ЗЕЧЕВИЗИЈА – Сан о смирењу

Поводом ТВ серије Кожа, аутор Никола Коља Пејаковић, Србија-РС, 2024

Никада није био узнемиренији свет, растрзан између хиљаде претњи које свакодневно стижу до нас у сенци растуће напетости; никада није била болеснија наша властита кожа ишарана тетоважама демонских облика и приштевима непознатог порекла, бачена на површ мочваре, у коју само што није потонула. Овако би се могла описати ноћна мора Пејаковићеве Коже потекле из немира и страха између црне данашњице и још горег сутра. Шта чинити? Коме да се окрене очајни човек који је сам од себе отерао Бога? Како да га утеши вера, коју ни познао није, нити је било икога да га у незнању потакне и упути. Никада нећу заборавити разговор са покојним патријархом све Русије Алексејем, кога сам (не знам само одакле ми таква смелост!) упитао „па шта је, онда, коначни циљ православља“? Није се дао збунити. Није ни трепнуо и одмах ми је одговорио: „смирење“. Да, смирење, само што је до њега дугачак и узак пут. Учитељ смирења је сам Господ: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11–29).“ И ево већ скоро две деценије размишљам у тренуцима тешких недоумица и искушења, како до смирења и како већ једном ступити на ту стазу? Чини ми се да је на крају своје трилогије Месо-Кости-Кожа Никола Пејаковић сањао неки сличан сан.

АВЕТ НЕДОВРШЕНОГ РАТА Први филм Живојина Павловића Повратак (1966), о судбини преступника који не успева да раскине са прошлошћу и да започне други живот, као да још опседа наше ауторе. Дух „црног таласа“ као да се обнавља у новом времену које, међутим, остаје у кошмару маргине и безнађа можда и тежем него што је било, јер је смирење немогуће у данашњем врзином колу робовања злу (Лихвар Немање Ћеранића из 2021. није једина домаћа паралела). Исход је, наравно, сличан. Повратник неће започети никакав нови живот јер су животни услови још тежи него у време његове прве погодбе са ђаволом. Корење зла је запретено испод привида „бољег“ живота и вуче га у бездан мутних страсти, неизмирених дугова, усплахирених савести. Све је то давно записано код Достојевског и пре њега и далеко би нас одвело тражење дубљих узрока. Код Пејаковића, прича настоји да се уклопи у савремени бањалучки миље откривен и до танчина описан у његовим серијама Месо (2017) и Кости (2020), од којих је ова потоња сага доживела приличан успех, о чему смо детаљније писали на овим странама. То је особен, наш свет, настао у крвавим конвулзијама рата, личним и колективним траумама, али свестан да је изнедрио једину неопходну државну тековину српског национа преко Саве и Дрине у ноћи вештица „међународне заједнице“, која се, ево, све горе меша у наша посла.
Сам Пејаковић је и главни глумац у улози старог грешника по имену Слободан Милошевић, што још изазива сасвим опречне коментаре и понекад се позива на „оне страшне деведесете“, које је Бобо провео на дилерском стажу између Београда и Бањалуке. Тај „дух деведесетих“, којим данас плаше малу децу и сву нашу несрећу сваљују на плећа нараштаја што нас је тада једва извукао из беде и очаја, куда су нас увалили други, лежи у подлози овог позорја и збиља буди авети недовршеног рата. Тај рат живи у поткожном ткиву данашњег варљивог мира и свако мало даје доказа о свом постојању што оптерећује Пејаковићеву драматургију тескобом. Низ епизода пружа нам слику узнемиреног света прожетог страхом да ће се убилачка трагедија поновити у епохи која поново граби ка свеопштем рату. Ове су сцене углавном општа места и много их је, чак и кад се узме у обзир „натезање тајминга“.

ПАРАЛЕЛНА МОНТАЖА На крају, међутим, долази преокрет. После препознавања страшне тајне, која покреће цео унутрашњи заплет, догађа се финале, преузето из једне нарочите матрице. Вишеструки расплет (атмосфера новокомпоноване прославе заједнице – тајкунска свадба, убиство ћерке, обрачун мафије и полиције у оближњем брлогу и Бобова лична освета у Сарајеву) припада моделу „паралелне монтаже“, који је давно открио Сергеј Ејзенштејн, а мајсторски користио његов најбољи ученик Ф. Ф. Копола у Куму II и III. „Паралелна монтажа“ открива, као код Кополе, још нешто: језиве последице погодбе несрећника са ђаволом. У суштини, овај сплет паралелних радњи, „непосредно или посредно зависних, наизменично или унакрсно спојених монтажним везама“ (Бабац) на овом месту није морална парабола него покушај есхатолошког трактата, филмског подсећања на извесност Армагедона и Последњег суда над палим човеком. „Паралелна монтажа“ је, дакле, „веома специфичан облик излагања радње, сложенији од линеарног“, јер су токови радње вођени антитезама и могу постати синтеза једне нарочите драматургије. Ово није лако постићи и зато је „паралелна монтажа“ доста редак захват, сасвим неуобичајен у текућој филмској пракси у којој и далеко једноставнији поступци представљају проблем за наше ауторе.

„Дух деведесетих“, којим данас плаше малу децу и сву нашу несрећу сваљују на плећа нараштаја што нас је тада једва извукао из беде и очаја, куда су нас увалили други, лежи у подлози овог позорја и збиља буди авети недовршеног рата. Тај рат живи у поткожном ткиву данашњег варљивог мира и сваки час даје доказа о свом постојању што оптерећује Пејаковићеву драматургију тескобом

ДУБОКО ПРОЧИШЋЕЊЕ КАО ПУТ Већ сам тај поступак представља главни преокрет који серију Кожа чини озбиљном драмом. У тренутку у коме Бобо одустаје од освете над убицом својих најближих (комшије-муслимана из истог солитера у Сарајеву) и одлази у неизвесност будућег Армагедона прочишћен од трагичких афеката (ту нам је, ако хоћете и сав Аристотел), Пејаковић више нема шта да нам саопшти осим онтолошке потребе за смирењем, што је основна сврха хришћанског етоса. Античка катарза добија овде сасвим нови, другачији вид. Сама њена појава у хришћанском кључу јесте искорак из вечите статике митолошког понављања Бартове „дубоке историје Истог“, у шта је могла да се претвори и ова прича. Немогуће је смирити се, одагнати демонске страсти, изаћи из змијског клупка грехова и раскинути погодбу са нечастивим без тог дубоког прочишћења себе самог, без открића оне христолике стазе у свету непрекидних и све већих изненађења (ава Јустин Поповић). Таква христоликост је једини пут ка смирењу: „Онај ко поседује смирење подражава самом Христу“ каже Крстогорац, старац Герман Стваровуниот, показујући нимало једноставан пут.
Зато поп Саво има нарочиту улогу у животу свог друга из младости Боба, који се забасао у зверињак греха. Млади свештеник (Александар Стојаковић) ни сам после рата није нашао мир у некој далекој Холандији и заправо не зна куд ће са собом, после исповеди и опела, пре него што свом другу каже последње „збогом“, дода још сасвим обично, једва чујно: „Све што нам треба је смирење“. Ево праве „помоћи од правог пријатеља, а пре свега, свог духовника“, учи Крстогорац, старац Герман Ставровуниот: „Бог гледа на смирене и скрушене (Ис. 66:2). Међутим, како би наступили кротост, спокој и смирење, нису потребне многобројне метаније и послушања. Пре свега твоје мисли морају се спуштати доле, ка земљи. Или горе, ка Богу, у свакодневном подражавању Христовог пута.“ Не зна Бобо како да се упути на ову страну и губи се у растрзаним сновиђењима о смирењу; аутор их види у дихроматском, црно-белом кључу да би их раздвојио од дречаво обојеног света ништавила, у који је сапет наш антихерој. Чини се да му нема излаза из мравињака у коме су дубоко закопани и Велимир Бамберг и Џими Барка из Павловићевог слепог поља. У свету без Бога другачије, додуше, не би могло ни бити.

ПОУЧАК КИШЛОВСКОГ Не знају Бобо и сваки гледалац да је овакав крај највиши досег православног осећања света, али зна отац Игњатије Брјанчањинов. Да, унутрашње смирење је коначни циљ наше вере, каже он као и сваки искрен православни богослов. „Мир Божији је и начело и непосредна последица смирења; он је дејство смирења и узрок тог дејства. Он делује на ум и срце свемогућом Божијом силом… Смирење је учење Христово, својство Христово, дејство Христово. Спаситељеве речи: ‚Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем‘, Свети Јован Лествичник објашњава овако: ‚Научите се, али не од анђела, не од човека, не из књиге него од мене, то јест од тога што ћете мене примити, од мог сијања и дејства у вама, јер сам ја кротак и смирен срцем, и душом, и телом.“ Христоликост је, дакле, једини пут ка смирењу и излазу из Бобове и Савове полифоније очаја. Ту је још један њихов сапатник, шеф полиције у Бањалуци Жарко (опет маестрални Јово Максић) који, после почињеног злочина, сав крвав, излази из Банских двора и посрће према Саборној цркви, па застаје пред њом док ја слушам великог Кшиштофа Кишловског како ми говори шта је дужност сваког верујућег филмског редитеља: „Моје је да гледаоца доведем пред Цркву, а затим га препуштам њој.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *