И БИ РАХМАЊИНОВ

Величанствени пијаниста Денис Мацујев наступио је 3. априла на Коларцу, као солиста у другом Концерту за клавир и оркестар Сергеја Рахмањинова, праћен Симфонијским оркестром РТС са диригентом Дејаном Савићем

Београд је после два одлагања коначно дочекао руског пијанисту Дениса Мацујева. И вредело је сачекати. Велика руска школа пијанизма изнедрила је величанственог пијанисту, каквог одавно нисмо чули на концертном подијуму. Наступио је 3. априла на Коларцу, као солиста у другом Концерту за клавир и оркестар Сергеја Рахмањинова, праћен Симфонијским оркестром РТС са диригентом Дејаном Савићем.
Да би чула оно због чега је и дошла, београдска публика је у првом делу концерта била приморана да слуша предуго и неинспиративно дело младог Јоханеса Брамса – Серенаду бр. 1. Ту се Брамс вежбао у оркестрацији, јер је у оригиналу дело написано за дувачки и гудачки нонет, па га је Клара Шуман наговорила на амбициознији састав. Ни сам композитор није био задовољан својим почетничким остварењем. Конципирана у шест ставова, Серенада се одвија млако, понекад испразно, репетитивно, иако се на моменте осећа Брамсова креативна снага коју ће касније испољити у другим оркестарским делима. Можда да је била краћа… Оркестар се заиста потрудио да ово за све присутне заморно дело оживи – имали су тежак задатак, који су достојанствено испунили. Лепо је што смо чули потпуно непознато Брамсово дело, а могли смо и без њега.
Наравно, као што се очекивало, у другом делу Рахмањинов је експлодирао у свим својим оркестарским и мајсторским бојама. Дениса Мацујева, увек пуног младалачког ентузијазма, публика је бурно поздравила већ при изласку на сцену. Онда је уследио музички оркан који нас је све оставио без даха. Мацујев поседује огромну палету клавирских боја, од пијанисима који лебди као прозирни облак, до громовитог фортеа, али не и грувачког, који клавир поставља као равноправног саговорника симфонијском оркестру. Свака фраза и сваки тон код Мацујева имају свој смисао и нешто говоре, за себе, али и на великом плану целе композиције. Он себе интерпретативно смешта између Свјатослава Рихтера који је побожно пратио сва упутства композитора и Хоровица који је то радио много мање, па је неодољив управо његов лични приступ Рахмањиновом много свираном концерту. Исијава невероватном енергијом и снагом, физичком и психичком – тренирао је хокеј, фудбал… наступа често, готово сваког дана зато што на тај начин остаје увек у свирачкој форми, на позорници која је њему магично место на коме се размењује енергија са публиком.
Овај клавирски концерт смо слушали више пута последњих месеци, али Рахмањинов-Мацујев приредили су нам посебан аутентичан доживљај и уживање. Оркестар се показао као одличан сарадник, предвођен надахнутим маестром Савићем. Пијаниста је добио заслужене овације, одужио се са два биса. Први, лирски, са божанственим пијаном и етеричном музикалношћу, други – лежерна џез импровизација на класичне теме, бурна и спектакуларна технички и музички. Мацујеву лежи све, од барока до џеза, што је ретка појава у свету класичне музике. Надамо се да ће нас поново обрадовати, реситалом у скоријој будућности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *