НОВО-СТАРО РАЗАРАЊЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ?

Када емоције управљају политичким понашањем, последице су политика растакања, а не повезивања националног бића. Ово говори да рационални аргументи нису моћна брана страстима мржње. А политичка мржња у Србији није нова појава. И овлашан поглед на даљу и ближу прошлост морао би да нас замисли и опомене. Та политичка емоција руши, поткопава државну целину и национални интегритет. Будућност Србије у највећој мери зависи, поред успешне борбе са иностраним притисцима, саплитањима, ометањима, остацима НАТО бомбардовања, и од самосазнања српског народа о кобној улози мржње у његовом политичком животу

Проблеме политичке природе у Србији, током 30 година, у највећој мери ствара она групација која се различито именовала у широком спектру као „демократска опозиција“ у опозицији и на власти. Пре 2012. деловала је у разним варијантама ДОС-а, а после те године именовала се „1 од 5 милиона“, касније „Србија против насиља“. Последњи избори за Скупштину Србије (17. 12. 2023) представљају наставак непоштовања процедуралне демократије, али и нешто ново. Наслеђено је после 1990: политички нихилизам, оптуживање власти за све и свашта, макијавелизам циљева и средстава, демонизација и дехуманизација политичких личности на власти, ужасан политички речник, пактирање са западним антисрпским центрима. Ново у њиховом политичком деловању после 2016. године: апсурдно схватање политике (све је политика), лидери са ниским формалним образовањем, злоупотреба националне трагедије, полагање заклетве у ходнику Скупштине, непоштовање процедуралне демократије, обесмишљавање институције избора. Када се осврнемо на протекле три деценије, лако ћемо закључити да се један политички табор у Србији који се крије под именом и надимцима „демократска опозиција“, обнавља, упорно ради на томе да се разара српска политичка култура.

Највеће изненађење избора 17. 12. 2023. За политичке аналитичаре и немало бирача, изненађење на изборима 17. 12. 2023. године приредио је др Несторовић са својом групом јавних личности. Међутим, суштинско изненађење са националног и државног становишта свакако је 23 посто бирачког тела, или њих 900 хиљада који су дали глас коалицији „Србија против насиља“. Изненађење и забринутост! Зашто? Има више разлога. Најпре, то је једна имитација ДОС-а, дакле скуп лидера неколико мањих и једне можда веће странке. Таква политичка групација замагљује оно што је битно за политичку организацију – обим и величина подршке у народу или укорењеност у народу. Искуство ДОС-а је показало да савез постоји у опозицији, а када се дође на власт, разгорева се сукоб међу дојучерашњим савезницима. Уместо јасне странке са вођом, чланством, симпатизерима, добија се нејасна, бесперспективна група лидера, измешано, разнородно чланство, тренутни ласкавци.
Друго, овај савез делује неповезано, конфузно, формиран на великој националној трагедији у ОШ „Владислав Рибникар“ и околини Младеновца. Масовно убиство деце у мају 2023. године (малолетнички тероризам) они су „присвојили“ као неко коме припада осуда злочина (као и име Србије) и при томе организовали протесте (против кога?) на улицама. С једне стране, био је то чин политичке злоупотребе велике националне несреће. Монтирали су слику: друге странке, власт и грађани нису једнако погођени трагедијом о којој је реч. Чак је речено из те групације да „родитељи убијене деце немају монопол на бол“! С друге стране, та групација странака је позвала на борбу против насиља а сама је чинила насиље над грађанима што вербално-политички, што запоседајући путеве и ауто-пут и тако ускраћујући основна права оних који не протестују.
Изненађење је да је франшиза ДОС-а тражила изборе у Србији после нешто више од годину дана! Нестрпљивост? Глад за влашћу? Каква је то била аналитика и на чему су градили своју веру да ће добити поверење грађана? Слоган Србија против насиља, очигледно са амбицијом да покрије целу Србију, коришћен је у трци за гласове тако да је вербално политичко насиље максимално усмеравано према власти и председнику државе. И то жестоко, с повременим претњама. Очигледно, игра с насиљем није придобила бираче; напротив. И када су избројани гласови 17. децембра, борци против насиља кренули су на РИК с протестом о тобожњој крађи, а да нису сачекали коначне резултате и право на приговор. (Нема избора у Србији а да се не помиње крађа, што уништава политичку културу поверења! Бојан Пајтић који је 19 година владао Војводином, после избора 2016. је говорио да је победник „крао изборе“ и да је победник с 300 хиљада више гласова „у ствари претрпео изборни пораз“.) Тако се наставило насиље оних који би тобоже Србију без насиља. Није ни први, а неће бити ни последњи пут да се под политичким именом крије потпуно другачија стварност; самопрокламовани демократа делује антидемократски, самопрокламовани борац против насиља делује насилнички. Тога има у политичкој реалности и превише.
Највеће изненађење је, заправо, оних 900 хиљада гласова датих овом опозиционом табору. Шта је мотивисало неке грађане да дају глас коалицији о којој је реч? У својим јавним наступима, у борби за гласове, они нису давали своје прецизне одговоре на суштинска национална, економска, развојна и државна питања. Чак ни увијене одговоре нису саопштавали. Избегавали су да одговоре на питања како виде решење на КиМ, санкције Руској Федерацији, као и на она са којима се као нација и народ суочавамо деценијама: улазак у ЕУ и однос према НАТО-у. Од свих листа на изборима једино је „Србија против насиља“ одбила да одговори на ова питања („Политика“, 14. 11. 2023). Велика је загонетка политички профил грађана који су дали глас овој коалицији, а да им није познато какву политику они планирају да практикују. Нехај према овим суштинским политичким и државотворним ставовима упућује на закључак да државна целина и национални понос нису важни за део грађана Србије. Да је неважно да ли ћемо бити суверена или слугерањска нација, да ли ћемо бити достојанствени или понижени, да ли ћемо имати заштиту у СБ УН или нећемо!
Али постоји још нешто запањујуће што је уследило после избора; позив да се „формира међународна комисија која ће утврдити шта се у недељним изборима у Србији догодило“ личи, како је приметио један адвокат, на аустријски ултиматум 1914. године, само су овога пута неки Срби постали Аустријанци. Такво политичко самопонижавање, такво одбацивање суверенитета, одавно није виђено у другим државама, а ево га у Србији!

Могућно је да је један емотивни мотив код ових бирача био јачи од рационалног односа према државним интересима. Нови ДОС је форсирао мржњу према властима и посебно према Вучићу (председник Србије с подршком преко 50 одсто бирачког тела). Шта се све није рекло, шта није од најгорих речи бачено на легалну и легитимну власт. При томе на челу ове листе био је двојац који је противан разумном српском политичком интересу: она је тражила у парламенту да Србија призна геноцид у Сребреници, што је супротност знању и чињеницама о геноциду, а он је био у моралном сукобу са законом због новчаног добитка док је био на државној функцији.
Политичка понашања делова присталица новог ДОС-а, у току и после избора, показују да је екстремна нетолеранција, мржња према државној власти била одлучујући чинилац опредељивања ових грађана на изборима 2023. године. А када емоције управљају политичким понашањем, последице су политика растакања, а не повезивања националног бића. Ово говори само да рационални аргументи нису моћна брана страстима мржње. А политичка мржња у Србији није нова појава. И овлашан поглед на даљу и ближу прошлост морао би да нас замисли и опомене. Та политичка емоција руши, поткопава државну целину и национални интегритет. Будућност Србије у највећој мери зависи, поред успешне борбе са иностраним притисцима, саплитањима, ометањима, остацима НАТО бомбардовања, и од самосазнања српског народа о кобној улози мржње у његовом политичком животу.

„Пљачка избора“ и помоћ западног иностранства Зашто у Србији деценијама нема сагласности о суверенитету? Зато што су једна групација политичара и део јавности увек спремни да предност одлучивања предају у руке неким центрима моћи Запада или да га са њим дели. А бити суверена држава значи одлучивати о судбини своје државе и нације без страног мешања. Другим речима, слобода и независност државе и њених грађана у обављању јавних послова и одређивању развојних праваца. Љубитељи западног мешања у српске надлежности подржавају идеју ограниченог суверенитета.
У српској политичкој прошлости, оној даљој, али и новијој, увек је било присталица западног интервенционизма. Професор Миодраг Богићевић пре и после Првог светског рата о коме пише Црњански у Ембахадама. Пучисти 27. марта 1941. увели су земљу у трагедију својим пактирањем са Лондоном. После 1990. године, под окриљем борбе против демократски изабраног Милошевића, један табор српских љубитеља Запада јавно и огорчено тражи помоћ у прогањању српског председника. Било је и оних који су се радовали бомбардерској „интервенцији“ НАТО-а. Професор Жарко Кораћ, члан ДОС-а, испричао је заменику директора БИА 2003. године (а овај објавио то у књизи) како су пре 5. октобра ишли на састанке са службеницима ЦИА у Будимпешту. А други из те колоне је причао како су уносили џакове пара за „опозициону“ борбу.
Шта је донео суверенитет увезен из неких центара Запада после рушења и испоручивања Милошевића Хашком трибуналу? На првом месту, расточени српски суверенитет. Умешали су се разни штабови ЕУ мисионара како би поправили Републику Србију: од кадрова до реорганизације свих подструктура друштва. А највећи ударац је пребацивање КиМ из УН у двориште ЕУ (оних који су нас бомбардовали), незналачко питање на Међународном суду у Хагу о самопроглашеном „Косову“.
После 2012. српски суверенитет се полако, али сигурно обнавља све под притисцима ЕУ и САД. Ко је помислио да је прекинута ова традиција клањања Западу с променом власти, преварио се. Пре и после избора 2023. године љубитељи западне моћи су тражили помоћ на разне начине. Представници неких опозиционих политичких странка у Србији кренули су у Брисел, Париз да траже мешање ЕП у резултате избора (2023) и тамо се отворено одричу начела суверенитета српске државе. Да ли је то облик издаје који се из западних редова реторички преквалификује у сарадњу?
Тако Борко Стефановић из Странке слободе и правде (са још тројицом) отворено пред пут у Брисел каже да ће имати и „јавни догађај“ где ће се они, како је навео, „потрудити да додатно представе доказе који указују на пљачку избора“ од стране режима у Србији („Данас“, 22. 2. 2024). Додао је, у Србију ће доћи стручњаци за злоупотребе које је српска власт вршила на изборима 17. децембра. Да нам Запад препоручи (они који су бомбама отели КиМ) како да Србија добије „фер и демократске изборе, да грађани Србије могу слободно да бирају“. „Пљачка избора“ с милион гласова разлике! Да ли имамо нормална чула и способност расуђивања? Да ли су грађани будале, глупаци и незналице? Овакво понижавање грађана одавно није виђено.

УЛОГА ЛАЖИ У ПОЛИТИЦИ Свесна и несвесна лаж су саставни део политичке праксе у демократији. Међутим, острашћеност удружена са модерним медијима, вредности истине и лажи добили су неслућена крила. Њихова моћ утицања на јавност је толика да то већ премашује институцију политичког мандата. Политичка истина је добила свог заштитника претежно у оним личностима који држе да је морал саставни део политичке борбе Сваки субјект политике се заклиње у истинитост свог деловања и говора. Људи и функционери прихватају истине које им доносе корист или задовољство. Лаж у политици је често супериорна над чињеницама. Власт често рачуна на корисну лаж. Хана Арент је тачно уочила у књизи Истина и лаж у политици (1994), да је резултат замене чињеничке истине лажима заправо разарање разума који нас оријентише у свету; лаж се користи као замена за насилна средства. Она је противна чињеничкој истини која се суочава данас са већим непријатељством него икада раније уколико долази у сукоб са групном коришћу или задовољством“. Хана Арент открива извор лажи у уобразиљи и у неспособности људи политике да рационално мисле о проблемима којима се баве. Она има у виду public relation, тзв. решаваоце проблема, који су жртве обмане, самообмане, идеологизације итд. Један писац и мудрац из 16. века, написао је да ће „истина увек пливати на лажи као уље на води“. Можда је истина у то време могла да се разликује од лажи. Времена су се у друштву, држави, свету, односима међу људима, од тада дубоко променила. Политичка лаж је постала сапутник српске (као и сваке друге) демократије. На њу се мора рачунати само је питање има ли је више или мање и у којим облицима се користи. И обичан човек је спреман да користи лаж ако тако остварује своје потребе и жеље. Њени извори су: 1) у људској природи (непостојана, превртљива), 2) у прилагођавању изненадним ситуацијама, 3) у вештини освајања и одржавања власти, 4) у моралним особинама политичког субјекта (завист, пакост, себичност), 5) у покоравању мањих држава. Лаж се разликује од незнања. Незнање је о одсуство свести о неком проблему, појави, личности (заблуда и предрасуда, грешка, привид); реч је о погрешном знању. Исказ да је нешто лажно треба разграничити на свесну лаж и несвесну. Када тежи сазнању истине, човек хоће да се супротстави лажи. Свесна лаж је када намерно прикривамо неке чињенице или исказе, а несвесна лаж је последица самообмане. Још је Николо Макијавелији (1469–1527) утврдио да се у борби за власт не бирају средства: лаж, клевета, обмана, употреба силе, ослонац на незаконита средства, коришћење предрасуда о противницима. Дакле, политичка лаж може да се јави у облику свесне лажи, клевете, коришћење предрасуда. Политичка и државна лаж производи последице које се тичу нације или државе против којих се користи ово средство. Сличне лажи је користила и НАТО пропаганда пре и после бомбардовања Србије 1999. године, на разне начине: а) кривотворили су чињенице, б) деформисали тумачење политичке стварности, 3) обесмислили политички језик. Никада неће бити избрисана из српске историје она гомила лажи о Србима уочи бомбардовања и то од западних шефова држава и влада. Нашироко позната америчка компанија за односе с јавношћу „Рудер Фин“, ширила је монструозне лажи о Србима 1992–1995. Њен директор Харф је јавно изјавио да је њихов циљ био да „у јавном мњењу Србе доведу у везу са нацистима“. Свесна и несвесна лаж су саставни део политичке праксе у демократији. Међутим, острашћеност удружена са модерним медијима, вредности истине и лажи добили су неслућена крила. Њихова моћ утицања на јавност је толика да то већ премашује институцију политичког мандата. Политичка истина је добила свог заштитника претежно у оним личностима које држе да је морал саставни део политичке борбе. Један табор политичара и интелектуалаца који се није одрекао лажи о Србији добио је заштите у западном надзору над Србијом. Најупечатљивије доказ је западно политичко и медијско убијање Срба у раздобљу од 1990. до 1999. г. (2000). Појавио се у Извештају Међународне кризне групе (ИЦГ) о СР Југославији 1998; то је група сачињена од „водеће личности политике, бизниса и медија“, која је лажима окитила Милошевићеву владавину са четири стуба – војска, полиција, финансије, медији. На овакве лажи запада није реаговала српска опозиција. Напротив, користила их је у својој борби против „Милошевићеве диктатуре“. Али и после његовог пада наставља са употребом лажи и после 2012. године. Погодност политичким лажима даје атмосфера звана „постистина“, а то значи да се губи граница између лажи и истине. Грађанин се, другим речима, може снабдевати јавним говором и информацијама које могу бити истина или лаж зависно од онога ко их изговара. Нема никакве правне контроле ширењу неистина или лажи. Што се више лаже, веће су могућности да се поверује у лаж. Они српски политички актери који употребљавају лажи да би стигли до власти, заборављају да та лаж одлази у јавност, међу гласаче, и да не може рачунати на беспоговорни пријем. Увек ће бити грађана који ће разликовати истиниту од лажне речи. Друго, политичко искуство казује да није могућно користити лаж као средство за добре циљеве. Другим речима, од карактера средстава којима се служи политички субјект одређује се и природа циљева. Насилним средствима не ствара се мирољубив поредак; крађом се не ствара поштење. Сетимо се комунистичких средстава и њихових циљева. Сетимо се средстава које је користио ДОС у Србији да би дошао на власт и резултата које је остварио од 2000. до 2012. године. Лешек Колаковски је у једном тексту означио тоталитарне системе као „тираније лажи“. У таквом систему Срби и Србија живели су у време титоизма и самоуправног социјализма. Да ли се после 1990. године догодила нека врста „тираније истине“, заправо оног политичког поретка у коме се поштује реч истине а сузбија лаж? Далеко од тога! Демократски поредак, нема сумње, претендује на сузбијање политичке лажи, али у стварности се одвија борба политичке лажи и истине. У систему поделе (контроле) власти и људских права политичке и неполитичке личности се труде да сачувају, поред осталог, вредност истине у обавештавању, мишљењу, одлучивању. Политичко искуство у Србији, међутим, показује да се вредност политичке истине подвлашћује интересима, вољи, сили, западним интересима. У борби између власти и опозиције лаж није била „страно тело“.

Дакле, истрага и „пљачка избора“! Ови представници политичке странке у Србији, се отворено одричу начела суверенитета српске државе тако што траже мешање ЕП у резултате избора (2023). (Подсетимо, некадашња опозиција, странка СРС никада није тражила мешање Запада у унутрашњу политику.) Тако, оно одбијање ултиматума Беча претворило се у објаву рата Србији 1914, у глобализованој демократији постаје сарадња. Последице оваквог гажења лојалности својој држави је губитак слободе (тражење господара), губитак права да самостално уређујете своја правила, поништавање поверења у институцију избора.
Да ли је то била издаја националних и државних интереса српског народа? Ако није – како да именујемо такво политичко понашање? Издаја је правна и морална категорија, један од најстаријих политичких појмова. У хришћанству је издајник Јуда Искариотски, који је за шаку златника упро прст на Исуса Христа. У приватном животу овај појам означава гажење задате речи или изневеравање (поверења) заједничких интереса ужег колектива. У политичком значењу, деловање у корист друге државе и нације, а на штету сопствене, историјски је попримало различите тајне и јавне форме, а у зависности од употребљених средстава примењиван је систем казни. Оне се крећу од моралног презира до кривичног прогона.
Дужност и обавеза као обележје моралног делања произлазе из идеје добра, то јест циља који је пожељно следити. Морална раздаљина између друштва и појединца претвара нацију у ауторитет коме се повинује наша воља. А где је морал нације ако се успостави раздаљина између нације и друге националне (националних) државе?

Морално осећање треба да има исту вредност као колективна осећања. Издаје се оно чему припада појединац – други људи и њихове тајне, држава, нација, црква. Али су различитог практичног дејства. Колаковски није у праву када оправдава издају Хитлерове или Стаљинове државе са тежњом да то буде „праведна“ издаја сопствене државе и нације. Није исто издати Хитлерову тоталитарну државу позивањем стране војске са издајом демократске државе захтевом опозиционе партије да Запад (ЕП) истражује ваљаност избора за законодавну власт. Издаја је у томе што се одричу суверенитета. Зашто је издаја државе и нације зло? Нација је и морални ауторитет који је виши од појединаца (идеал нације опстанак, повезаност, развој, идентитет… идеје, осећање, веровање) а држава је установа која обезбеђује опстанак појединцу и народу.
Ово последње удварању Западу од стране дела опозиције као и она претходна, осветљавају старо питање доласка на власт у држави. Има више путева, унутрашњих и спољних. Ако се власт добије уз помоћ туђег оружја, она ће зависити искључиво од добре воље и судбине оних који су је подржали. Тако је било у његово време. У савременим демократијама и „демократијама“ не користи се туђе оружје (мада и то се дешава као 1999) већ међународне организације као што су Европска унија и њене филијале, разни НВО, интелектуалне групе. Таква наддржавна организација већ по природи ствари одузима нешто од суверенитета. Питање је колико су аутономни национални избори за давање мандата власти, и колики је пристанак на окрњени суверенитет. Друга је ствар са државама изван ЕУ. Оне су суверене.
Страна власт, да парафразирам Бертранда Расела, наступа тако као да златно доба настаје и када домицилно становништво прихвати њена уверења. Само треба неко у држави да прихвати причу о настајућем златном добу, под условом да изгуби слободу воље и морално самопоштовање.

 

Крај у наредном броју