćuju. Kako je traumatično iskustvo predmet opraštanja, ono se kao informacija psihosomatski memoriše i zavisno od odnosa prema njoj zadržava i obrađuje.
Odnos prema doživljenoj traumi kao predmetu opraštanja njenom uzročniku, odnosno počiniocu pretpostavlja najpre prirodni proces prepuštanja zaboravu, vremenu koje brišući takve tragove leči traume. Zato ukoliko se trauma ne prenese na sledeću generaciju i ne ostane upamćeno zlo, onda naslednici zaboravljenog bolnog iskustva nemaju motiv da opraštaju ne samo počiniocima zla nego i njihovim potomcima. Strašni događaji se istorijski pamte, ali to pamćenje nije smetnja za današnju saradnju između pripadnika naroda koji su nekad međusobno ratovali. U ravni prirodnog procesa, može se videti kako epizodno postaje semantičko pamćenje.

Mogućnost pomirenja U složenom fenomenu opraštanja, mogu se uočiti najpre određene pretpostavke za taj čin, kao što je priznavanje učinjenog i pokajanje, a potom i pamćenje, odnosno zaborav učinjenog zla. U politici opraštanja važan je kulturni čin zasnovan na odgovarajućoj psihološkoj realnosti odnosa prema memorisanoj traumi. Nesumnjivo je da učinjeno im zlo ljudi ne mogu da zaborave, jer takvo negativno iskustvo pamte nevoljno i nesvesno, svojim telom i psihom, ali se politikom opraštanja i kulturnim činom kojim se iskazuje taj gest može epizodno pamćenje prevesti u semantičko i osloboditi ga negativnog emocionalnog naboja. Budući da se opraštanje može odnositi samo prema uzročniku epizodnog pamćenja doživljene neprijatnosti i pretrpljenog bola, ono je novi referencijalni okvir u kojem se negativni doživljaj i njegov uzročnik osmišljavaju i prevazilaze i time stvaraju uslovi za stvarno i iskreno pomirenje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *