DEKADENCIJA

Strana reč u naslovu ne savetuje se autoru, pogotovo ako piše na jeziku kadrom da izrazi i opiše bezmalo sve pojave i iskustva, u stvarnosti, ili mašti. Izbor nam se, međutim, učinio umesnim ne samo zato što je ovaj pojam – dekadencija (decadence – francuska reč za „opadanje“) – dobrano usvojen u našoj jezičkoj praksi već i zato što u svom potpunom značenju funkcioniše kao precizna dijagnoza situacije koju živimo, i to ne od juče. U nedelji za nama snažno smo iskusili svu gorčinu i zlokobni duh kolektivnog „opadanja“ društva sapetog u nevolju silazne putanje. Dani objave nestanka, mogućeg stradanja, a potom i smrti jednog deteta, diktatom medijske „poetike“, ali ne i isključivo njegovom zaslugom, uspostavili su javni konstrukt, koji je prikazao etički i psihološki sunovrat našeg društva. Srbija se predstavila u sjaju poodmaklog gubitka moralnih i duhovnih orijentira. „Mala Danka Ilić“ – reči javno i prečesto ponavljane kao nekakva lozinka navodno odgovorne brige i bola čitave zajednice, momentalnim preigravanjem i zloupotrebom, preobratile su se u meru iskazivanja nakazne bezosećajnosti, vulgarnosti i tuposti. „Mala Danka“ podsetila je Srbiju kako ona sama nije više velika u meri u kojoj je to nekada bila, posebno ne kada je reč o saosećanju, dostojanstvu, hrabrosti i plemenitosti.
Viđeno na delu, najnovije izdanje razrađene tabloidne „blokbaster produkcije“ ovog puta je učinilo pomak omogućen potpunim užasom događaja – dvogodišnje dete je nestalo, a uz objavljenu vest kačena je fotografija koja je ciljala u centar sposobnosti doživljavanja empatije, u pleksus osećajnosti, čija povreda vodi u masovno „živčano“ rastrojstvo. Zloupotreba, i vizuelna, bila je potpuna, bestidna, a potom je u javni prostor grunula sva raskoš uvežbanih medijskih i propagandnih šablona namenjenih mobilizaciji široke pažnje, vladanju kolektivnim energijama i moćima promišljanja. Daljim trivijalizovanjem, stvarna tragedija je izbledela u prebogatom mozaiku verzija, „brižnih sumnji“, suludih pitanja, blentavih dosetki. Roditelji su prodali dete, u pitanju je međunarodna trgovina decom, planirana otmica, ucena, satanistički ritual… Paradirala je sva silesija poznatih matrica namenjenih zasićenju neutoljive kadaverske gladi javnosti. U programiranom ranjavanju kolektivne osećajnosti, u odricanju prava na pristojnost i dostojanstvo, traje i dalje ovo suočavanje sa zlom i brukanje srpske nacije povodom slučaja „mala Danka“.
Ostaje „staro“ pitanje: da li je uloga ove čudovišne zloupotrebe javnog prostora namera da se iz domena kolektivne pažnje uklone drugi sadržaji i važna pitanja, ili je reč o nečemu što ne razumemo? U svakom slučaju, dok uz fotografiju nasmejanog ubice, pored deteta sa cuclom, čitamo naslov „Davio sam je golim rukama“, zaključujemo da nije preterana metafora u pitanju: osećamo li, posle ovog „priznanja“, svi nekakve „gole ruke“ obavijene na kolektivnom „golom vratu“ nacije?
Kao pažljivo izvedena stručna anamneza obolelog, upravo nam leksikografske i rečničke odrednice pojma „dekadencija“ pomažu da zaključimo i šta nam se događa i da razumemo razloge dubokog i sramnog preobražaja etičkog i mislećeg bića našeg naroda. „Propadanje društva ostvaruje se odbacivanjem ili gubitkom nekadašnjih moralnih načela ili zakona, čime se postiže haos u društvu, opadanje morala i anarhično ponašanje.“
U podsticajnim pojašnjenjima pojma dekadencija kaže se da je „dekadencija izrođavanje, postepeno nestajanje energije, stvaralačke moći, simptom propadanja, iscrpljenja ili rasula, nazadovanje“.
Pomenuto „postepeno nestajanje energije“ zaista uočavamo u našoj kolektivnoj mentalnoj ukočenosti, u više glumljenoj nego spontanoj usplahirenosti pred užasom imenovanim kao „smrt Danke Ilić“? Jesmo li osramoćeni? Poniženi? Kako se stiglo do ove tačke, do ove jasnoće da je Srbija „u opadanju“? Ko nam to radi, jesmo li i sami saučesnici u sopstvenom sveobuhvatnom decadence? Pokazano je, ne samo ovim povodom, ali ovog puta drastično, da pristajemo na brisanje mere i dostojanstva. Da ne poštujemo tragediju i bol, i da nam je svejedno samo ako „priča“ dobro štima u javnom prostoru, i daje krila šansi da svom snagom vrisnu najave, udare naslovi, usijaju se mreže, i zapršti na Tik-toku.
Ima li tragova za razumevanje ovih pojava u objašnjenju čemu to kao društvo – prema deklarativnom izjašnjavanju vodećih srpskih političkih lidera – danas stremimo? Naša htenja i želje, kažu političke elite, okrenute su Zapadu. Da li je to razlog što se i vrednosni sistem srpskog korpusa ubrzano menja i prilagođava? Šta nam je to ušlo pod kožu od diktata sveta za koji se opredeljuju ovdašnja službena vrhuška i vladajuća klasa!? Ako je tako, trebalo bi da budemo svesni činjenice na koju upozorava nama dobro poznati ruski senator Aleksej Puškov: „Zapad je prestao da bude hrišćanski, a glavna stvar koja se Zapadu desila u proteklih 20 godina je dehristijanizacija. Spoljni atributi su sačuvani – postoji crkva, postoji papa, izgleda da ima parohijana, iako se njihov broj smanjuje. (…) Crkva je izgubila svoj društveni značaj.“ Razumemo da nije ovde reč samo o „crkvi“ kao instituciji! „Dehristijanizacija“ podrazumeva mnogo više i daleko dublje promene.
Naš život je inače inficiran, dakle do bolesti zaražen – politikom. Kako pak političari utiču na dekadenciju srpskog društva koja je pre galopirajuća nego što je „postepeno propadanje ili slabljenje pojedinaca, organizacija, kulture, društva”?
Definicije – a one nisu tek „knjiška zanovetanja“, već prosejano i preživljeno iskustvo generacija žrtvovanih sebičnim interesima političara – fenomen dekadencije, rečima filozofa, objašnjavaju i ovako: „Bitni uzroci dekadencije su defektne političke institucije koje dovode do propasti postojećih dobrih običaja i vrlina; vidimo propratnu pojavu civilizacije koja je prirodnog čoveka rešila njegove dobrote.“
Srbija jeste zagazila u dekadenciju, u gubitak svoje duhovne i etičke supstance. Slučaj koji pominjemo, ne ciljajući samo na kriminalni čin ubistva već više na kriminalnu i nedopustivu javnu zloupotrebu ovog događaja, potvrđuje da je Srbija na putu „opadanja“. Ovako masovno letargična i zanemela, ona mora da se trgne, da osvesti predstavu o tome šta joj se događa i na šta pristaje.
Poznati javni delatnik nedavno nam je skrenuo pažnju da Republika Srpska „u susret ekstremnoj agresivnosti Zapada, već neko vreme okreće drugi list – kao odvraćajuće i odbrambene mere prema toj agresivnosti“. Podsećajući da „ista agresivnost uzima maha sada i prema Srbiji“, on zaključuje da Srbija „još nije okrenula drugi list“.
Neizbežno sledi pitanje: imamo li mi kao društvena i državna zajednica snage za to? Snage da se vratimo „sebi“, dakle svojoj duhovnoj i moralnoj vertikali? Uvereni da je takva moć neupitna, podsećamo da „okretanje lista“ podrazumeva da, saglasni i složni, najpre kažemo, tačnije da zagrmimo: Dosta! I da, u maniru poznate zapovesti, upozorimo: Ove gadosti ne činite više, ne u naše ime!

2 komentara

  1. G-đa Blagojević je definisala ono što me je. sve vreme od strašnog događaja, žuljalo i izazivalo nelagodu u vestima o tragediji “male Danke Ilić”; svim nagađanjima i opisima u nedopustivom senzacionalizmu.

    Da, i srpsko društvo je “uhvatilo korak”; uspešno smo se našli na putu dehristijanizacije: napustili smo dobre stare pravoslavne običaje, izgubili meru, prirodnu dobrotu i sposobnost za stvarnu empatiju. Ništa što se događa u svetu, uostalom, i ne dotiče nas na pravi način.

    Jednom reči – dekadencija! I to je TO!

  2. Izvanredna analiza, koja nameće pitanje: Zašto slučaj deteta Danke, novine i televizija koriste za jezivo iživljavanje nad narodom, koje mogu da uporedim sa uživanjem krvnika nad žrtvama u logorima NDH ?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *