ILI-ILI I POSLE TOGA: GDE MI TO KOPAMO ROV

Kako smo od Društva srpske slovesnosti stigli do društva srpske beslovesnosti?

Nije „evropski put“ uvek bio put bez nade. Evropa do druge polovine XX veka nije bila ni unija ni kolonija, a ni mi nismo bili društvo bez uvida u logiku istorijskih kretanja.
Tako je naše Društvo srpske slovesnosti (31. maja 1842, osnivači Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić), kad god neko posle više od vek i po osmotri „istorijske uslove u kojima je ono nastalo, razvijalo se i radilo, vidi se da je dalo veliki doprinos deprovincijalizaciji i evropeizaciji naše nauke“ (V. Krestić). Ono što je sledilo slovesnost (mudrost, celomudrenost) posle se, po evropskim uzorima, pretvorilo u akademiju – sad se zove SANU.

ATEISTI I SATANISTI Ako Srbija 1878. godine postaje nezavisna, onda je jasno – da su se oni srpski akademici ponašali kao ovi današnji, oni bi radili na „otomanizaciji naše nauke“ i umetnosti. A da se „naši najučeniji“ drže kao Domanovićev vođa, pokazala je inicijativa iz SANU da se ustanovi privede Marina Abramović. Posle decenijskog odsustvu stava da je obaveza te ustanove zaštita srpskog identiteta (gde se i Kosovo pojavilo kao krajnja neobaveznost tog što se još zove Srpska) evo i Marine.
Besmisleno je reći da je Marina A. niko i ništa, ali to Nešto što je njena javna pojava ne samo da nema nikakve veze sa „srpskim“ nego se u javnom diskursu vezuje za – satansko. To na današnjem Zapadu nije Ništa. Naprotiv. Ali kakve to ima veze sa Srbima, koji se pretežno drže hrišćanskog? I plaćaju tu Akademiju koja im se potura kao Srpska?
I kad nisu vernici u crkvenom smislu, Srbi drže da je sve što ih čini Srbima – nastalo u hrišćanskim koordinatama. Marina Abramović potiče iz dela društva čiji su roditelji, kao Ćopićev Nikoletina Bursać, postali ateisti kad im je komesar to naredio. Ona sama je, reklo bi se, išla dalje. Komunisti su se držali ateizma (nema Boga!), a komunistički antikomunisti prihvaćeni na Zapadu su stigli do – satanizma.

FALI NEKA DASKA To je javna percepcija M. A. Prava štafeta za državu koja je na „evropskom putu bez alternative“.
Srbija je, valjda treća otpozadi po siromaštvu u Evropi, ne trepnuvši dala (2019) za pokazivanje Marininog uratka/performansa/izložbe „Čistač“ – 1,3 milion evra! (konkretno: dato 152 miliona dinara a prihod Muzeja savremene umetnosti je 18 miliona). Za ovakvu vlast nije skupo, jer je to „afirmativna međunarodna promocija Srbije kao kulturne, inovativne i kreativne zemlje talentovanih ljudi“ (Vlada Srbije). U ovakvoj državi ni drugačija akademija ne bi imala priliku da bira.
Tako smo od Društva srpske slovesnosti stigli do društva srpske beslovesnosti. Beslovesnost u smislu narodnih dosetki: „udaren mokrom čarapom“, „kome fali neka daska“, „da nema nosa travu bi pasao“…
Narod će se još nečega setiti, ali prvaci „u zemlji talentovanih ljudi“ će nastaviti „evropskim putem“ koliko košta da košta. Naš predsednik je (kako javlja Fajnenšel tajms) obećao Emanuelu Makronu da će platiti koliko treba da se konačno otkačimo Rusije – „dozvoljava isporuke municije srpske proizvodnje u Ukrajinu i odlučio da kupuje zapadno oružje“. Za početak ćemo za „rafale“ baciti tri milijarde evra. A onda idemo dalje…
Tu bi i Akademija mogla ponovo da se istakne, jer se ovih dana pojavila profesorica Elektrotehničkog fakulteta, Beogradski univerzitet, koja je uspela da nam javi da – osiromašeni uranijum nikad nikom nije naneo nikakvu štetu. „Dakle, čitava priča o osiromašenom uranijumu, da je današnje stanje naše populacije… posledica osiromašenog uranijuma… To apsolutno ne stoji.“

OSIROMAŠENA NUKLEARNA BESLOVESNOST Ovaj „apsolutni“ pronalazak prof. dr Koviljke Stanković, uža naučna oblast nuklearna tehnika, zadiviće Pentagon i NATO (oni nikad nisu išli tako daleko), a one italijanske sudije koji su uvereni (na osnovu potvrda veštaka) da uticaj osiromašenog uranijuma na tumore sa smrtnim ishodom „apsolutno stoji“ treba osuditi na doživotnu robiju. A ona kad bude predložena za Nobela (za šta god), da se seti lekara koji je službovao po mirovnim misijama i govorio da je osiromašeni uranijum izvor zdravlja.
Eto, učenoj ženi je trebalo četvrt veka da svetu javi istinu. Ali zavist ni danas nije utihnula. „Čezar Bordžija je jednu budalu naterao da hoda bosa po vatri. Ja bih predložila da se Kurviljka podvrgne javnom eksperimentu, te da za Pink spava u kući okićenoj osiromašenim uranijumom jedno mesec dana čisto da dokaže sopstvenu tvrdnju“, između ostalog pišu njene kolege u „Odjecima i reagovanjima“ ETF, za javnost anonimni.
Koliko je puta Koviljka u objašnjavanju upotrebila prilog „apsolutno“, ne bi bilo čudno da Pentagon zaspe Vašington osiromašenim uranijom da bi čitavom svetu pokazali kako se čini kad se objave velike naučne istine.
Naravno, vi po inerciji mislite da je prof. dr Stanković sve ovo uspela uprkos zloj državi. Ali izgleda da niste u pravu. Dok je naš predsednik u Parizu prošle nedelje čekao da ga „na evropskom putu“ primi E. Makron, on se susreo s Lidijom, Bogdanom i Lukom. Na Instagramu ih je predsednik pokazao tako umilnim kao da su Gaja, Raja i Vlaja. Oni su „članovi Srpskog nuklearnog društva, osnovanog u Francuskoj, koje je postalo deo Evropskog nuklearnog društva“, što naravno znači da su „ovi divni i pametni mladi ljudi ponos Srbije“, a i „oduševljeni su inicijativom srpske države da se u budućnosti osloni na nuklearnu energiju, kao jedan od najčistijih izvora električne energije“. I krešendo: „Spremni su da pomognu svojim znanjem i razmišljaju o povratku u Srbiju. Ponosan i srećan zbog toga!“
Dirljivo! Ovo troje mora da se prezivaju Ajnštajn kad naš predsednik u njima vidi takvu garanciju za tako ozbiljne društvene odluke. I dodavanje Francuskoj još naših para.
A znate li ko je predsednik Srpskog nuklearnog društva? Pa naša Koviljka! A pre koliko decenija je osnovana ta izvanredna ustanova o kojoj visi budućnost Srbije? Prošle godine. 2023! Tako se to radi u savremenom društvu srpske beslovesnosti. Do juče je neupitno objašnjavano kako nema ništa bez mini-hidrocentrala u koje „investiraju“ kumovi, a sada – nuklearke! Jer Evropa, tj. u ovom slučaju Francuska – nema alternativu.

ŠTA RUSI VIDE Ali tu je došlo, ostanimo pri električarskom rečniku, do nekog kurcšlusa. Valjda zato što nije blagovremeno osnovano Srpsko rafalsko društvo (recimo na Svetog Savu 2024), pa da predsednik u Parizu pokaže Gaju, Raju i Vlaju u uniformi francuskih pilota. A onda su se u prazan prostor ubacili „maligni“ Rusi.
Ruska gazeta, list iz krila Kremlja, tvrdi da je izjava Emenaula Makrona na konferenciji za medije, kako Srbija mora da stupa „evropskim putem“ (iako Makron godinama tvrdi da nema širenja EU u dogledno vreme) „zato što Srbi moraju da potvrde ovaj strateški izbor u praksi tako što će započeti ‚bližu koordinaciju odluka sa rukovodstvom Evrope u oblasti spoljne politike‘“.
Šta to znači konkretno? Gazeta podseća na izjavu finskog predsednika Aleksandera Stuba: „Mi možemo postići samo mir na bojnom polju“ i „nema apsolutno nikakvog političkog dijaloga s Moskvom“. Ko bi pitao finskog predsednika za mišljenje o tom kardinalnom pitanju da on nije zadužen da objavi „stav ne samo Helsinkija već i čitavog rukovodstva EU. Makron je predložio da njegov srpski kolega u Parizu sledi istu liniju ponašanja prema Rusiji“. Iako je Francuzima dao aerodrom, gradnju metroa, kupuje „rafale“ (tri milijarde evra), neuklearke itd…
Ali Vučić kao da ne razume da su putnici na „evropskom putu“ samo potrošni materijal za makrone, šolce, borelje… Emanuel M. je, kako javlja Mond, za Ukrajinu spremio 126. pešadijski puk, jedinicu nastalu 1810. i koja je pod Napoleonovom komandom išla na Rusiju. „Napoleonov puk bi mogao biti poslat u Odesu“, jer je on u ruskom raspadu u revoluciji 18. decembra 1918. zauzeo Odesu i držao je 100 dana.
Kad se tome doda i iranski dron-odgovor Izraelu, rat nam namiguje sa svih strana.
Ne znam da li napoleonski pajac planira da se Srbi „na evropskom putu“ spreme za Odesu, ali – zašto ne. (Razumete da je Odesa ovde šifra.) Kad sve daješ ni za šta, kako se ponaša država Srbija godinama, nema razloga da se ne traže i ta usaglašavanja s „evropskom spoljnom politikom“. Baš me zanima kako bi zvučao taj otpravak srpskih junaka na Istočni front! Sigurno bi se spomenuo Milan Nedić, koji pre osam decenija nije imao hrabrosti za takav potez.
Kad je posle Vučićeve posete Makron otvarao fabriku baruta, objavio je da je „potrebno da se prepozna nova geopolitička realnost i ubrza prelazak na ‚ratnu ekonomiju‘ kako bi se nastavila podrška Ukrajini i jačanje odbrambenih sposobnosti Evrope“. Čovek pijan od istorijskih izazova. Zato naši „evropski putnici“ ne mogu očekivati da ih mali Napoleon tretira kao veliki Hitler Nedića.
Junačka srpska vojska, koja mirno osmatra kako Makron podržava albanske teroriste da maltretiraju Srbe, mogla bi se naći u prvoj jurišnoj formaciji na ruske položaje. Zašto ne? Gde je srpska municija, tu će i srpska vojska! Za takve ko Srbi logično je da se „evropski put“ plaća krvlju? U društvu srpske beslovesnosti će se to primiti i bez mrmljanja.
Ipak, kao da je Vučić tu žmirnuo, te je „francuski predsednik pozvao srpskog kolegu da dobrovoljno podnese ostavku… Ovo nije rečeno direktno“, piše Ruska gazeta, „ali se jasno čita između redova“. Novine su to razumele kao poziv na „političko samoubistvo“. Naš predsednik je nastavio o 12 „rafala“…

P.S.

Kad nekom daju kolumnu u novinama, on ne mora da se drži strogih pravila novinarskog pisanja. Čak može i da citira sebe. Znate ono, čitalac će setiti da je moja malenkost već napisala… I, evo, u prošloj kolumni, u Pečatu br. 805: Ako bi ova vlast bila stavljena pred dilemu: ili šest i po miliona građana Srbije ili Dinko? Ne bi izgubila ni sekundu. Zna se! Dinko! Jer mi smo na evropskom putu. A Dinko je evropska vrednost. Srbi su evropska nepotreba.
A naša vlast čini sve da nas uevropi. Tako da tu dilema ne može biti… A za nas, koji nikad nećemo moći podinkoviti, tužno je što ne shvatimo da rasrbljavanjem Kosova odlučno koračamo u – samoponišatavanje. Može biti istorijsko.“
I dešava se… Dinko Gruhonjić je za narod, čija je ovo država formalno, govorio da je „postgenocidno društvo“, „duboko degenerisano društvo“, s „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“ kojima će „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“ i čija deca žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“… I ništa. Država će pokazati da je bio u pravu. Jer ako gledamo kako su postradali oni koji su govorili i delali kao Gruhonjić, on može očekivati da postane ambasador (Sarajevo, Zagreb a što ne i London) ili ministar za kulturu i informisanje… Rano je za ministra vojnog.
Ali kad je prof. dr Dejan Mirović „24. februara 2023. kod spomenika caru Nikolaju na Andrićevom vencu ‚održao javno okupljanje bez prijave nadležnom organu‘ pri čemu su, prateći društvene mreže, policijski službenici ‚uočili video-objavu na kojoj prof. dr Dejan Mirović poziva na molitvu za uhapšene“ Dejana Petra Zlatanovića i Damnjana Kneževića (čiji je zločin, podsećamo, što su javno izvikali Ko potpiše, njega ubiše, misleći na Kosovo), a „nešto kasnije ispred Crkve Svetog Marka ‚okupljene pozvao da odu do Ruske crkve kako bi tako zapalili sveće za uhapšene i pomolili se za njihovo zdravlje‘“, tužilac N. Pantelić je razumeo da treba da reaguje.
Biti opisan kao „postgenocidno društvo“ je u našoj beslovesnosti, eto, poziv da se iskupimo u rovovima oko Odese. A konkretna kritika predsednika da je „prihvatanjem francusko-nemačkog plana izvršio državni udar“, da je „uzurpirao sve tri grane vlasti“, da je „najveća opasnost za pravni poredak u Srbiji“ – to je zločin.
Beslovesnost je naša hiperrealnost. Nadamo se da nije i sudbina. Jer evropski put vazda staje u one stihove Arsena Dedića: Stajao sam ispred grada / Grad bez vrata, ja bez ključa. Ali platićemo mi. Za cenu ne pitamo.

Jedan komentar

  1. Užas! Užas! Užas…! Sam crni užas me obuzima dok čitam tekst g. Reljića. I prisećam se da sam prvi komentar napisala upravo na njegov tekst AKADEMIJA IZ KNEZ MIHAILOVE 35 SADA NIJE SRPSKA, 18.1.2021. Kritikovala sam Akademiju kao skup ljudi koji dobro žive, zaklonjeni iza debelih zidova zdanja koje je za mene, nekad, bilo pojam kao stecište najumnijih glava Srbije. Od 2021. godine, do danas, stvar je još gora: i SANU je postala promoter srljanja putem “bez alternative”. Razmišljanja o M. Abramović na “inovativan” način je sramotno! Ko je uopšte ta Marina? Ah, da! Njen “Čistač” je definitivno ostavio krupan trag u umetnosti, jednako kao što je Država ostavila trag u besmislu, izdvajanjem silnih para za njenu glup performans “Čistač”.

    Znala sam, od početka, da predsednik LAŽE; da Srbija, itekako, šalje svoje proizvode namenske industrije u Ukrajinu.

    Šta je, uopšte, tražio Vučić kod Makrona, baš ovih dana? Ja to vidim kao putovanje radi dodvorenja Napoleončiću-Makronu. I ko zna kakvih sve obećanja je dao! Mogla bih da ih nabrajam, i nijedna reč ne bi bila pogrešna niti suvišna.Njegova egzaltiranost prijemom u Francuskoj izazvala je u meni samo stid: zar toliko nema dostojanstva i osećaja mere?

    Volela bih da čujem reč stručnjaka o avionima “Rafal” kojima je Vučić oduševljen. Ko je on da o takvim stvarima odlučuje – kao da je u Francusku otišao da kupi novu kravatu za sledeći susret sa stanovitim Volodimirom! A ko ima, danas, osvedočeno, najbolje ratne avione, tenkove? Ko po svetu pravi odlične nuklearke, uostalom? A pre svega: otkud Vučić zna da su nam neophodne nuklearke, pored velikih reka? Za “osveštavanjem” tih planova čak je (zlo)upotrebio i ugled ministra zdravlja. I nezaobilazno: Kakav je to on stručnjak pa je izračunao da će, spiskajući silne (pozajmljene) milijarde za EKSPO (ah, i stadion nazionale!) vraćanjem 2-3 milijarde (ako i toliko!) biti dobro za Srbiju?! Neverovatno je šta sve taj čovek (umišlja da) zna bolje od svih.

    Dinko nije zaslužio da bude priupitan, na nadležnom mestu, za svoje istupe kojima blati Srbiju? Ma, kakvi; biće čak nagrađen – toga smo se već nagledali!

    Ali: “Borićemo se, snažno ćemo se boriti, za naš narod, za našu zemlju! Živela Srbija!”

    Kako? Zar OVAKO? Dajući SVE – NI ZA ŠTA?! Praznom retorikom samo za domaću scenu? Dok gledamo kako silni VUK postaje pokorni MIŠ – čim prekorači granicu Srbije… (kako neko reče).
    Tzv. opozicija, koja bi odmah, bez da tvrdi pazar, dala takođe sve, čini to bar otvoreno, a ne perfidno na način našeg predsednika koji se opija samozavaravanjem da narod ništa ne primećuje… a ionako – baš ga briga!

    SVE, baš SVE je samo puko dodvoravanje i ispunjavanje uslova za integraciju u EU kojoj predviđam još najviše dve godine postojanja.

    6
    2

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *