МЕДИЈСКИ РАТ И ВОЈНА АГРЕСИЈА ЗАПАДА ПРОТИВ СРБА

Идеје о разбијању Југославије као заједничке државе, подржавању и стављању на страну сецесиониста, почеле су да се остварују оптужбама на рачун Србије и Срба којима су приписиване намере које су спонзори ратова хтели да остваре. Те идеје су најпре промовисане кроз литературу, уметност, филмске и позоришне представе, потом су се шириле преко медија и јавних дебата да би постале и политичке манифестне

У данашњем добу убрзаних промена, временска дистанца од четврт века чини се сасвим довољном да се адекватно сагледа агресија НАТО-а на СР Југославију, у чијем су саставу биле Србија и Црна Гора, као догађај који је био пресудно значајан за даље усмеравање света. С обзиром на чињеницу да нападнута земља није угрожавала ниједну државу, самовољном агресијом тада светски најмоћније војне машинерије, без одлуке Савета безбедности УН којом би се могла легитимисати ова акција, нарушен је међународни правни поредак и почела да се исписује нова историја злоупотребе бруталне војне силе у циљу потчињавања планете интересима империјалистичког хегемонизма под вођством САД.
Успостављањем силе над правом, онемогућено је процесуирање и кажњавање агресора за извршени злочин, а овај преседан неоснованог напада на једну суверену државу претворен је у праксу која се потом исказала у односу према другим земљама. Тако је већ следеће 2001. жртва био Авганистан, 2003. Ирак, 2011. Либија и Сирија, 2014. Украјина. Под велом хуманитарне помоћи, одбране људских права и успостављања демократије, скривани су егоистички, пљачкашки и стратешки интереси водеће чланице НАТО-а. У уверењу да се тако исправно поступа, креирана је политика конфронтације с Русијом и Кином, а провокативно инструирање Украјине да доведе у питање опстанак руског народа на истоку ове земље и угрози безбедност Русије узроковало је 2022. године одбрамбену реакцију Руске Федерације.
Период који нас дели од тог 24. марта 1999, када је западна војна алијанса започела бомбардовање СР Југославије, представља, дакле, релевантну историјску дистанцу која омогућује објективан увид у догађај који је потресао свет и порушио темеље његовог поретка. Важност ове дистанце се указује у светлу чињенице да су у протеклом периоду откривени бројни докази и непосредна сведочења актера овог догађаја који у потпуности осветљавају злочиначки карактер тог војног напада.

Кројачи злочиначког одела за Србе Данас се показује како је нападу претходио дуги период припреме за овај злочин и како последице бомбардовања обележавају наше време до сада. Идеје о разбијању Југославије као заједничке државе, подржавању и стављању на страну сецесиониста, почеле су да се остварују оптужбама на рачун Србије и Срба којима су приписиване намере које су спонзори ратова хтели да остваре. Те идеје су најпре промовисане кроз литературу, уметност, филмске и позоришне представе, потом су се шириле преко медија и јавних дебата да би постале и политички манифестне.
Показује се да је Србима одређена улога негативних момака у предстојећем сукобу и да су они означени ратним злочинцима и пре него што су Словенци, Хрвати, Муслимани у Босни и Херцеговини и Албанци на Косову и Метохији испалили прве метке на припаднике регуларних државних јединица војске и полиције и представнике српског народа на подручју заједничке државе и тиме започели сецесионистичке ратове разбијања Југославије. Србима су скројена злочиначка одела у која су, према унапред припремљеном сценарију, облачени након извршених недела за која су, иако невини, осуђивани без суђења.

Владавина лажи Покренуто медијском машинеријом, Срби су лажима и обманама демонизовани на Западу. Негирањем и укидањем истине, успостављена је владавина лажи које су сразмерно учесталом понављању постале утолико уверљиве за људе изложене западним медијима. Несвесни обмана и заробљени лажима, они су некритички прихватали медијске садржаје и веровали у њихову истинитост. Истина је за њих била оно што су видели на телевизији, чули на радију и читали у новинама. Медијска манипулација посебно је била изражена у кривотворењу непосредних изјава и података. Иако су истицали да исход оружаног сукоба не може бити решење националног спора, већ да преговорима и мирним путем треба доћи до прихватљивог решења за све стране у сукобу, снимци интервјуа и обраћања лидера Срба из БиХ Караџића и Младића у француским медијима добијали су у преводима сасвим супротно значење само да би се приказали као немилосрдни и окрутни агресори. Потпуним фалсификовањем њихових исказа, облачено им је већ скројено злочиначко одело.
Медијске перјанице, попут Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија, „Дојчевелеа“, „Јуроњуза“, запостављајући професионализам и објективно извештавање, ширили су најмонструозније лажи о Србима, измишљали и приписивали им најстрашније злочине које нису никад извршили и сакривали злодела која су њима учињена. Лажи о српским логорима, хиљадама избеглица и масовним силовањима понављане су, према нацистичком обрасцу пропаганде, све док нису постале истина за некритичке конзументе тих медијских садржаја. Систематским извртањем истине и пласирањем непојмљивих лажи пропагандна машинерија је најављивала нови тоталитаризам.

Западне presstitutke Најбитнији чиниоци те машинерије су купљени новинари, presstitutke, како их је назвао немачки новинар Удо Улфкоте у књизи „Купљени новинари“, објављеној 2014, а од прошле године доступне и на српском језику. Радећи дуго за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, Улфкоте је био један од водећих немачких новинара, па је утолико и значајније његово непосредно сведочење о контроли немачких и америчких обавештајних служби медија и стварања лажних вести које утичу на формирање јавног мњења о појединим политичким питањима и догађајима. Откривајући методе којима су обавештајне службе куповале новинаре, аутор признаје да је и сам подлегао том искушењу због брзог напредовања у каријери. Мотивисан реалном опасношћу избијања новог рата у Европи, он истиче да је написао ову књигу како би спречио такав рат и супротставио се политичарима и новинарима који подстичу оружане сукобе.
Будући да је у прошлости припадао новинарима који су изневерили читаоце подстичући рат, засићен таквом пропагандом открива да не живи у стварној демократској земљи, већ у некаквој банана републици у којој купљени новинари у немачким медијима, подржани од стране трансатлантских организација, извршавају налоге страних обавештајних служби и из дана у дан пишу против Русије. Признајући да је током своје дуге новинарске каријере био школован да лаже, вара и јавности не саопштава истину, Улфкоте вели: „Али видевши у неколико последњих месеци како немачки и амерички медији покушавају да започну рат у Европи, рат у Русији – то је тачка без повратка – сада ћу устати и рећи: Није било у реду што сам радио у прошлости, манипулисао људе, ширио пропаганду против Русије и није у реду што моје колеге чине и што су чинили у прошлости, јер су подмићени да издају људе, не само у Немачкој већ и у целој Европи.“ С обзиром на то да указује на суштину медијског обмањивања на Западу, Улфкотеова књига је бојкотована у Немачкој и цензурисана у енглеском издању, а систем је учинио све да остане недоступна и широј јавности.

Продаја душе ђаволу Из свог сведочења како је потписао текст о Гадафију који су му припремиле обавештајне службе, Улфкоте указује на то да су угледни новинари у Немачкој и Европи само лутке на концу ЦИА. Показује се да су они, као плаћеници, слуге и најамници финансијске олигархије и моћних интересних група који су зарад својих интереса и подстакли југословенске сецесионисте да нападају припаднике тадашње Југословенске народне армије и започну рат против Срба као најискренијих заговорника очувања заједничке државе.
Продајући душу ђаволу, многи су новинари заиграли у његовом колу, али су након злочиначког оргијања поједини од њих исказали своју критичку свест и потребу за правдом. Тако су и пре Улфкотеа Јо Ангерер и Матијас Верт у документарном филму „Почело је са једном лажи“, приказаном 8. фебруара 2011. на немачком првом каналу (АДР), доказали како је тадашњи министар одбране Рудолф Шарпинг бесомучно лагао о броју мртвих и избеглих са Косова и Метохије, масакрима над цивилима, стрељању наставника пред ученицима, концентрационом логору на приштинском стадиону и плановима Србије за етничко чишћење, само да би убедио Немце у оправданост учешћа Немачке у НАТО агресији против Србије. На основу извештаја посматрача ОЕБС-а, међу којима је био и немачки генерал Хајнц Локвај, показало се да хуманитарна катастрофа на Косову и Метохији није постојала и да стање у овој српској покрајини није могло да буде оправдање за улазак у рат на страну албанских терориста, које су и Немци помагали и обучавали у Албанији, нити је било разлога за напад НАТО-а на Југославију.

Границе самопонижавања

Након доласка на власт СНС промењен је однос према учињеном злу, јер су знатно адекватније и садржајније почеле да се обележавају годишњице почетка НАТО агресије на Југославију, али је остао снисходљив однос према главним политичким актерима извршеног злочина Герхарду Шредеру, Тонију Блеру, Билу Клинтону и његовој супрузи Хилари. Зато, иако демантована од представника наших власти, вест да би на место бомбардовањем порушене зграде Генералштаба, архитектонског ремек-дела Николе Добровића које је под заштитом и са статусом културног добра, могао неки инострани инвеститор из агресорских земаља да изгради луксузни хотел са пословним простором и више од 1.500 станова, делује национално депримирајуће.
Приликом агресије НАТО је користио бомбе са осиромашеним уранијумом који је продужио негативне последице злочиначке агресије и након њеног окончања. Несумњиво је да је употребом ових радиоактивних средстава контаминирана територија Србије и да је због тога рапидно повећан проценат оболелих од малигних болести. Италијанским војницима, који су после бомбардовања били у мировној мисији на Косову и Метохији, њихова држава је, после судског процеса, морала да исплати обештећења због тешких обољења узрокованих последицама деловања осиромашеног уранијума.
Идентичну тужбу против НАТО-а због последица деловања коришћених уранијумских бомби поднели су пред српским судским органима и наши ратни ветерани. На основу спорних сведочења о томе да током агресије ова војна алијанса није изручила никакве штетне материје, тврђено је да уранијум није штетан него лековит и да су малигна обољења код бораца узрокована њиховом лошом исхраном, стресовима и нервирањем, а не због НАТО дејстава. И док се процес у апелационом суду кретао ка ослобађању од кривице ове војне алијансе, за реч се изборио академик Алек Рачић, као стручни консултанат чији су елаборат у овом процесу судије игнорисале, и том приликом успео да каже: „НАТО је одавно заузео наше институције и поставио овакве као ви да га штите од тешких ратних злочина које је починио, али за то су заиста морали да одаберу не само људе без образа, части и морала већ и класичне дегенерике с физиолошком тупошћу ко основном дијагнозом. Радом за НАТО не само да радите против себе и својих предака које сте оскрнавили већ уништавате и будућност своје деце упорним залагањем за теорију како НАТО ништа осим уобичајеног оружја овде није користио. Очигледно је да сте децу збринули у НАТО земљама а овде настављате пљачку буџета склепаног од народних пара да им шаљете за школовања тамо. Направили сте таквим издајничким подрепаштвом апсурд живљења у овој држави где народ даје паре у буџет из кога се финансирају такви издајници као што сте ви, бандо хохштаплера и вуцибатина!“
Ове речи сажето указују на крајњу тачку у развоју снисходљивог односа жртве према свом џелату. Уколико је својевремено и било настојања да се због свог опстанка жртва привремено идентификује с агресором, онда је крајње бизарно да се њено неосуђивање зликоваца претвори у прећутни став извињења и коначне захвалности злочинцима за злодела која су јој починили. Уколико се у националном самопонижавању даље од овога не може, онда нас та чињеница охрабрује пред будућношћу у којој можемо очекивати да у поносном исказивању себе доживимо и лепше животне тренутке

Оаза у пустињи Имајући у виду ове медијске манипулације, рату Запада против Србије и српског народа претходи жестока расистичка пропаганда. Измишљени и преувеличани злочини Срба у сецесионистичким ратовима на простору заједничке државе постали су повод за њихову дехуманизацију и демонизацију у јавном мњењу западних држава у циљу војног напада на њих. У том контексту западна пропаганда оптуживања Срба за узрочника сецесионистичких ратова и разбијање Југославије заснивала се на њиховом демонизовању и покушајима расистичког доказивања да њихова култура и менталитет имају злочиначко обележје, а циљ те пропаганде је био стављање на страну сецесиониста и вођење рата против Срба.
У сенци те најцрње медијске и политичке пропаганде којим је обликовано јавно мњење Запада, осим појединаца, попут Хандкеа, Бесона, Пинтера, који су критичким односом према тој пропаганди указивали на истину о Србима, постојала су и места другачијег мишљења. У пустињи медијског једноумног мрака, једна од тих оаза био је и париски месечник „Балкан инфо“ (Balkans infos), који је од првог објављеног броја марта 1996. до последњег у августу 2014. године препознавао истину о догађајима разбијања Југославије и жртвеној улози српског народа у том процесу. Месечник чији је оснивач и главни уредник био Луј Далма, а у оснивачком одбору, између осталих, били Патрик Бесон и Владимир Волков, био је светионик у медијској тами Запада.

Од пропаганде до војне агресије Лажним вестима о наводним злоделима, Срби су демонизовани и представљени као варварска опасност за цивилизовани свет и читаво човечанство, тако да је у јавном мњењу Запада подржан захтев за агресијом на њих и њиховим уништавањем. Приказивани као нељуди, они су постали 1995. године предмет НАТО агресије најпре у Босни и Херцеговини, а потом и у етничком чишћењу и протеривању из Хрватске у акцији „Олуја“.
Тај рат Запада против Срба се наставио и наредне године пружањем материјалне и војне помоћи албанским терористима и сепаратистима на Косову и Метохији који су нападима на српско становништво и регуларне српске полицијске и војне снаге провоцирали ескалацију сукоба након којих су 1998. и почеле отворене претње Запада Србији војном интервенцијом. Иако је Србија новембра те године пристала на повлачење знатних војних и полицијских јединица, провокације су настављене добијајући све опаснији и организованији облик. Након успостављања Косовске верификационе комисије ОЕБС-а, с малициозним шпијуном ЦИА Виљемом Вокером на челу, могао је да се 15. јануара 1999. догоди Рачак. У бриљантно изведеној антитерористичкој акцији српских специјалаца у овом селу, убијене терористе Албанци преоблаче у цивилна одела, да би Срби били оптужени за масакр над цивилима. Овај догађај је, због наводне прекомерне употребе силе у обрачуну с терористима праћен лажним подацима о хуманитарној катастрофи косовско-метохијских Албанаца, био покриће за почетак рата. Међутим, за његов непосредан повод послужило је одбијање понижавајућег ултиматума Србији на преговорима у Рамбујеу да НАТО окупира њену територију, користи њене ресурсе и унапред буде ослобођен одговорности за све прекршаје и злочине које буде починио. Тако је због доследне борбе за очување свог територијалног интегритета против албанских сепаратиста Србија постала мета НАТО агресије, а почетак рата 24. марта 1999. био је остварење једине опције Запада у потчињавању Србије глобалном неолиберализму и њеном кажњавању за отпор у неприхватању његових ултиматума.

Ратно бешчашће Не повинујући се диктатима Запада, Србија је после двоипомесечног рата са НАТО-ом потписала примирје, чије су непосредне импликације биле окупација јужне српске покрајине и стварање лажне НАТО државе као стратешког упоришта ка даљем ширењу овог војног савеза у конфронтирању и сукобу с Русијом. Остварењем тих стратешких циљева, и самопотврђивањем овог војног савеза у години обележавања и слављења његовог полувековног постојања, постали су потпуно јасни и стварни разлози напада НАТО-а на Југославију. Иако су ову ратну операцију агресори званично назвали „Савезничком силом“, нападнути Срби су је због њеног лицемерног цинизма означили „Милосрдним анђелом“, чији је демонски карактер постао симбол ратног бешчашћа у једној од најсрамнијих и најбруталнијих војних агресија у савременој историји.
Будући да је већ годину дана након агресије дошло и до политичких промена у СР Југославији и у Србији, представници нових демократских власти успостављених после 5. октобра 2000. су у све помирљивијем односу према НАТО-у, који је остао непоколебљив у исправност извршене агресије, наликовали жртви која би на крају требало да се извини џелату за злочин који је извршио над њом. Од тада је и престало да се говори о агресији западне војне алијансе, већ се она само еуфемистички називала војном интервенцијом.

Роловање памћења Злодела се нису помињала да се њихови извршиоци не би увредили, а трагови њиховог злочина су уклањани да им у суочавању са њима не би било неугодно. Обележавање 20 година од агресије НАТО-а у Културном центру Србије у Паризу биће запамћено по скандалу. У настојању да се не само домаћа већ и инострана јавност упозна са истином о бомбардованој Србији, Историјски музеј Србије организовао је изложбу „Србија 1999 – 20 година после – док су бомбе падале“. Тако је 23. марта у Паризу и отворена ова изложба на којој су представљене слике Владимира Величковића и Биљане Вилимон, као и документарне фотографије о бомбардовању. Међутим, пре организованог пријема у нашем Културном центру 25. марта, слике Биљане Вилимон су уроловане а документарне фотографије и каталози изложбе склоњени, да због њих, како је проценио директор Центра, не би било непријатно официрима НАТО-а и осталим иностраним званицама.
Обавестивши о томе нашу јавност, часна и храбра Наташа Пејин је демаскирала поданичко понашање тадашњег челника Центра, познатог до тада по свом вербалном јуначењу. Уместо неговања културе сећања као начина превазилажења непријатног искуства, роловање и скривање болних садржаја колективне трауме пред онима који су је узроковали симбол су бесрамне тежње да се потисне, избрише овај злочин и одложи суочавање са истином о њему. Тим роловањем се подлегло искушењу потискивања болног колективног искуства које је било и јесте реална претња присилног самозаборава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *