НЕЋЕ МОЋИ: Холидеј у Стразбуру

У сваком злу може се наћи и нешто добро, говори наш народ. Тако је и са пријемом такозваног Косова у Савет Европе. Добро је што, захваљујући том чину, сазнајемо макар две важне ствари

Воле представници наше прозападне опозиције више него ишта да оду до Брисела, Вашингтона, Берлина или Стразбура. Воле, између осталог, јер тамо увек могу да нађу раме за плакање, да се пожале на страхоту (зверињак) у којој живе, али и да добију понеки мудар савет о томе како да се са својом голготом суоче и превазиђу је. Велика је та љубав, рекло би се. Толика да се често губи осећај о томе да ли је наша опозиција прозападна, или је Запад проопозициони. Два тела, а једна душа.

Још једну изреку има наш народ – с ким си, такав си. У том контексту занимљиво је питање да ли је тај проопозициони Запад нашој прозападној опозицији саветовао да се онолико нећка око датума избора. Од оног “ко је за изборе, тај је Вучићев” прошлог лета, преко “ко није за изборе, тај је Вучићев” у септембру-октобру, до овог “хоћемо изборе, али не 28. априла” због “холидеја”, “хоћемо изборе, али не 2. јуна” због тога што смо изгубили пет-шест одсто подршке и “дајте нам лекс специјалис” да се обрачунамо на јесен, после свих холидеја. Или је наша прозападна опозиција сада тај Запад саветовала да расправу о пријему тзв. Косова у Савет Европе помери са 18. на 16. април, исто због “холидеја”.

У чему је ствар? Пошто сам провео доста времена живећи међу еврократама, могу вам рећи да је дан за излазак у Бриселу не петак него четвртак, зато што у петак увече нисте сигурни да ћете “у граду” затећи целу екипу, јер бројни “Брисељани” често одлуче да петком после посла оду кући – оној правој – или на неки други “холидеј”. Као оно што кажу код нас како се Београд испразни када “Београђани” оду кући. Слично томе је и у Стразбуру, у којем вам, ако случајно у тај град допутујете око 10 сати увече, кажу да можете јести само у суседној Немачкој, пошто је у овој метрополи већ све затворено.

Зато је 18. април као дан за расправу о чланству “Косова” у Савету Европе споран. Питају се да ли ће ико остати да се расправља о том битном питању, јер и они, људи, морају на “холидеј”. Уверење да је “егзодус гласача” узрок за померање и овог датума изнела је и шеф Мисије Србије при Савету Европе у СЕ Сузана Грубјешић, наводећи да је вероватно страх да у четвртак, 18. априла, не би било довољно посланика у сали.

Дакле, победа “Косова” на “изборима” у Стразбуру је извесна колико и победа прозападне опозиције на изборима у Београду и зависи, у великој мери, од “холидеја”. Лепо звучи овај закључак, али није баш тачан, јер је то, по свему судећи, свршен чин. То са задовољством констатују и неки из домаћег опозиционо-Ен-Ве-О сектора попут геј активисте Горана Милетића (за којег неки медији верују да може имати стручно мишљење о овом питању) који каже да “само нешто потпуно непредвиђено може утицати да пријем `Косова` у СЕ буде уклоњен са дневног реда”.

Упркос томе што води, изгледа, унапред изгубљену битку, наша власт не намерава да се преда без борбе, па активира све расположиве ресурсе у циљу одвраћања Савета Европе да прекрши и сопствено (овај пут чак не “само” међународно) право. Због тога је (можда прекасно) формиран специјални “тим” за борбу против пријема “Косова” у СЕ. Ово је друга добра ствар у овом злу. Чињеница да се власт у Србији бори против тог пријема.

Некима то, међутим, и није тако добро, јер се тиме, како за једну луксембуршку телевизију каже политиколог Вујо Илић, “формализује противљење Србије чланству `Косова` у Савету Европе”. “Објашњено је да се та комисија формира да би се све наше гране власти заједничким напорима бориле на међународном плану против чланства `Косова` у Савету Европе. Међутим, чини ми се да је највећи проблем са тим што се на неки начин тиме формализује противљење Србије чланству `Косова` у СЕ, чиме Србија заправо долази у ситуацију да се формално супротставља ономе што је договорено у Охриду прошле године, јер је тачка 4 тог споразума била доста експлицитна – да се чланство једне и друге стране у међународним организацијама каква је СЕ неће спречавати”, рекао је он, да га прецизно цитирамо.

Сада, захваљујући злу у СЕ, долазимо до тога да, изгледа, “Вучићев режим” и није прихватио тај Охридски споразум што опозиција (и она отворено прозападна и она мало дискретнија у свом западњаштву) упорно тврди већ годину дана. И ово вам нисам рекао ја, рекао вам је Вујо Илић на луксембуршкој телевизији. И опет се враћамо на ону Матије Бећковића – “Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?” Или, ако се Вучић у Охриду одрекао Косова, зашто му смета пријем у Савет Европе и ризикује да му кажу да крши споразум? Зашто, заправо, нико са Запада не каже да овим Србија крши прихваћени споразум? Да нису сви назочни на холидеју?

(Ф. Родић, В.новости)

Један коментар

  1. Вучић је за мало притиска и мало ласкања спреман све да да . Као и српска опозиција , кад јој наговесте победу на градским изборима , чак сами инсистирају на спајању избора где , са Вучићем носиоцем свих могућих листа у Србији , опет немају шанси .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *