НАСИЉЕ НАД ТЕСЛОМ

О једном покушају да се Никола Тесла одвоји од својих духовних корена

ДРУГИ ДЕО

Пише Презвитер др Оливер Суботић

Пређимо сада на конкретне ставове господина Стојиљковића када је реч о Теслином односу према Цркви, хришћанству и религији уопште. Као што је већ истакнуто, аутор у самом почетку сасвим исправно примећује да је Тесла у детињству и раној младости живео литургијским животом. Можемо се са Стојиљковићем начелно сложити и у тези да је Тесла [током једног дела свог проналазачког периода – прим. О. С.] био наклоњен својеврсном универзалистичком погледу на реалност. Он је у том кључу у већем делу америчког периода заиста посматрао религијске теме, покушавајући да људском логиком дође до неких заједничких принципа за различите религије. Наставак Стојиљковићеве мисли је, међутим, изразито споран. Наводећи мисао коју је уредник портала nova.rs узео за наслов интервјуа, аутор свој став поткрепљује следећом тезом: „Тесла је често у својим изјавама и интервјуима изједначавао будизам и хришћанство.“ Колико је тачна ова изјава Дејана Стојиљковића? Истина је да се Тесла занимао за будизам, као и да су му били занимљиви неки космолошки концепти у хиндуизму које је повезивао са физичким концептом етра (који је деценијама раније преузео од Рене Декарта); такође, истина је да је тражио паралеле између хришћанства и будизма (покушавајући, истовремено, да их уклопи са својим механицистичким идејама), као и да је био мишљења да се у хришћанству и будизму налази идентична порука „сви смо једно“. У једном интервјуу је чак изнео прогнозу да ће религија 21. века бити нека врста комбинације хришћанства и будизма. Све је то лако проверљиво путем доступних чланака и јасно говори да је Тесла сасвим несумњиво имао екскурсе у неправославну мисао. Но све наведено није и целина Теслине мисли, без које не добијамо исправан и целовит закључак. Наиме, управо у чланку „Проблем повећања људске енергије“ (објављеном у часопису Century 1900. године) у коме је и поменуо идеју да се у хришћанству и будизму налази идентична порука „сви смо једно“, Тесла наводи нешто што потпуно оповргава тезу Стојиљковића да је „изједначавао будизам и хришћанство“. У том чланку Тесла пише како је „дубоко мудра, научна и бескрајно практична хришћанска религија, што је у наглашеном контрасту [италик наш – О. С.] у односу на друге религије“. У том истом чланку (у коме Тесла пише како хришћани изражавају то да смо део целине на један начин, а будисти на други), он сасвим отворено износи став да су светске религије резултат „апстрактног мишљења“, а да је хришћанство „непогрешиво резултат практичног експеримента и научног посматрања који је трајао вековима“. Другим речима, по свом настанку, хришћанство на једну, а све остале религије (укључујући и далекоисточне) на другу страну.
Истакнимо код ове теме још нешто веома важно: Тесла на неколико места наводи хиндуистичке Веде као религијски спис у коме налазе концепти слични етру, но нигде не наводи Веде као спис од врхунског ауторитета, док Свето писмо као изразито ауторитативан спис наводи. Разуме се, тај податак господину Стојиљковићу није могао ни бити познат будући да није проучавао необјављену Теслину преписку, у којој се, примера ради, налази писмо које он поводом полемике о војној класи коју је отворио горепоменутим текстом упућује свом верном пријатељу Роберту Андервуду Џонсону. У том писму Тесла, између осталог, овако пише: „Могао бих навести многе ауторитете који би подржали моје аргументе, али је један, најбољи, довољан, [а то је] Библија.“ Да ли после овог кратког увида у целину Теслине мисли треба нешто даље објашњавати у погледу тога која је религија за Теслу била најузвишенија?

БЕЗ ОДРИЦАЊА ОД ПРАВОСЛАВНО-ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА Стојиљковић исправно примећује да је Тесла „сматрао да наука и религија нису супротстављене једна другој“, но однекуд у наставку приписује Тесли мисао како је сматрао да је религија „тражила слепо веровање“. Ево како изгледа Теслина изјава у целости (на коју се и Стојиљковић врло вероватно позива), а која је пренета у интервјуу који је објавио Џорџ Вирек 1935. године: „Не постоји конфликт између идеала религије и идеала науке, али се наука противи теолошким догмама јер се базира на чињеницама.“ Опет, и овде је потребно да имамо увиду у целину Теслине мисли. Наиме, уколико се изнова вратимо на горепоменути чланак „Проблем повећања људске енергије“, који је изашао више од три деценије пре овог интервјуа, и то у време када је Тесла био у напону проналазачке снаге, приметићемо занимљиву мисао у којој он наводи да су научници „инспирисани како хришћанством тако и самом науком, у свом раду на повећању добробити човечанства“. Овде се јасно види да Тесла истиче мишљење да је хришћанство инспирисало и саме научнике на њихов рад, што никог не треба да чуди уколико знамо колико је корифеја науке било хришћанске вере.
Тачно је да код Тесле постоје изјаве и философски ставови у којима он износи хетеродоксне идеје потпуно неспојиве са хришћанском догматиком. Са друге стране, треба нагласити да, према досадашњим истраживањима, није пронађен ниједан документ у коме он износи критику хришћанства или неког конкретног хришћанског учења нити игде постоји место где се он одриче свог православно-хришћанског идентитета. Додатно, код Тесле као хришћанина се могу пронаћи и неке интерпретације које су изненађујуће у наивности покушаја да се рационалистички објасне ствари из домена вере (таква је, примера ради, његова изјава да је пророк Мојсије „био практичан и спретан електротехничар“, а везано за један чудесни догађај из Старог завета). У том смислу, због разних философских дискурса и чудних екскурса, Тесла не може бити узет као пример чистог исповедања хришћанске вере, но тиме он не престаје бити хришћанином – напротив, себе је управо тако ословљавао, како у јавности, тако у преписци и приватном говору, док је према хришћанству и Цркви свагда исказивао огромно поштовање. Уосталом, подсетимо да је Тесла разне „хетеродоксне“ изјаве имао и у научном домену – довољно је да се сетимо његових почетних тврдњи да x-зраци не штете, већ да стимулишу организам, затим бизарних идеја да је човек аутомат, тврдњи о Марсовцима, разних сензационалистичких најава… Због таквих ствари, које су му значајно угрозиле научни кредибилитет у току другог дела живота, ником на свету није пало на памет да му оспори и научни идентитет. Слично томе, ако је већ напоменуто да Тесла не може бити узет као парадигма у домену исповедања и практиковања хришћанске вере, то не значи да му треба оспоравати и хришћански идентитет као такав, који је сам јасно ословљавао.
Господин Стојиљковић у наставку наводи да Тесла „није био верник у конвенционалном смислу“. То је тачан став, само опет недовољно прецизан – а прецизан став је, поред свега наведеног, да Тесла у америчком периоду није живео литургијским животом јер је био потпуно посвећен лабораторијском раду (узмимо у обзир и чињеницу да у време када је проналазачки активан нема српских храмова у САД). Овде треба поставио једно питање г. Стојиљковићу: а у чему је то Тесла био конвенционалан? Па он је најмање конвенционалан управо у проналазаштву – своје изуме је редовно конструисао у глави, па тек онда изводио експерименте. Тај приступ је сматрао дијаметрално супротан „конвенционалном“ експерименталном методу (који, притом, није негирао). Да ли то што је Тесла био „неконвенционалан“ у проналазачком приступу значи да га не можемо назвати проналазачем у ужем смислу? Зар би ико при чистој памети тако нешто устврдио? Слично томе, уколико је већ речено да није био „конвенционални“ хришћанин – са чиме се, да поновим, потпуно слажем – зар га као хришћанина не можемо рачунати?
Дејан Стојиљковић наводи и како је Тесла изјавио да „није верник у ортодоксном смислу“. Да, и то је тачно, господине Стојиљковићу, само сте, као и у претходним случајевима, опет заборавили да наведете целину мисли и њен контекст. А цео цитат гласи: „Могу рећи такође да сам дубоко религиозан у срцу, премда не у уобичајеном значењу.“ Те речи Тесла изговара приликом добијања Едисонове медаље 1917. године, која му је додељена за проналазачке заслуге. Као што је то добро приметио др Бранимир Јовановић, највећи српски теслолог, на поменутом скупу нико није очекивао да ће Тесла да говори било шта о својим религијским осећањима. Зашто је онда то учинио? Е то је право питање о коме треба размишљати, господине Стојиљковићу.

ТВРДЊЕ БЕЗ ПРЕЦИЗНИХ ПОДАТАКА Аутор књиге Тесла: Песник науке у наставку свог интервјуа наводи како је „чак био актуелан и неки суманути предлог да се урна са Теслиним пепелом похрани у храму Светог Саве“. Стојиљковић изнова има проблем са недостатком прецизних података – предлог Цркве (на првобитну иницијативу државних органа) није био да се урна похрани у Храму Светог Саве већ на посебно уређеном топониму на врачарском платоу, поред Храма Светог Саве. Искрено говорећи, господине Стојиљковићу, ни ја не бих подржао идеју да урна буде похрањена у Храму Светог Саве јер на тај начин могу бити похрањени земни остаци само оних личности које су пример исповедања хришћанске вере. Но посебно уређен топоним у порти Храма Светог Саве је нешто сасвим друго – на таквом месту, Тесла као човек који је крштен као православни хришћанин, који се као хришћанин идентификовао током свог живота и који је, на крају крајева, опојан по православно-хришћанском обреду и те како треба да има своје место, као један од највећих српских синова. И не само он – зар не би била одлична идеја да на истом месту буду похрањени и земни остаци Михајла Пупина, још једног српског великана који је свој успех постигао у Америци?
Уосталом, упитајмо се: шта би сâм Тесла желео у овом погледу? Ако је, према сопственим речима, био почаствован тиме што су га Срби из Герија (Индијана, САД) у последњим годинама његовог живота (када се, преко епских песама и гусала, дубље вратио духовном окриљу Православља) узели за кума Цркве Светог Саве у том месту и ако је то сматрао као „високу духовну дужност“, зар не би био почаствован и идејом да његови земни остаци буду похрањени на посебно уређеном месту у порти Храма Светог Саве, централног топонима свецелог српства? Уосталом, господине Стојиљковићу, да ли нам можете одговорити на питање: ако није „суманута“ идеја да земни остаци Стивена Хокинга (који је, подсетимо, био декларисани атеиста) у урни буду похрањени у Вестминстерској опатији (као што јесу), зашто је „сумануто“ да земни остаци генијалног Србина који је себе током живота оглашавао хришћанином, а хришћанство експлицитно издвајао из корпуса светских религија, буду похрањени у оквиру архитектонског комплекса Храма Светог Саве? Само будите крајње искрени према себи и одговор ћете лако пронаћи.

У чланку „Проблем повећања људске енергије“ (објављеном у часопису Century 1900. године) у коме је и поменуо идеју да се у хришћанству и будизму налази идентична порука „сви смо једно“, Тесла наводи нешто што потпуно оповргава тезу Стојиљковића да је „изједначавао будизам и хришћанство“. У том чланку Тесла пише како је „дубоко мудра, научна и бескрајно практична хришћанска религија, што је у наглашеном контрасту [италик наш – О. С.] у односу на друге религије“
СПЦ НИЈЕ ПРЕЋУТАЛА ТЕСЛИНА „НЕПРАВОСЛАВНА ИСТУПАЊА“ Осврнимо се и на став Дејана Стојиљковића да су у СПЦ спремни да „лицемерно зажмуре на једно око“ и да превиде разне Теслине дискурсе који су били неправославни. Као што се види из овог осврта, нигде није прећутано да је Тесла имао неправославна иступања, која се су, иначе, далеко детаљније и темељније обрађена у студији коју сам написао са благословом патријарха Иринеја. О каквом жмиркању се онда може говорити ако је то прва (и за сада једина) студија на свету написана од стране једног свештеног лица, на тему лика и дела Николе Тесле, и то са благословом и уводном речју једног патријарха? Поставимо сада ствари нешто другачије и упитајмо се: како протумачити то да је г. Стојиљковић у свом интервјуу прескочио многе чињенице које сам у овом осврту навео, а које руше његове тезе? Не дајем себи за право терминолошку дрскост коју је г. Стојиљковић себи дао говорећи како је СПЦ спремна да „лицемерно зажмури на једно око“ када је Тесла у питању, те стога не тврдим да је он „лицемерно зажмурио на једно око“ када су неки подаци у питању, а да је другим оком помно посматрао оно што њему одговара. Сасвим је могуће да је током читања извора које је навео зажмурио случајно или да је пажња одлутала или да је током листања књиге неки текст ненамерно прескочио… Но „народа ради“ – да се послужим изразом инжењера из Института „Никола Тесла“ – свакако сам био дужан да укажем на недоречености, полуистине, али и неистине које је изнео.
На крају, пошто г. Стојиљковић тврди да се Тесли импутира православље „зарад јефтиног патриотизма“, запитајмо се на какав то он „јефтини патриотизам“ мисли? Наиме, веома лако се може испоставити да је „јефтини патриотизам“ на који Стојиљковић управо Теслин патриотизам односно патриотизам његових најближих сродника. Навешћемо само неколико примера. У оних десет (тачније два) томова које је користио, сигурно је наишао и на чувени Теслин есеј о Јовану Јовановићу Змају, објављен у часопису Century 1894. године. У њему Никола Тесла, између осталог, каже: „Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је, после фаталне битке против надмоћних азијатских хорди 1389. године на Косову Пољу, потонуо у презрено ропство. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив.“ Да ли су ове речи „јефтини патриотизам“ или искрено сведочанство генијалног потомка српских крајишника о скупо плаћеној цени слободе Европе – цени велике српске жртве која је поднета на Косову које та иста Западна Европа данас отима од нашег народа? А пошто је у листи извора које је користио г. Стојиљковић навео и Преписку са родбином, свакако је наишао на писмо које Тесла, у вези са тим чланком, пише свом ујаку Пају Мандићу и примећује: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета.“ Додајмо овоме и речи Теслине омиљене сестре Марице, објављене у писму у истом зборнику, у коме она пише свом брату следеће: „За ово неколико година откако га ти прослави, поскочило је Српство у цијени пред странијем народима.“ Шта ћемо са овим учесталим помињањем српства од стране Тесле и његових сродника, и то у време када је Тесла на самом врхунцу проналазачке славе? Да ли је то можда неки „јефтини патриотизам“? Наравно да није. Али је зато интервју објављен на порталу nova.rs ништа друго до „јефтин“ покушај да се Тесла одвоји од својих корена којима се увек дичио.
За закључак, послужићу се једном мишљу Дејана Стојиљковића, везаном за Теслиног омиљеног писца Јована Јовановића Змаја. У свом интервјуу, господин Стојиљковић наводи: „Тесла јесте поштовао Змаја. Али ако погледате ону будаласту песму коју му је овај написао у част, видите да Змај није имао благог појма чиме се Тесла заиста бави.“ Свесно избегавајући да за Стојиљковићеве ставове изнете у спорном интервјуу користим термине „будаласто“ и „није имао благог појма“ – такве квалификације, уосталом, ни Змај није заслужио и на њих би први Тесла оштро одбрусио Стојиљковићу да је данас међу нама – приметио бих да Дејан Стојиљковић несумњиво поштује Теслу, али да му, по свему судећи, није баш најјасније ко је Тесла заиста био…

Крај

Аутор је управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *