Молебан за свету Русију

Митрополит владивосточки и приморски
Владимир (Самохин)

Борци с Далеког истока нису сами – они на фронт одлазе у пратњи небеске војске

Човек иде на бојно поље да брани истину и добро и бори се за оне вредности које чине срж живота нашег народа. Уосталом, шта се сада дешава? Ми се боримо да сачувамо духовни и културни суверенитет Русије, како не бисмо играли, како кажу, по туђој мелодији, већ како бисмо живели у складу са својим вековним традицијама и моралним идеалима. Такав је подвиг наших војника који данас иду у зону СВО – каже у разговору за „Печат“ митрополит владивосточки и приморски Владимир.

На Далеки исток православни мисионари дошли су с крстом и јеванђељем и, како предање каже, идејом да од најмлађег руског града направе нови Константинопољ. Како изгледа мисија ширења православља на најудаљенијој источној тачки Русије?
Први градитељи и експедиције оснивали су нова насеља, подизали у њима храмове и просветљавали локално становништво јеванђељском светлошћу. У суштини, они су поделили своје најдрагоценије, најважније благо – православну веру.
Треба истаћи да су у историји наше земље христијанизација и освајање нових територија, сабирање земаља, по правилу ишли руку подруку. То су неодвојиве ствари. Међутим, имајући у виду да је далекоисточни крај био освојен последњи, православље је почело да се утврђује тек у другој половини XIX века, то јест недуго пре трагичних догађаја из 1917. године. Револуција, потом крвави грађански рат и каснији прогон верујућих у ХХ веку довели су Цркву на Далеком истоку на ивицу преживљавања. Православна традиција овде није успела чврсто да се укорени, што је заправо значило духовно крварење региона.
Управо због тога мисионарски пројекти и развој духовне просвете за нас данас имају прворазредни значај. Користећи јеванђељску метафору, може се рећи да је поново „изашао сејач да сеје“ (Лука, 8: 5). Ми се трудимо да издашном руком сејемо семе хришћанске вере, и то често није нимало једноставно – понекад је неопходно говорити најелементарније ствари о православљу, о животу Цркве, о хришћанским вредностима.
Да ли православна истина допире до азијских народа и у којој мери иноверци и православни на овом делу света живе у сагласју?
Владивосток је лучки град. Овде се укрштају људи потпуно различитих националности и религиозних традиција. То је својеврсна раскрсница култура. Тако је било и пре револуције. До 1917. године у Владивостоку нису постојали само православни храмови већ и католичка црква, лутеранска црква, и јерменски храм и синагога – све оне су и сада оживеле и делују. Без обзира на такву разноликост, колико је мени познато, није било никаквих проблема на међурелигијској основи. Они ни сада не постоје.
Данас постоје добри односи међу нашим верским заједницама: постоје узајамни односи и лична комуникација, живимо у миру и слози. При губернатору Приморског краја делује Међунационални савет. Недавно је одржано његово редовно заседање, на коме сам имао прилику да присуствујем и да у свом обраћању изнесем виђење неких проблема и питања. Требало би рећи да у Приморју постоје у великој мери здрави и конструктивни односи са муслиманском религиозном заједницом, постоји разумевање и узајамно поштовање дијалога са националним дијаспорама и спремност да се разговара о потешкоћама које настају. Ако постоји жеља за договором, тражењем заједничког решења за неке проблеме, то много вреди. Слава Богу, код нас нема међурелигиозних сукоба.
Како у околностима равноправне коегзистенције толико религија и националности, Русија као империја може да сачува водећу улогу руског народа?
У Русији држава много ради на томе да се очувају међурелигиозни мир и сагласност. Држава подржава значајне духовно-просветитељске и социјалне пројекте различитих религиозних заједница и не оставља простор да се ико осети запостављеним. Мислим да је у Русији развијен добар модел спокојног дијалога, мирног суживота и конструктивног међурелигиозног и међунационалног узајамног деловања.
Истовремено, истиче се најважнија улога Руске православне цркве и хришћанских моралних вредности у формирању духовног и културног идентитета руског народа, што се, наравно, огледа у посебним црквено-државним односима. Заиста живимо у изузетно повољном периоду црквено-државних односа. Чак мислим да смо се максимално приближили идеалу симфоније власти. Држава, иако је секуларна, посвећена је конструктивном узајамном односу с верском заједницом. Она помаже Руској православној цркви у спровођењу њене спасоносне мисије.
Да ли близина границе Северне Кореје, Кине и Јапана Владивосток чини изузетно осетљивом тачком света, и у геополитичком смислу?
 Приморје је раскрсница култура. Ми имамо веома интересантне и разноврсне суседе: Кина, Јужна и Северна Кореја, Јапан. Све су то земље с богатом традицијом и сопственом духовном културом. Знате, ми смо се својевремено били навикли на то да велики број туриста из Кореје, Кине и Јапана посећује Владивосток. Долазе туристички аутобуси, па тако и у православне храмове. Инострани гости улазе, разгледају, понеко упали свећу, неко нешто приложи, неко сними видео, коментарише. Могу рећи да је прилично велико интересовање становника тих земаља не само за Русију и руску културу него и за православље. Истина, после ширења инфекције с вирусом корона биле су уведене ограничавајуће мере, река туриста је спласнула и инострани држављани који су овде живели и радили махом су отпутовали.
Али у последње време туризам се постепено обнавља, опет видимо стране госте у нашим црквама. Отворени смо за све, сви су добродошли, ако се појаве нека питања, спремни смо да објаснимо, покажемо, испричамо. Понекад међу страним туристима има људи који су прихватили православље. Они долазе у храмове и учествују у богослужењима. Наравно, то се не дешава често, то су појединачни случајеви, али таквих радосних примера ипак има. Ми се радујемо сваком кога интересује православље.
Зато, враћајући се вашем питању, могу коначно рећи: то за нас није проблем, него благослов. Благословено је извршавати речи Господње – „сведочиће се о Њему све до краја земље“ (Дела апостолска, 1: 8)
Да ли је служење на Далеком истоку у духовном смислу изазовније него рецимо у европском делу Русије?
Рођен сам у европском делу Русије – у Рјазанској области. Свештеничку и епископску службу обављао сам на рјазанској земљи. Дакле, имам са чиме да упоредим. Потешкоће постоје свуда. Црква на Далеком истоку почела је да се учвршћује тек у другој половини ХIХ века. Није прошло много времена и гранула је револуција, почели су прогони. Такав прелом у духовној традицији, која још није стигла ни да се заиста укорени у животима и свести људи, постао је дубока рана коју још нисмо залечили. Зато је понекад прилично тешко привести вери оне који не осећају везу са Црквом, у чијим породицама није сачувана православна култура. Знате, у совјетским годинама, чак и упркос строгим забранама религије, благочестиве баке су често биле чувари вере. Оне су налазиле могућност да тајно крсте своје унуке и праунуке, а понекад оду с њима у цркву и моле се у кући пред иконом, учећи их неким кратким и једноставним молитвама. Рекло би се да је то безначајно, али у ствари управо захваљујући „белим марамама“, како од милоште у Русији називају жене које су сачувале веру у периоду државног атеизма, постало је могуће касније враћање људи Богу. Оне су за тако нешто припремиле терен. Све ово углавном важи за регионе у којима је верски живот колико-толико очуван. На Далеком истоку, као што сам већ истакао, ситуација је у том погледу много сложенија.
Колико непрегледна територија Приморја, у контексту обављања архијерејских дужности, представља додатни изазов?
Приморски крај обухвата огромну територију и суочавамо се с тешком доступношћу низа насељених места, сложености логистике итд. Замислите: наша Владивосточка епархија се простире од Владивостока до најудаљеније парохије с веома малом густином насељености – реч је о растојању већем од 500 км! То архијереју веома отежава редовне посете оваквим крајевима. Због тога данас остаје актуелно питање изградње храмова и развој духовно-просветитељских програма, како би се људима омогућио приступ црквеном животу.
Постоји још једна особеност православља на Далеком истоку: овде нема тако много локалних светиња, као, рецимо, у европском делу Русије, где се налазе важни духовни центри, многа света места, поштоване иконе и мошти познатих светитеља.
Међутим, нема сумње да и Далеки исток има своју историју светости и она је повезана пре свега са трагичним ХХ веком. За православне становнике Приморја драго је сећање на новомученике и исповеднике који су овде пострадали за веру. Између осталог, недавно су прослављени Свети мученици Андреј Зимин и Павел Лазарев – свештенослужитељи који су извршили пастирски подвиг у Приморју и пострадали мученичком смрћу у годинама прогона. Веома је поштована и Порт-Артурска икона Мајке Божје, која се такође назива и „Тријумф Пресвете Богородице“ и та икона је, у ствари, главна светиња Приморја.


Према неким проценама око 20 хиљада младих људи из Владивостока и региона учествује у СВО. Какав је однос администрације региона, а какав митрополије према овом рату?
Наш губернатор је већ 12 пута био у зони борбених дејстава: редовно посећује наше борце и помаже да се набави све неопходно. Међутим, ни епархије Приморске митрополије не остају по страни. Сусретао сам с борцима уочи њиховог одласка на фронт, када су овде на полигону спроводили обуку. Разговарали смо, заједно се молили, служили молебне са освештавањем воде. Ко није имао крстиће – уручивао сам сваком. Поклањао сам иконе, кропио светом водом. Све ово за њих није само лепо сећање на завичај него и веома важна духовна подршка у екстремним условима борбених дејстава.
И наравно, усрдно се молимо за наше војнике током богослужења, молећи Господа да им подари снагу и храброст, да их заштити од сваког зла, да се живи и неповређени врате својим родним и блиским. По благослову Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила, у свим храмовима епархије служи се посебан молебан за Свету Русију. Но молитвеном подршком не ограничава се наше саосећање и помоћ. Православни верници у парохијама плету маскирне мреже, лију рововске свеће и сакупљају поклоне да би их потом послали војницима у зони Специјалне војне операције.
Многи наши свештеници су не једном боравили на фронту. Духовенство се труди да морално подржи наше војнике. Свештеници врше крштења, исповедају и причешћују, уређују логорске храмове и молитвене просторије.
Којим речима испраћате борце на фронт?
Сваки свештеник, наравно, налази своје речи. У разговору их подсећате на надахњујуће и поучне примере славних претходника који су храбро бранили границе Русије: то су и свети племенити кнежеви Александар Невски и Димитрије Донски и непобедиви адмирал Фјодор Ушаков. Наши војници им се молитвено обраћају и поштују их као своје заштитнике и заступнике. Увек охрабрујем борце да се Црква моли за њих, да нису сами и да их прати небеска војска. Уз подршку на небу и ову на земљи, они ће све победити. Са знањем да их код куће чекају рођаци и ближњи, да се усрдно моле за њих, наши војници могу часно и достојанствено да испуне своју дужност према отаџбини.

Порт-Артурска икона Мајке Божје, која се назива и „Тријумф Пресвете Богородице“ главна је светиња Приморја05

Какав је духовни корен овог рата и да ли од његовог исхода зависи не само будућност Русије већ целог света?
Духовни корен ових догађаја је вечна борба добра и зла, светлости и таме. У стварности, рат је увек наказан и страшан, чак и ако се води зарад добрих циљева. Ово је увек изнуђена, крајња мера у свету затрованом грехом. Када се исцрпе сва друга средства убеђивања, када се зло не може зауставити другим средствима, потребно је нешто озбиљније и радикалније. Подсећам на мудре речи Светог Николаја (Велимировића) да је рат сличан политичкој хирургији када се политичка терапија није показала успешном. Али за Русију је ово и нека врста очишћујуће ватре, која данас захвата све оно сујетно, грешно и лажно, што је тек недавно изгледало познато и исправно. Како бисмо желели да се над нашом земљом обистине речи српског светитеља: „Благо оном народу који се благовремено разоружа од грехова својих као од оружја против Бога. Никакво се зло неће моћи догодити томе народу.“ Молим се да руски народ победи то тешко искушење, да се обнови и преобрази духом.
После прогона УПЦ МП чини се да је на реду Руска црква у Молдавији. Да ли присуствујемо грубој политизацији Цркве и са којим још последицама се може суочити светско православље?
Не бавим се црквеним односима на спољном колосеку, нисам упознат са свим нијансама и детаљима. Свој став могу изразити само као приватно лице. У Молдавији, као што знамо, у догледно време предстоје избори за шефа државе, па мислим да је ескалација ситуације око Молдавске православне цркве у великој мери последица те чињенице. Ионако тешку ситуацију додатно компликују покушаји Румунске патријаршије да увуче молдавско свештенство у такозвану Бесарабијску митрополију. Притом, у ову структуру коју наша црква не признаје, прелази свештенство коме је раније било забрањено да служи у канонској Православној цркви Молдавије. Приликом њиховог преласка заобилазе се сви канони, забране се укидају.
Све то, благо речено, не доприноси ни јачању православља у Молдавији, нити развоју добрих међуцрквених односа, већ изазива велико неспокојство и црквених поглавара – митрополита Кишињевског и све Молдавије Владимира и епископата, духовенства – као и обичних верника који су збуњени. Сви се молимо да Божја истина победи и да црквени мир буде обновљен. Али време ће показати како ће се догађаји даље развијати. За сада су, нажалост, сигнали углавном негативни.
Што се тиче свих тешкоћа и насртаја које данас преживљавамо, важно је запамтити мудре речи: све пролази, проћи ће и ово. Требало би то напросто преживети, не тонути у малодушност и не губити наду у Господа, сећајући се да је „у Господа милост и избављење“ (Псалм 129).
Препознајете исте актере као у случају УПЦ МП, мислим на Цариградску патријаршију?
Понављам, тешко ми је да износим прецизне судове, пошто немам све информације о овом питању. Али на основу општих запажања о томе како су се међуправославни односи развијали последњих година и какве су аспирације цариградског патријарха, не бих се изненадио да се испостави да су у случају компликовања ситуације у Молдавији умешани прсти Фанара, који, сасвим је могуће, игра своју игру са Румунском црквом.

Превод: Ранко Гојковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *