НАСИЉЕ НАД ТЕСЛОМ

ПРВИ ДЕО

Више пута сте ме увредили, али као хришћанин и философ, увек сам вам опраштао и само вас сажаљевао због ваших грешака…

Никола Тесла, Писмо уредништву часописа
The Electrical Review и The Electrical Engineer (1898)

Погрешне интерпретације, огрешења о песника научника и увреда на рачун СПЦ: о једном покушају да се Никола Тесла одвоји од својих духовних корена

Пише Презвитер др Оливер Суботић

Повод за овај текст је интервју писца Дејана Стојиљковића који је 13. марта ове године објављен на интернет-порталу nova.rs, а у вези са његовом књигом Тесла: Песник науке. На тај интервју су ми, између осталих, пажњу скренули председник познате америчке организације која се бави очувањем успомене на лик и дело Николе Тесле, један угледан београдски инжењер који ради у Институту „Никола Тесла“ и један ревносни свештеник из Раковице. Сва тројица су сматрала да је неопходан критички осврт, а кључни аргумент је изнео инжењер, који ме је следећим речима замолио да реагујем: „Народа ради, заслужио је зрео и несвађалачки коментар.“ Управо „народа ради“ потрудићу се да у наредним пасусима пружим свој осврт. С обзиром на то да у интервјуу г. Стојиљковића нису изнете само погрешне интерпретације, већ је на неколико места нанета и увреда на рачун Српске православне цркве и њених пастира, мој текст ће добрим делом бити полемичке природе – када неко вређа мајку, зна се на који начин синови треба да реагују.
Но пре него одговорим на спорни интервју, подсетио бих јавност да ово није први пут да се на порталу nova.rs појављују тенденциозни текстови са циљем да се Никола Тесла одвоји од својих православних корена. Тако сам пре нешто више од годину дана реаговао на текст са истог портала, у коме је пренета изјава професора Велимира Абрамовића који је навео да је Никола Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи будизму“. У својој реакцији, у тексту под називом „Није светац него геније“, коју сам објавио управо у листу Печат (бр. 750/2023), отворено сам позвао професора Абрамовића да српској јавности коначно открије извор поменутог цитата који тако често наводи. До данас одговор нисам добио и то ме уопште не чуди јер поменуту изјаву Тесла никада није ни дао – наведене речи, заправо, представљају Абрамовићеву маштовиту интерпретацију Теслиног интересовања за далекоисточну духовност (која је несумњиво постојала у америчком периоду његовог живота). Професор Абрамовић је, притом, остао дужан и да одговори како се у његову тезу уопште може уклопити Теслин одговор Џ. П. Александру [датиран на 10. 12. 1901], у коме на питање религијске припадности он одговара: „Припадам Грчко­источној цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином.“

ТЕЖЊА ДА СЕ ТЕСЛА УДАЉИ ОД ЦРКВЕ Обратимо сада пажњу на неке нове тезе о Николи Тесли које се покушавају пласирати с портала nova.rs, са очигледном тежњом да се највећи српски проналазач што више дистанцира од Српске православне цркве, у чијем је духовном окриљу одгајен. Пођимо прво од наслова интервјуа, који је (као и сваки медијски наслов) уредничка ингеренција. А наслов гласи: Дејан Стојиљковић: Због јефтиног патриотизма намеће нам се да је Тесла био православац, а он није марио за обреде чиновника у мантијама. Овако дугачак наслов, у коме је главна тежња да се Тесла покаже личношћу која је далеко од Цркве, једним делом је и clickbait, што ће рећи, срочен тако да што више људи „кликне“ на њега. Да бисмо били потпуно коректни према уреднику интернет-портала nova.rs, приметимо да поменути наслов није његова умотворина већ да се може склопити на основу изјаве Дејана Стојиљковића. Приметимо, додуше, да то није била једина, нити кључна ствар о којој је г. Стојиљковић у свом интервјуу говорио. Избор наслова је, међутим, јасан када претходно знамо да га одређује уређивачка политика, а не садржај самог текста. Наиме, постоји нешто што се у западној литератури из области теорије медија означава термином bias, а односи се на непостојање вредносне неутралности већине (ако не свих) мас-медија. У случају уредника портала nova.rs свакако нема наклоњености хришћанским вредностима, а још мање Српској православној цркви. Разлог је једноставан: реч је о мас-медију који у својим прилозима доминантно промовише лево-либералну идеологију и њене вредности. Ту не треба бити генијалан човек попут Тесле да би се схватило како ствари стоје у свим медијима, па тако и поменутом – каква структура капитала, такви и уреднички ставови; а какви уреднички ставови, такви и наслови. У конкретном случају, уреднику портала nova.rs је очигледно било најважније да у поменутом интервјуу нагласи нешто што би Теслу ставило у антицрквени контекст, и то колико год је могуће израженије. Да није тако, он је мирне душе могао дословце цитирати неку другу мисао из интервјуа г. Стојиљковића, попут: „Тесла таленат за проналазаштво није наследио од оца, већ од мајке“ или „[Тесла је] по доласку у Њујорк морао да ради као обичан физички радник“ или „[Тесла је] пример како богомдани таленат сам по себи није довољан“… Таквих занимљивих и суштински тачних цитата који би привукли пажњу читалаца и те како има у Стојиљковићевом интервјуу. У сваком случају, избором свог наслова, уредник портала nova.rs је остао потпуно на линији лево-либералне вредносне матрице мас-медија који га и плаћа.

ПЕСНИК НАУКЕ Осврнимо се сада на начин на који је новинарка Биљана Димчић водила интервју са Дејаном Стојиљковићем. На самом почетку госпођа Димчић позива читаоце да прочитају књигу Стојиљковића „ако желе да сазнају“ многе занимљиве ствари које она таксативно набраја. Но ко год је иоле упознат са Теслиним ликом и делом, добро зна да смо одговоре на питања и теме које она наводи као неку врсту ексклузиве могли да сазнамо годинама (неке и деценијама) уназад, будући да су обухваћени студијама које су писали најпознатији Теслини биографи. Успут буди речено, ни идеја Тесле као својеврсног песника науке која се налази у наслову Стојиљковићеве књиге није ни оригинална ни нова. Тако Томас Комерфорд Мартин у свом чланку из 1894. године (вероватно једном од најпознатијих чланака који је неки Американац тог времена написао о Тесли) поставља питање: „Да ли је српски песник постао проналазач или је проналазач песник?“, док Џон Хамонд у једном писму Кенету Свизију из 1931. године примећује да је Тесла „песник науке наше генерације“. Неке сличне опсервације налазимо и код Џулијана Хауторна, у писму које пише Николи Тесли два дана уочи његовог рођендана 1912. године.
Начелно непознавање ове области од стране новинарке је мањи проблем – далеко већи је њен нетачан и крајње непристојан (ако не и примитиван) коментар у коме наводи: „Тесла је бележио како му је отац православљем пунио главу, па и како је певање у цркви на Ускрс некад било прече од многих достигнућа за живота му знана…“ Било би крајње одговорно да нам новинарка Димчић одговори на питање: где је то Тесла конкретно „бележио“ да му је отац „православљем пунио главу“ и одакле је извела закључак да је „певање у цркви на Ускрс некад било прече од многих достигнућа за живота му знана“? Осим тога, постоји неколико питања које је сасвим умесно да јој поставимо овом приликом. Да ли јој је, рецимо, позната чињеница да је прву менталну стимулацију интелекта Николе Тесле извео управо његов отац, прота Милутин (о чему Тесла пише у својој аутобиографији)? Да ли јој је позната историјска чињеница да је Тесла свог оца називао „веома ученим човеком“ који је „имао одговор на свако питање“ и да га је карактерисао као „истинског природног философа“? Да ли јој је познато да је управо прота Милутин Тесла уписао сина Николу на студије техничких наука на престижној Политехничкој школи у Грацу? Да ли је икада размишљала о томе на који начин је смрт проте Милутина утицала на савест његовог сина Николе, с обзиром на то да је Милутинова последња жеља била да се његов генијални син отргне од кафанског живота (коме се у једном периоду младости страсно предао) и да настави студије, овог пута у Прагу? И да ли је, на крају крајева, имала прилике да прочита речи које је Никола Тесла дао да се уклешу у надгробни споменик који је подигао свом оцу као захвални син? Чисто сумњам да су госпођи Димчић поменуте чињенице познате – нажалост, морамо се помирити са тиме да је давно прошло време када је сваки српски новинар, по природи ствари, морао имати како енциклопедијски обим знања, тако и леп, пристојан израз. А ако су јој, којим случајем, наведени подаци ипак познати, онда то већ није проблем недостатка знања и вербалне естетике већ новинарске етике.

ИЗВОРИ, НАДАХНУЋА, ПРОПУСТИ Пређимо сада на неке ставове писца Дејана Стојиљковића изнете у поменутом интервјуу. На првом месту, похвалимо г. Стојиљковића због његовог одговора на гореизречени став новинарке Димчић. Наиме, Стојиљковић почиње свој одговор следећим речима: „Мало ми је рогобатан тај израз ‘православљем пунио главу’, напросто, као свештенички син водио је оцрковљени живот од раног детињства. Ишао је у цркву, на литургије…“ Сасвим коректно и, што је најважније, потпуно тачно! То се, нажалост, не би могло рећи за остатак Стојиљковићевих ставова када је реч о Теслиним религијским ставовима и његовом односу према Цркви. Но пре него те спорне тезе детаљно обрадимо, ред је да видимо шта је све Стојиљковић користио као извор за своју књигу и одакле је црпео своја сазнања. Напомињем, притом, да овај осврт нема за тему садржај Стојиљковићеве књиге – за том врстом опсервације (за сада) нема потребе. Осврт се односи искључиво на његов спорни интервју и на јасно видљиву потребу да се мас-медијски што шире пласирају неке тезе о Тесли, док ћу се на књигу осврнути само успутно, и то везано за методологију њене израде, али не на сам садржај.
На питање новинарке којом грађом се користио, Дејан Стојиљковић наводи да су му најважнији [италик наш – прим. О. С.] извори били књига Ричарда Мансона Тесла – Проналазач модерног и роман Владимира Пиштала Тесла, портрет међу маскама, да би потом додао и „записе које је сам Тесла оставио иза себе“. Нема ништа спорно у томе што неки аутор користи туђу студију у својој студији, напротив, то је и очекивано и пожељно. С друге стране, користити туђу студију као примарни извор је за тему овог типа далеко од озбиљне научне методологије. Уз то, ако је Стојиљковић већ одлучио да као основни извор користи студију коју је неко други написао о Тесли, зашто онда није користио и најпознатије биографе – Џона О’Нила, Маргарет Чејни, Марка Сајфера, Бернарда Карлсона или, још боље, нашег др Бранимира Јовановића, који је апсолутно најпоузданији извор? Руку на срце, књига Ричарда Мансона је сасвим солидна за неке теме, а на моменте и одлична у неким запажањима, но у целини гледано, она се по квалитету не може мерити са оним што су писали Сајфер и Јовановић, рецимо, којих нема чак ни у списку литературе. Слично томе, лепо је то што је Стојиљковић за своју студију о Теслином лику користио и чувени роман Владимира Пиштала, но поменуто дело ни у коме случају не може бити примарни историографски извор – реч је о роману, који сам по себи не може бити валидно историјско сведочанство за тему којом се аутор бави. Остаје трећи по реду извор који Стојиљковић наводи, а који је заправо најважнији – Теслини записи.

Ако је Дејан Стојиљковић већ одлучио да као основни извор користи студију коју је неко други написао о Тесли, зашто онда није користио и најпознатије биографе – Џона О’Нила, Маргарет Чејни, Марка Сајфера, Бернарда Карлсона или, још боље, нашег др Бранимира Јовановића, који је апсолутно најпоузданији извор?

Овде такође имамо веома занимљиву ситуацију. Наиме, Стојиљковић је у погледу Теслиних записа направио добар почетни избор за своју књигу и своја лична сазнања. Према литератури коју је навео на крају књиге, у питању су Моји изуми (Теслина аутобиографија), затим Изабрана дела Николе Тесле у 10 томова (штампана 1996. године) и Теслина Преписка са родбином која је у виду зборника доступна пуне четири деценије. Али да би пружио оригиналан допринос науци на овом пољу, аутору књиге недостају архивски материјали – једноставним увидом у списак извора које је аутор користио (сви су побројани на једној јединој страници и притом нису ни тематски ни алфабетно класификовани), одмах се уочава да нема ниједног који већ до сада није негде одштампан у виду књиге или зборника чланака. С обзиром на то да Музеј Николе Тесле располаже базом података која броји преко 11 хиљада кореспондената са којима је Тесла имао преписку током живота, а да Стојиљковић није приступио ниједном документу из те базе (осим онима који су јавно деценијама доступни у виду одштампаних зборника), јасно је до које мере је темељно ишао у истраживање примарних извора и колико је уопште било шта ново могао показати у својој књизи.
Неко ће, можда, пребацити да сам преоштар у својој анализи, будући да десет томова изабраних дела Николе Тесле који се наводе у списку литературе представљају солидан опсег. То је, међутим, аргумент само за људе који не познају ову област. Наиме, у поменутих десет томова се заиста налазе незаобилазни текстови, но треба знати и структуру ових томова које је својевремено штампао Завод за уџбенике. Конкретно, три од десет томова су рађени у дуплираној варијанти (три наслова на српском и та три иста на енглеском језику), што значи да је реч о укупно седам јединствених наслова. Од тих седам наслова на српском језику, четири иду на Патенте и један на Дневник истраживања из Колорадо Спрингса, што ће рећи да је пет наслова везано за уско техничке теме, за које сам Стојиљковић наводи да га нису занимале и да се њима није бавио. За његову студију, дакле, остају само два релевантна тома – Предавања и Чланци – од укупно десет које је навео у списку коришћене литературе. Само, тако је то требало и навести, ако ни због чега другог, то због академске лојалности. А најпоштеније би било да је у списку литературе прецизно наведено који су то конкретни чланци и предавања коришћени из та два преостала тома. Толико о опсегу извора које је Дејан Стојиљковић користио, у којима (поред архивског материјала) нема ни огромног броја чланака који се налазе у The Tesla Collection – највећој јавно доступној електронској бази скенираних новинских текстова из Теслиног времена везаних за ову тему.

Крај у наредном броју

Аутор је управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *