OTVORENA PITANJA

Decenijama se suočavamo s analitičkim obrascem čiji je zaključak: pre četvrt veka, krajem marta 1999, najavljen je početak sloma međunarodnog prava, rušenje međunarodnog poretka zasnovanog na njemu, ali i svojevrsni početak kraja kolektivno-zapadne duboke države, uz pometnju u redovima ljudskih „resursa“ koji hrane i obnavljaju ovu jedinstvenu strukturu globalne moći, pohlepe i tiranije. Opelo za dotadašnji poredak, za „međunarodni pravni sistem zasnovan na suverenitetu država, a na snazi još od Vestfalskog mira 1648“, izvedeno je u lice čovečanstvu nespremnom za budućnost koja mu se tada iskezila u svoj svojoj ružnoći. Oružana agresija NATO sile na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, počela je u večernjim satima tog 24. marta 1999, trajala je 78 dana, a potom je „ceo“ svet razumeo da je, uz zvuke sirena koje su u martovskoj noći zaurlale nad Beogradom, krenula smena istorijskih epoha. Događaji koji su nesrećama, zlom, ili pak simboličnim podsećanjima na veliku godišnjicu obeležili kraj marta ove 2024. godine, potvrđuju ispravnost razumevanja epskih dimenzija pomenutog datuma. Teški bruj apokaliptične „melodije“ zazvučao je neposredno u susret ovoj godišnjici, dramatično pojačan plamenom i masovnim stradanjem civila u Podmoskovlju, u trgovinsko-potrošačkom zdanju čije je ime Krokus u trenu obišlo svet.
Tokom nedelje za nama, u javnoj svesti srpskog društva zgusnulo se sećanje na muke i nešto malo radosti u dvadeset pet minulih godina „od bombardovanja“. Ponovno proživljavanje ondašnjih patnji, danas je prožeto teskobom, brigom i osećanjem strepnje pred neizvesnom sutrašnjicom, ne manje i svešću o pretnji da se sadašnja ratna stradanja na dva udaljena fronta, ukrajinskom i bliskoistočnom, voljom istih onih koji su 1999. satirali Srbiju otimajući joj deo teritorije, mogu preneti i na prostore Balkana. Učestalo, danas slušamo opasku: agresija na Srbiju nije posle ’99 prestala, nastavljena je drugim sredstvima! Ili – traje prerušeno i podmuklo NATO bombardovanje do poslednje razumne glave među Srbima. Uvereni da će broj srpskih razumnih glava uvek nadvisiti broj neprijateljskih bombi specifičnog mentalnog punjenja, razmotrimo kako su o godišnjici stradanja Srbije proteklih dana govorili moćni akteri u geopolitičkoj areni.
Ako je tačno da „svestrano sagledavanje geostrateške suštine tog rata tek predstoji“, za srpski narod i njegove državne zajednice jedno trezveno, i celishodno, procenjivanje svog položaja i „mere sopstvene vrednosti“ u širem globalnom kontekstu događa se upravo sada. Izjave velikih globalnih igrača povodom godišnjice NATO zločina pojašnjavaju nam budućnost. Narativi o NATO agresiji, zavisno od strana sveta s kojih stižu, upadljivo se razlikuju, a preko njihovog sadržaja, narodski rečeno, saznajemo „ko nam dobro misli, a ko nam o glavi radi“.
„Beograd je u percepciji agresora i dalje moneta za potkusurivanje i predmet podrugljivog omalovažavanja. Igra se nastavlja sa neskrivenim cinizmom“, podseća Srđa Trifković (portal NS), a njegovu ocenu proteklih dana, gotovo se utrkujući u iskazivanju bezočnog i agresivnog licemerja, potvrđuju eminentni glasovi Kolektivnog zapada.
NATO bombardovanje bilo je neophodno u tom trenutku, jer je vlada u Beogradu odlučila da koristi silu, a ne da vodi dijalog, ocenio je pomoćnik američkog državnog sekretara za pitanja Evrope i Evroazije Džejms O’Brajen. Izjavi koja protivreči samoj sebi (do dijaloga se najuputnije jelte stiže „govorom“ bombi), pridružuje se jednako mudra poruka šefa NATO kancelarije u Beogradu brigadnog generala Đampjera Romana. Ovaj vojnik visokog čina saopštava za Glas Amerike da je „vazdušna kampanja NATO-a stvorila temelje ne samo za prekid neprijateljstva već i za novi okvir trajne bezbednosti na Kosovu i stabilnosti širom regiona“. Generalova razmišljanja dostojna su, čini se, duha poznate alanfordovske logike koja se ruga razumu, a zaključke izvodi na urnebesan način. Nažalost, u ovom slučaju nema povoda za smeh.
Svojevrsno objedinjavanje visokomoralne nastrojenosti prethodnih poruka iskazano je u zajedničkom saopštenju ambasada Francuske, Italije, Nemačke, Norveške, Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, u kojem se između ostalog tvrdi – „Dvadeset četvrtog marta 1999. godine počela je vojna intervencija koju niko nije želeo“, kao i da je „operacija saveznička snaga osmišljena da natera tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića da prekine zlostavljanje civilnog stanovništva na Kosovu, da spreči humanitarnu katastrofu i omogući izbeglicama i raseljenim licima povratak, a humanitarnim organizacijama pristup Kosovu“.
Ključ za razumevanje ovog saopštenja koje je neko nazvao „uvredom časti i zdravog razuma“, kao i za pojašnjavanje geopolitičke matrice Zapada uopšte, vidimo u Trifkovićevim rečima: „Još uvek ubeđen da je pre četvrt veka na Balkanu obavio jedan odličan posao, shodno svojim globalnim ambicijama, zvanični Vašington još uvek ne shvata da doktrina globalnog intervencionizma – koja svaki kutak Zemlje tretira kao američko dvorište – mora imati za posledicu imperijalnu prenapregnutost i stvaranje kontrakoalicija, poput onih koje su došle glave Napoleonu, kajzeru i Hitleru. Pitanje je da li će – kada i po kojoj ceni za sebe i ostali svet – ovu činjenicu shvatiti vašingtonski aparatčici koji formiraju spoljnu politiku još uvek najmoćnije zemlje sveta. Zenit njene bahato razuzdane moći dostignut je marta 1999. i sada je uveliko iza nas.“
Potvrdu da se „razuzdanoj moći“ zapadnog establišmenta upozoravajuće i energično suprotstavljaju druge, jednako moćne snage multipolarnog sveta, za Srbe stiže preko nebrojenih a važnih saopštenja ruskih zvaničnika, institucija i pojedinaca. Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije podsetilo je da „Pitanje odgovornosti NATO-a za štetu nanetu međunarodnom odnosima i direktno zemlji bombardovanjem Jugoslavije ostaje otvoreno“.
Paradigmatične su i reči šefa Centra za međunarodnu bezbednost Ruske akademije nauka akademika Alekseja Arbatova: „Bombardovanje Jugoslavije, koje se poklopilo sa prvom etapom širenja NATO-a, bilo je prekretnica u percepciji ruske javnosti i političke elite. Na Zapadu to gotovo niko ne shvata. Zašto je Rusija protiv širenja NATO-a? Sve događaji u jednom lancu evropske politike, u lancu uništavanja evropske bezbednosti, koji je počeo upravo tada. Sada je došlo do logičnog kraja.“
Miniranje rasprave o NATO bombardovanju SR Jugoslavije u Savetu bezbednosti UN koja je, na predlog Rusije, početkom ove nedelje trebalo da se vodi u Njujorku, jeste udruženi „prijateljski“ poduhvat sila Zapada (dnevni red nije dobio većinu glasova!), i ne demonstrira samo njihovu nečistu savest i siledžijsku srž već i suštinske razlike u viđenju ove teme u međunarodnoj zajednici, na Istoku i Zapadu. Izvesno je: ovo je takođe „otvorena tema“. Tema koja čeka svoj red, a svetske prilike obećavaju – nema sumnje da će ga dočekati.

4 komentara

  1. Zašto smo bombardovani? Želela bih da neko pročita moj analitički tekst iz 2000. godine, napisan neposredno po okončanju “bager-revolucije”, izvedene pod dirigentskom palicom glavnog agresora, jer je to bio glas malog čoveka iz naroda I bi što bi: na čelo Srbije dođoše rušitelji svega što su generacije stvarale, kao marionete istog glavnog agresora. Usta punih demokratije, agresor nas je uspešno gađalo bombama sa otrovnim mentalnim punjenjem (kako rečeg-đa glavni urednik u svom tekstu), što u neprekinutom lancu čini i dan-danas, pomognut od svih struktura vlasti, bilo kog stranačkog predznaka, sve ovo vreme.
    Da nije tako, zar bi NATO general, iz NATO kancelarije koja se nalazi usred Beograda i to u Generalštabu(!) – davao smehotresne “mudre” izjave ? Otkud on tamo? Šta će on tamo!!! E, u tom grmu leži zec koji sve objašnjava: i zašto nam pederi paradiraju Beogradom, sugerišući da je, zapravo, pogrešno biti heteroseksualan; i zašto nam se nameću dženderi, naopaka rodna ravnopravnost, politička korektnost; zašto se urušava porodica, poništava hrišćanski pravoslavni moral, istorija, kultura, i da ne nabrajam, još mnogo toga “zašto”. Bilo bi nemoguće, da nije pomagača na tlu Srbije, koji imaju moć da prihvate one bombe sa otrovnim mentalnim punjenjem gde je – isti agresor koji nas je bombardovao – i planirao da plasira. I agresor – uspeva u tome! Ko mu je stao na put? NIKO od onih koji su to uvek mogli, da su hteli ili smeli.
    Samo mi sitni, pisali smo neke komentare, noseći Srbiju u srcu i plačući za njom!

  2. za otvorena pitanja

    OTVORENA PITANJA Vrlo poučan članak zasnovan na istini i argumentima.
    Zašto nas je bombardovala Nato-Amerika? Naravno, bombardovala nas je za svoje geostrateške ciljeve da vlada svetom, konkretno, došao red da stavi šapu na Balkan (i Baltičke držžave, sve do Ruskih granica), da širi svoje Nato-vojne baze širom sveta, prvenstveno prema Ruskim granicama.
    TREBA NAGLASITI, geopolitika Nato-a je da “proizvodi” i “koristi” krizna žarišta u svetu za svoje (okupacione)) ciljeve i ratove. Na Kosovu i Metohiji je Nato iskoristio krizno žarište da stavi šapu na Balkan, nije ga proizveo (o tome sam pisao mnogo komentara).

    Kako su NATO agresori tvrdili devedesetih godina – Nato bombardovanje bilo je neophodno u tom trenutku, jer je vlada u Beogradu odlučila da koristi silu, a ne da vodi dijalog, ocenio je pomoćnik američkog državnog sekretara za pitanje Evrope i Evroazije Džejms O,Brajen(!).
    Srbija nije htela da vodi dijalog, – neverovatno! A svi smo tada znali da je početkom 90-tih godina vlada Srbije više puta pozivala politički tim kosovskih Šiptara (sada Albanaca) da dodju u Beograd da zajednički reše političke i opšte probleme bez sukoba. Predstavnici Albanaca nisu hteli, odbijali razgovor-dijalog!
    Na kraju vlada Srbije je oformila stručni tim na čelu sa Ratkom Markovićem profesorom fakulteta političkih nauka – da idu u Prištinu na dogovor sa Albancima. Mislim da je srpski tim (delegacija) preko deset puta išla u Prištinu na dijalog – ali Albanci su uvek odbijali razgovor. Ovaj argumenat da Srbija dijalogom reši političke probleme sa Albancima na KiM (deset puta odbijan od Albanaca) – skoro da niko U Srbiji nije koristio 90-tih godina – da srpski političari ukažu na pravu istinu, da se vidi da su Srbi zahtevali dijalog, da je krivica kod Albanaca a ne kod Srba (nezainteresovanost, oportunizam, defanzivna politika). Na sceni su bile stalne stalne šiptarske i zapadne optužbe, fabrikovanje neistina protiv Srba i Srbije!

    MINIRANA JE RASPRAVA o Nato bombardovanju SR Srbije u Savetu bezbednosti UN dva puta na predlog Rusije, od strane zapada i Nato Amerike, da se zataška odgovornost za kršenje medjunarodnog prava i bombardovanja Srbije. To je OTVORENO PITANJE koje ne zastareva. Kao što je otvoreno pitanje i Rezolucija UN R-1244 – povratah hiljadu srpskih vojnika na granici sa Albanijom, i povratak 250. 000. hiljada proteranih Srba od strane Šiptara na Kosovu i Metohiji?
    Nadovezaću se na slično “Otvoreno pitanje” a u vezi Briselskog sporazuma: Briselski zvaničnici su skoro na svaki dijalog Srba i Albanaca u Briselu upozoravali “da su na stolu za dijalog” sva otvorena pitanja izmedju Srba i Albanaca, čak i ona koja do tada nisu bila!? Zašto predsednik Vučić nijednom nije postavio pitanje povratka 250.000. proteranih Srba na Kosovu (KiM) na agendu dijaloga? Pitanje povratka proteranih sa Kosova je najvažnije pitanje za medijski rat za KiM, da znaju države u svetu da se na Kosovu sprovodi etničko čišćenje i istrebljenje Srba da se otme teritorija! Možda Vučić to pitanje povratka smatra da je nerealno i neracionalno (taj termin češće koristi) – ali je vrlo važno, da ponovim, za medijsko medjunarodno informisanje i odbranu KiM!
    Da skratim. hvala na razumevanju!

    • Dodatak: (otvorena pitanja)

      Nisu dve stvari razjašnjene:
      PRVO, okalni srpski izbori za četiri srpske opštine na na severu Kosova (KiM)? Kurti nije dozvoljavao izbore. Srbi se odlučili da napišu peticiju – zamolili predsednika Vučića ako odobri. Vučić kaže, citiram: “Otišao sam u Kišinjev (Moldavija) i saopštio Makronu i Šolcu”, ali oni su rekli dobro i da traže da se podnese peticija… slede nove ucene (nema izbora)!

      Konstatacija je da predsednik Vučić sada kaže razlog za odlazak u Kišinjev (Moldavija): susret sa Makronom i Šolcom. Koliko znamo iz javnih medija – Vučić je bio na SAMITU Evropske Političke Zajednice (EPZ) u Kišinjev (Moldavija).
      Naime, 2021. godine je Evropa formirala EPZ koja će sama donositi političke odluke van okvira EU. A države kandidati za članstvo (potencirana i Srbija) ne mogu da utiču na promene odluke EPZ.

      Godine 2022. verovatno po inicijativi EPZ iniciran je Francusko-Nemački predlog ultimatum za konačno rešenje Kosova. EPZ je pokrenula održavanje samita, održana nekoliko, drugi je bio u Kišinjev (Moldavija) na kom samitu je bio i predsednik Vučić. Koji je cilj samita bio u prvi plan – da se nove članice (Moldavija, Ukrajina…) privuku-uključe u EU i Nato protiv Rusije! Nije jasno koje interese Srbija ima da srpski državni predstavnik prisustvuje na samite Evropske Političke Zajednice? Javnost nije informisana.

      DRUGO NERAZJAŠNJENO PITANJE je Ohridski sporazum – OS. Vučić kaže: od prvog trenutka smo radili na implementaciji OS i uvek je u prvi plan ZSO (u Brisel. sporazumu piše Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom: Dvostruko značenje: zašto su za Kosovo srpske opštine Asocijacija a ne Zajednica?). Mi (SRB) ispunili obaveze iz Ohridskog sporazuma oni (KS) ništa, jer oni ne žele ništa od toga. Ne zato što nisam potpisao. To svi znaju. Na sastanku Kvinte su rekli da insistiram na tome (da nisam potpisao) ali džaba. njihov cilj da sruše Srbiju!
      Ne ruše oni Srbiju, oni hoće nezavisno Kosovo po Briselskom sporazumu, otimaju-dobili srpsku teritoriju KiM. Verujemo da Vučić Nije potpisao Ohr. sporazum i sto puta je rekao da nikad neće priznati Kosovo – ali šta kaže Briselski sporazum (medjunarodni obavezujući dokument uz posredovanje i garancije EU), – čije će biti KiM? Ne vredi usmeno obećanje… (po onoj narodnoj?). Zna to dobro i Kvinta ali brani našeg predsednika od kritike za
      BRISELSKI SPORAZUM – generator izdaje, predaje, diskriminacija i nasilje nad Srbima, pravoslavcima, etničko čišćenje, otimanje srpske teritorije KiM!!!

  3. Zašto Vučić nije NIJEDNOM postavio pitanje povratka proteranih Srba na KiM?
    Nije na Vučiću nikad bilo da on ocenjuje da li je to racionalno ili realano; njegova je DUŽNOST i OBAVEZA bila da to pitanje postavi, kao i da INSISTIRA, UPORNO, na povratku srpske vojske i policije – ako mu je do Srba i KiM uopšte stalo. Ali ne!
    Zaklanjajući se iza prazne retorike i uzvika: Nikad! (neće potpisati predaju praktično već poklonjenog KiM) i Živela Srbija! – tiho sprovodi implementaciju svega dogovorenog putem Briselskog, Ohridskog… i svih sporazuma koje je trebalo davno poništiti.
    A zašto?
    Zbog drljave, kljakave, poludele EU koja mu je (ružan) san i u koju bi da nas nasilno ugura. I zbog malo parica koje dobije (“beskrajno” zahvalan!) kao mamac da nastavi istim putem – bar dok ne stigne do sadašnjih Bajdenovih godina – ako Unija dotle izdrži, Vučić će već izdržati – a posle – pa, videćemo. Da nam se, sačuvaj Bože!, za to vreme, naši “prijatelji” ne naljute…
    ZATO!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *