I BI RAHMANJINOV

Veličanstveni pijanista Denis Macujev nastupio je 3. aprila na Kolarcu, kao solista u drugom Koncertu za klavir i orkestar Sergeja Rahmanjinova, praćen Simfonijskim orkestrom RTS sa dirigentom Dejanom Savićem

Beograd je posle dva odlaganja konačno dočekao ruskog pijanistu Denisa Macujeva. I vredelo je sačekati. Velika ruska škola pijanizma iznedrila je veličanstvenog pijanistu, kakvog odavno nismo čuli na koncertnom podijumu. Nastupio je 3. aprila na Kolarcu, kao solista u drugom Koncertu za klavir i orkestar Sergeja Rahmanjinova, praćen Simfonijskim orkestrom RTS sa dirigentom Dejanom Savićem.
Da bi čula ono zbog čega je i došla, beogradska publika je u prvom delu koncerta bila primorana da sluša predugo i neinspirativno delo mladog Johanesa Bramsa – Serenadu br. 1. Tu se Brams vežbao u orkestraciji, jer je u originalu delo napisano za duvački i gudački nonet, pa ga je Klara Šuman nagovorila na ambiciozniji sastav. Ni sam kompozitor nije bio zadovoljan svojim početničkim ostvarenjem. Koncipirana u šest stavova, Serenada se odvija mlako, ponekad isprazno, repetitivno, iako se na momente oseća Bramsova kreativna snaga koju će kasnije ispoljiti u drugim orkestarskim delima. Možda da je bila kraća… Orkestar se zaista potrudio da ovo za sve prisutne zamorno delo oživi – imali su težak zadatak, koji su dostojanstveno ispunili. Lepo je što smo čuli potpuno nepoznato Bramsovo delo, a mogli smo i bez njega.
Naravno, kao što se očekivalo, u drugom delu Rahmanjinov je eksplodirao u svim svojim orkestarskim i majstorskim bojama. Denisa Macujeva, uvek punog mladalačkog entuzijazma, publika je burno pozdravila već pri izlasku na scenu. Onda je usledio muzički orkan koji nas je sve ostavio bez daha. Macujev poseduje ogromnu paletu klavirskih boja, od pijanisima koji lebdi kao prozirni oblak, do gromovitog fortea, ali ne i gruvačkog, koji klavir postavlja kao ravnopravnog sagovornika simfonijskom orkestru. Svaka fraza i svaki ton kod Macujeva imaju svoj smisao i nešto govore, za sebe, ali i na velikom planu cele kompozicije. On sebe interpretativno smešta između Svjatoslava Rihtera koji je pobožno pratio sva uputstva kompozitora i Horovica koji je to radio mnogo manje, pa je neodoljiv upravo njegov lični pristup Rahmanjinovom mnogo sviranom koncertu. Isijava neverovatnom energijom i snagom, fizičkom i psihičkom – trenirao je hokej, fudbal… nastupa često, gotovo svakog dana zato što na taj način ostaje uvek u sviračkoj formi, na pozornici koja je njemu magično mesto na kome se razmenjuje energija sa publikom.
Ovaj klavirski koncert smo slušali više puta poslednjih meseci, ali Rahmanjinov-Macujev priredili su nam poseban autentičan doživljaj i uživanje. Orkestar se pokazao kao odličan saradnik, predvođen nadahnutim maestrom Savićem. Pijanista je dobio zaslužene ovacije, odužio se sa dva bisa. Prvi, lirski, sa božanstvenim pijanom i eteričnom muzikalnošću, drugi – ležerna džez improvizacija na klasične teme, burna i spektakularna tehnički i muzički. Macujevu leži sve, od baroka do džeza, što je retka pojava u svetu klasične muzike. Nadamo se da će nas ponovo obradovati, resitalom u skorijoj budućnosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *