Неприхватљиви захтеви западних моћника уз сталне претње нашој земљи чине бесмисленим идеје да Србија прекине своја пријатељства с Русијом и Кином
Србија упорно покушава да успостави коректне односе са администрацијом САД и другим западним силама, свесна да само они могу да обуздају насиље над Србима на КиМ и зауставе етничко чишћење Срба. И таман када смо помислили да су ствари померене с мртве тачке, да је наш млади амбасадор Марко Ђурић урадио добар посао на плану уважавања и српских интереса, догодило се непријатно изненађење, хладан туш. Поново увиђамо да су осмеси и обећања европских представника и америчког амбасадора само маска, и да се враћамо тамо где смо били деценијама уназад када је Запад у питању.ГУРАЊЕ „КОСОВА“ У САВЕТ ЕВРОПЕ Такозвано Косово је, упркос нашим захтевима, молбама и интервенцијама, иако је под (лажним) западним санкцијама, добило препоруку политичког комитета Савета Европе да постане чланица ове организације. Ако се то догоди, а догодиће се већ у мају, има ли смисла да Србија буде чланица Савета Европе заједно са „Косовом“? Однос при гласању (31 : 4) јасно нам говори да Србија Западу као партнер није потребна. Али није то најопасније чланство на тему територијалних и других стратешких угрожавања Србије – оно што смо сматрали потпуно немогућим и сулудим постаје реална могућност, да „Косово“ постане и чланица НАТО-а. То је и порука западних моћника да ће потпуно игнорисати Србију и примити лажну државу у све међународне институције и организације где Србија нема могућности да преко својих искрених пријатеља то спречи.
У исто време са веома узнемирујућим информацијама јавности се обратио бивши директор БИА Александар Вулин, рекавши да у окружењу председника Александра Вучића има људи који раде за ЦИА, и да председник то зна. Наравно да је то претња њему лично и интересима Србије, али ако председник то зна, знаће и да реши конкретну ситуацију. Остале актуелне и предстојеће претње на које указује Вулин нису ништа мање. Каже да је пре неколико дана Америка оштро запретила Србији јер је набавила руски моћни противдронски систем који обара дронове „бајрактар“, а не смета им што је тим дроновима од стране Турске наоружана приштинска паравојска. И то није крај погубним антисрпским активностима и још горим намерама наших америчких и европских „пријатеља“. Раде на томе да се избегне Савет безбедности где Русија и Кина могу уложити вето и да се на Генералној скупштини УН ипак усвоји резолуција о геноциду која је раније спречена захваљујући вету Русије. Та упорност у драстичном антисрпском деловању јасно говори да им нисмо и никада нећемо бити партнери.
Наш избор је јасан – потпуна потчињеност или потпуни отпор. И да ствар буде комплетна што се тиче српског корпуса, у БиХ су стациониране интервентне снаге које планирају хапшење председника РС Милорада Додика. Доскора успешни директор БИА, у чију обавештеност не треба сумњати, и који сада није директор само зато јер је поднео оставку под притиском администрације САД како би заштитио Србију од санкција, тврди да Запад од председника Вучића очекује да подржи хапшење Додика. Значи и даље у маси захтева који се испоручују Србији као услов за улазак у „западни културни свет“ мора бити бар један неприхватљив и он ће бити довољан да се Србија држи у лажној нади и на истинској дистанци. Чудно је како немају маште, него рачунају на нашу заборавност. Јер историјски гледано све је веома слично, од ултиматума Аустроугарске, ултиматума Хитлера, ултиматума у Рамбујеу, па до данас: од Србије се намерно и смишљено тражи баш оно за шта су унапред потпуно сигурни да неће прихватити.
ЗЛОУПОТРЕБА СЛОБОДАРСТВА СРБА Док друге мале земље на интересе и захтеве великих и моћних гледају као на вишу силу, Срби су традиционално непослушни и спремни да се супротставе. Кроз историју, западне силе су увек налазиле начине да злоупотребе и искористе баш ту слободарску српску врлину. Није само у питању неприхватљиви ултиматум Аустроугарске као повод за агресију на Србију, јер данас поуздано знамо да је водећим државама НАТО-а, пре свега САД, био потребан рат, а не мир приликом лажираних преговора у Рамбујеу. Тамо преговора није ни било јер се делегације Србије и Приштине уопште нису среле, а камоли преговарале. Главни циљ америчке дипломатије био је да Србији (СР Југославији) поставе захтеве за које ће бити апсолутно сигурни да их неће прихватити, и успели су у томе. Истовремено, Мадлен Олбрајт је потајно представницима Приштине објаснила (запретила) шта треба да раде: „Ви потпишете, Срби потпишу, имате НАТО на ‘Косову’ – ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо Србију – ви не потпишете, заборавите на нашу помоћ и заборавићемо да постојите.“ Основна превара и манипулација је у томе што Алијанси тада није био потребан мир него управо рат којим би демонстрирала своју моћ и сврху постојања поводом 50-годишњице оснивања ове злочиначке машинерије. Срби тада нису били потребни као партнери, већ као идеални противници и непријатељи у рату против НАТО-а – довољно поносни и храбри да се супротставе, а по проценама њихових војних експерата, довољно слаби да за неколико дана буду поражени од најјаче војне силе на свету. Пораз српске војске и Србије требало је да буде спектакуларна презентација моћи Алијансе, претња непослушнима и оправдање њеног постојања и ширења.
Морамо се упитати да ли се сличне прљаве дипломатске игре иза кулиса дешавају и данас, и да ли је Алијанса искрено заинтересована за мир или јој треба нови рат на Балкану? Даље се питамо, да ли су западни моћници схватили и прихватили да Срби нису идеалан противник, а да могу и желе бити добар партнер? Нажалост нису. У духу западне пословности искористили су српски слободарски дух и Србију како би од Балкана направили јединствен полигон за практично усавршавање нових начина ратовања – хибридног рата и прокси рата, као облика прикривене агресије, којима су касније успешно спроводили обојене револуције и рушење непослушних режима у свету. Још док се није ни знало шта је прокси рат, усавршавали су га кроз помоћ свим српским противницима на Балкану и тако доградили стратегију и доктрину посредног наступања. На Србији су усавршили и методе стварања и јачања унутрашњих насилних превратничких група способних да покрену масе и преузму власт, као и начин посредног управљања таквим државама након преврата. Увежбавали су и тајне суперпрљаве методе инсценирања повода за војно присуство, употребу силе и агресију, међу којима је најчувенија метода „удара под лажном заставом“ (Маркале 1, Маркале 2, Васе Мискина, Тузланска капија, Рачак). „Удар под лажном заставом“ – ватрени удар по сопственим цивилима који се као тежак злочин подмеће противнику – постао је саставни део такорећи сваке офанзивне акције НАТО експерата у свету, било као повод за широку војну („хуманитарну“) акцију или као најјача основа тоталног пропагандног рата.
ДА ЛИ ЈЕ ТОТАЛНИ ПРОКСИ РАТ НАЈВЕЋА ПРЕТЊА СРБИЈИ? Западне моћнике и њихове стратеге посебно брине нова појава која прети да, попут вируса, зарази и све остале покорене народе. Срби су једини народ који је успео да не капитулира приликом агресије, да анулира скупо плаћени преврат и поново успостави контролу над својом државом. Западне силе су збуњене, јер то је и за њих нова ситуација, па према томе нови неизвестан експеримент. За нови покушај покоравања Срба успели су да сачувају део својих старих, „одшколованих“ послушника који су опстали на политичкој сцени Србије, али су створили и неке нове, чија агресивност не заостаје за оним старим. Ти нови су већином агенти утицаја, као фабрикат невладиних организација финансираних из иностранства, од којих се неки политички ангажују док је другима посао стварање незадовољства и распиривање неоправданих и финансираних протеста. Свима заједно, старима и новима посао је дестабилизација, упорно подривање сваке врсте, нарушавање међународног угледа Србије, слабљење српских преговарачких позиција и одбрамбене моћи, уз снажну везу са утицајним странцима и њиховим обавештајним службама.
Због неуспелих покушаја покоравања агресијом, превратом и хибридним ратом, чини се да је понављање истих стратегија непоуздано за постизање коначног и дугорочног стратешког циља. Али неће одустати, и након обраћања јавности српског председника Александра Вучића јасно је да Курти сва зла према Србима на КиМ чини у чврстом дослуху са западним силама. Остала је само једна врста агресије која није примењена према Србији, а то је тотални прокси рат, и зато он фигурира као највероватнија опција.
Прокси рат је примењиван кроз оружане побуне и стварање паравојски супротстављених ЈНА на простору бивше СФРЈ, али то је све било у неком експерименталном облику. У тим сукобима државе НАТО-а биле су далеко мање укључене у поређењу с данашњим прокси ратовима. Чини се да припреме нашег окружења иду баш у том правцу – док своје балканске НАТО сателите и парадржаву Косово наоружавају капом и шаком модерним борбеним системима, Србију оптужују да се наоружава и дестабилизује Балкан. Раде на томе да Србија буде војно што слабија у односу на окружење и да, ако би покренули нови сукоб, Србија буде „агресор“.
Ако изузмемо прокси рат западне алијансе против Русије у Украјини, који не могу добити јер је у питању једна од највећих светских сила, прокси рат с малим државама за њих је постала добра опција и добитна комбинација из више разлога. Прво и најважније, немају људских губитака – ратују с нултим (туђим) губицима. Друго, њихово учешће у таквим ратовима и њихове циљеве тешко је формално-правно дефинисати, па тако и доказати. Степен свог уплива у такве ратове прикривају не само пред светском него и пред сопственом јавношћу и приказују га тек као помоћ „добрим момцима“ или хуманитарним акцијама. Треће и много важније него што се чини – моћни западни лоби војне индустрије, који има моћ да руши и поставља власт у западним државама, задовољан је јер се муниција и оружје троше и корпорације успешно послују.
НАТО ПЕШАДИЈА НА БАЛКАНУ А највећи проблем за западне силе код планирања и вођења тоталног прокси рата, ко ће гинути за њихове интересе, на Балкану је одавно решен. Ту имају своју „пешадију“ у виду војски и паравојски које такав историјски тренутак дуго чекају и за њега се припремају и војно и психилошки. То су државе и „Косово“ као парадржава, које покушавају да своје интересе уграде у интересе и ратне циљеве великих западних сила јер не виде другу могућност да остваре своје територијалне и лидерске претензије на рачун Србије и српског корпуса на Балкану. Таквим ставом вишеструко повећавају могућност новог оружаног сукоба, овога пута у форми тоталног прокси рата НАТО-а против Србије и РС, који Србија на све начине покушава да избегне.
Када се чудимо новим дрским захтевима западних сила, међу којима су редовно и они неприхватљиви, морамо бити свесни непријатне чињенице да они тако намерно држе Србију на дистанци или припремају војно решење проблема. Зато поново покушавају да нас обележе као геноцидни народ који мора да се дисциплинује и држи под контролом, ако треба и силом. Права је иронија и тешка провокација што то покрећу они који су вршили геноцид, Немачка и Руанда. Већ само везивање и упоређивање Срба и Србије са овом несрећном афричком државом је неприхватљиво, али управо тако и треба да буде, увредљиво и понижавајуће.
Признање „Косова“ и отимање КиМ не треба ни спомињати као немогућ захтев, јер управо зато што је потпуно немогућ постао је најважнији. Евентуално хапшење председника Додика и укидање РС под лажном оптужбом да је то геноцидна творевина, апсолутно је неприхватљиво и управо зато се на томе инсистира. Бројни неприхватљиви захтеви свакако могу послужити да се створи лажни утисак да се са Србијом не може преговарати и да се мора употребити сила. Ако западним моћницима треба нови сукоб, Србија га не може спречити, као што никада у историји није могла. Ова сурова сазнања о намерама западних сила имају и једну позитивну црту – сада је свима јасно да је бесмислено прекидати пријатељске везе с Русијом и Кином како бисмо стварали лажна пријатељства и срљали у подаништво.
Веома поштујем г. Карана, али кроз цео његов (у свему ТАЧАН) текст провејава његово уздржавање од било какве замерке Држави за зло у коме се Србија данас налази.
Не, не мора и г.Каран да понавља речи које терете било кога, али се закључак о недужности (Државе) намеће сам од себе. Као да се она (Држава) нашла у улози – ни лук јела, ни лук мирисала! А предуслов за све зло посејан је ЧИЊЕЊЕМ: издајничким споразумом, пристанком на исте такве договоре и њиховом имплементацијом, подједнако као и НЕЧИЊЕЊЕМ: НЕзахтевањем да се наша војска и полиција врате на КиМ према важећој Р 1244; НЕпостављањем питања о повратку протераних преко 250.000 Срба на своја огњишта на КиМ; НЕувођењем обавезног служења војног рока, итд. и још бројним чињењима и нечињењима. Све се свело на ЈЕДИНИ захтев Србије: ЗСО (тј. НИШТА) за СВЕ (поклоне Шиптарима). А ако Курти пристане, па ЗСО осване на КиМ? Е, онда смо начисто угасили! На реду је Србија да испуни СВЕ на шта се обавезала! Дотле, „наши пријатељи“ тобожњим санкцијама покушавају да уразуме Куртија, а Срби, из петних жила покушавају да се додворе „нашим пријатељима“
О г-ђи Бакојани ни реч више не треба рећи1 Сама Србија је пристала на улазак шиптарске квази-државе, не само у СЕ, већ у било шта што пожели. А ту скоро јСрбија је дубоко засекла грану на којој седи кад је потпис, у Тирани, ставила на захтев за суђењем Путину (који брани своју мајчицу Русију од агресивног НАТО пакта – питам се – зашто НАТО уствари, постоји, иако одговор знам) а никад на захтев да се суди НАТО пакту за агресију на, практично, само Србе (НАТО пешадија, Шиптари, само су колатерална штета).
Нисам, ни најмање сигурна да Вучићева прћија – Србија, неће подржати хапшење Додика; за нови ЕУ мамац – хоће, као „бела лала“. И шта је, ког ђавола, тражио Шмит код Вучића? О чему су њих двојица могли да разговарају? Ах, да. Вучић нема исти став према том насртљивом туристи из ЕУ као Додик (зар тако, Србину и пријатељу, нож у леђа, ха?).
Ето шта све (и још много више) покрива уздржаност г. Карана, а моје је – да не остане све непокривено, баш као и да не постоји.
Stvar je u tome da niko iz redakcije časopisa Pečat nesme da optuži direktno Vučića za sva izdajstva koja je uradio. Piši o svemu, svi su krivi, samo ne optužuje njega. Onda moraš da se dobijaš, pakuješ u oblande itd. Sužen je prostoš ako ne ciljaš u centar. Pa tako su svi krivi sve do Svetog Save samo on nije. Eto, on ne spava, ne jede, ne prima platu, samo se bori i brine za Srbiju. Nema većeg srbina i patriote. Sto puta čovek reče. Pričam ti priču. Kada ode jednog dana sa vlasti, tek tada će se videti prava razmera štete koju je napravio. Sada ne može zbog zatvorenosti medija.
Treba tražiti materijalne garancije za Srbe i srpsku imovinu na Kosovu i Metohiji: Ako je NATO zadužen za KiM, onda mora i da plati svu štetu: zapaljene srpske crkve i kuće, razrušena groblja, uništene srpske firme, proterivanje…
Ako neće niko da garantuje (materijalno), onda treba obznaniti da oni nisu nepristrasni i treba tražiti od SB UN da odredi UN mirovnu misiju na kosovu, a NATO da se povuče !
AKo niko neće da garantuje slobodu Srbima KiM, onda bar to treba isterati na čistac, naoružati se i čekati naših 5 minuta…