ПОЛИТИЧКИ ОБРАЧУН ГЕНОЦИДИМА

Тужба против тужиоца: Један од иницијатора (и тужилац), уз Руанду, фамозне резолуције о геноциду у Сребреници, Немачка се и сама суочила са оптужницом Никарагве за саучесништво у геноциду над Палестинцима у Гази и оштрим критикама Намибије, на чијој територији су њене колонијалне власти између 1904. и 1908. починиле први геноцид у 20. веку, због „шокантне одлуке“ Берлина да стане на страну Тел Авива у тужби Јужноафричке Републике пред Судом правде у Хагу против Израела

Само наизглед (неспорно) иритантна чињеница да је иницијатор фамозне резолуције о геноциду у Сребреници (а тиме и тужилац), која је изазвала (и изазива) снажна политичка варничења и пре него што је стигла на дневни ред Генералне скупштине Уједињених нација, стоји, уз Руанду, Немачка, може деловати апсурдно и парадоксално. Стављени у одређени контекст, управо апсурди и парадокси могу имати, и производе, посебан ефекат. У питању је, без сумње, дубоко промишљен избор скривених режисера (тешко је, наиме, поверовати да једна Руанда самосвојно буде покретач иницијативе таквих размера и неизбежних последица) крајње проблематичног подухвата. Мање упућеним и неодлучним учесницима расправе под кровом Уједињених нација требало је тиме сугерисати неупитну уверљивост. Реч је, наиме, о државама које су веома добро „упућене у материју“. Руанда се суочила с прогоном и погромом несрећних Тутса, Немачка с два геноцида у једном веку. Оног, дуго заборављаног, у Намибији (о чему нешто касније) и – Холокаустом.
Као да је иста невидљива рука и овом приликом исписивала рукопис истоветан оном који је био увод у НАТО агресију против Савезне Републике Југославије 1999. године. Зашто тромесечно, бесомучно и разарајуће, бомбардовање није могло да прође без Немачке? Није, свакако, била пресудна њена војна моћ. У првом плану су били (опет дубоко промишљени) психолошки и политички разлози: кад се, и ако се, на учешће у агресији одлучи земља на чијем се челу налазила влада заклетих пацифиста, социјалдемократа и зелених (Герхард
Шредер – Јошка Фишер) који су деценијама наступали под паролом „никад више рат“ (с немачким учешћем у њему), други не би могли, и кад би хтели, да остану по страни. А кад је парола „никад више рат“ још добила (злокобни) наставак (у Фишеровом хушкачком покличу) „никад више Аушвиц“ („зеленом“ шефу дипломатије привиђали су се непостојећи концентрациони логори усред Приштине!), јавност је било лакше убедити да Немачка крене у трећи ратни поход на Србију и против Срба у једном веку.
И сада је, опет, очигледно прорадио диктат „моралног императива“, као последица (немачке) прошлости која не престаје да притиска: искоришћен је, и уграђен у текст и дух резолуције о Сребреници…

ИЗНЕНАЂУЈУЋА НИКАРАГВА У часу кад су се одлучили, највероватније на нечији миг, да буду иницијатори спорне резолуције, као стварни тужиоци, у Берлину очигледно нису ни слутили да ће се и сама Немачка, опет, суочити с тужбом за геноцид. И да ће се тужилац, у случају Сребренице, пред Генералном скупштином Уједињених нација, наћи у улози оптуженог на другој адреси, такође под кровом УН, Судом правде у Хагу.
Влада Никарагве је, изненађујуће, пресавила табак и 1. марта поднела Суду у Хагу тужбу против Немачке за саучествовање у (трећем) геноциду, овога пута у – Гази. Никарагва, наиме, тврди да Берлин беспоговорном политичком, финансијском и војном (оружје) помоћи Израелу директно учествује у геноциду над Палестинцима. Или макар индиректно: да Немачка крши Конвенцију о геноциду из 1958. године самим нечињењем да (се) спречи погром.
Овим чињеницама додата је још једна: одлуком Берлина да ускрати помоћ хуманитарној агенцији Уједињених нација (UNRWA) Немачка смишљено учествује у „изгладњивању Палестинаца“, као недопустивом ратном средству и – ратном злочину. Због тога је никарагвански правни тим поставио два изричита захтева: да Немачка хитно и беспоговорно обустави испоруку оружја Тел Авиву и да, такође неодложно, обнови пружање помоћи агенцији УН која настоји да, колико-толико, ублажи тешку хуманитарну ситуацију у Гази и предупреди њено претварање у (тоталну) катастрофу.
Влада у Берлину се нашла пред (и под) тешким никарагванским оптужбама у крајње деликатном тренутку. У самој земљи отворене су жучне и жустре расправе, пред стравичним сценама из Газе, с пустошним разарањима и убијањем цивила, о сврсисходности и одрживости политике која подразумева безусловну подршку Израелу. Стављана у контекст онога што се сада догађа Палестинцима, та политика има своју цену – уочљиво слаби немачку позицију у арапском (и уопште муслиманском) свету.
Та безусловност је, иначе, условљена историјским разлозима и – Холокаустом. Она је постала изричит и неупитан „државни резон“ немачке политике, без обзира на промене власти, најпре у Бону, а потом у Берлину, од демохришћанина Конрада Аденауера до (ево) социјалдемократе Олафа Шолца.
Канцелар је ту чврсту и изричиту немачку опредељеност, кад је у питању Израел и опстанак јеврејске државе, потврдио концем минуле седмице из авиона – вест о иранском ракетном (и дроновима) осветничком нападу на Израел затекла је Олафа Шолца током лета, с великом делегацијом бизнисмена, ка Пекингу: тренутно уздрманој најјачој привреди Старог континента одржавање непрекинутих, и снажних, веза с Кином је у овом тренутку егзистенцијално важно.
У канцеларовој, мало закаснелој реакцији (критиковали су га што се огласио упадљиво после америчког председника и још неких лидера, иако му његов авион, опремом, омогућава да буде „радно ефикасан“) изражена је непоколебљива подршка Израелу уз страх да би ратни пожар могао да се рашири и изван (увек запаљивог) Блиског истока. У том часу се још није знало куда би ствари, и са иранске и са израелске стране, заиста могле да крену. И да се опасна ситуација, можда, отме свакој контроли.

ПРОШЛОСТ ЧИНИ СВОЈЕ На тужбу Никарагве, Немачка је жустро и брзо реаговала. Њен правни тим је на расправи 9. априла одбацио оптужбе Никарагве као неосноване и (чак) лажне. Потврдио је право Израела на самоодбрану, после Хамасовог „терористичког напада“ и „крвавог пира“ 7. октобра прошле године. Правни експерти су, уз то, уверавали судије да су поступци Немачке у овом сукобу, и кад се радило о испоруци наоружања (тврде: дефанзивног и одбрамбеног), „чврсто укорењени у међународно право“. Колико су у томе успели, знаће се већ за који дан. Али без обзира на коначан исход овог спора, он већ политички и психолошки делује – свако стављање Немачке на оптуженичку клупу због тако стравичног симбола, као што је геноцид, има у овој земљи, и изван ње, управо из разлога прошлости, посебну резонанцу…
А да прошлост заиста чини своје, показало се и у овом часу, опет поводом још једне тужбе пред Међународним судом правде. Оне којом је Јужноафричка Република оптужила Израел за геноцид. Председник некадашње немачке колоније Намибије Хаге Гаингоб оштро је, на Иксу, у суботу, 13. априла, критиковао Немачку због одлуке Берлина да у овом спору стане на страну Тел Авива. Немачка је одлучила да пред судом у Хагу брани, написао је намибијски председник, „геноцидна и језива дела израелске владе против недужних цивила у Гази и окупираним палестинским територијама. „Ниједно људско биће које воли мир не може игнорисати покољ Палестинаца у Гази“. Председник је, тим поводом, изразио „дубоку забринутост“ што Немачка није успела да „извуче лекције из своје ужасне историје“. Берлин игнорише, наставља намибијски председник, убиство више од 33.000 Палестинаца у Гази и извештаје Уједињених нација о расељавању 85 одсто од 2,3 милиона људи опкољене енклаве због акутне несташице хране и основних потрепштина.
Уз „дубоку забринутост“ због „шокантне одлуке“ немачке владе која се успротивила дубоко „моралној и исправној оптужници“ Јужноафричке Републике против Израела, председник Намибије је апеловао на Берлин да хитно „преиспита“ скандалозну одлуку. Следила је констатација која би могла да се, индиректно, тиче и немачке одлуке да буде иницијатор одлуке и покровитељ иницијативе о сребреничкој резолуцији: Немачка не може морално да изражава оданост Конвенцији о геноциду, „укључујући искупљење за геноцид у Намибији“, ако у исто време „брани и подржава еквивалент Холокауста и геноцида у Гази“.
Немачке колонијалне снаге су, да подсетимо, између 1904. и 1908. године починиле масовне злочине, до истребљења, у Намибији против домородачких народа Хереро и Нама. Био је то први, али „заборављени геноцид“, у 20. веку. Немачка је, наиме, истребљење народа Хереро и Нама званично признала тек 2021, после преговора с владом Намибије који су трајали пет година. Тадашњи шеф немачке дипломатије Хајко Мас је, тим поводом, изјавио: „У светлу немачке историјске и моралне одговорности, тражићемо опроштај од Намибије и потомака жртава.“
Берлин се, у оквиру тог споразума, обавезао да Намибији, за више развојних пројеката, исплати нешто изнад милијарде евра, у наредних 30 година. Врховни вођа Херера Векуи Рукро, незадовољан споразумом, изјавио је агенцији Ројтерс да је споразум сачињен на штету староседелаца и представља „издају намибијске владе“. Немачка је, за разлику од других империјалних сила, кренула у освајачки поход на Африку. Освојила је и држала под окупацијом од 1884. до 1915. године данашњу територију Намибије, која се, у то време, звала Немачка југозападна Африка. После побуне народа Хереро и Нама 1804, због заплене њихове земље и стоке, војни заповедник Лотар фон Трота наредио је масовна погубљења припадника староседелачких народа. Успоставио је прве концентрационе логоре и починио први геноцид, који су његови сународници, Немци, признали тек после (нешто) више од сто година…